Dileme i kvote

Svako od kandidata ima neku prednost: Prostran se razume u namensku industriju, a što je najveći srpski izvozni adut, Jadranka Joksimović bi bila neka vrsta Vučićeve Ursule fon der Lajen (nemačka ministarka odbrane) i doprinela bi „feminizaciji“ (poboljšanju imidža) ministarstva nakon „afere klečanja“. Aleksandar Nikolić je svetski čovek među naprednjacima, ima organizacione sposobnosti, i doprineo bi daljoj deprovincijalizaciji tog ministarstva, i tako dalje i tako dalje, od svakog ponešto….

Od toga kako Vučić ustane verovatno bi zavisile i kvote. Jednom kad je premijer ustao, Prostran je imao mnogo loše kvote. Nikolić (Aleksandar) je provučen kroz medijskog toplog zeca, a upućeni tvrde da je premijer našao novu omiljenu tabloidnu igračku, pa otuda i tendenciozni napisi o Nikoliću – nekoj vrsti „otuđenog naprednjaka“ – deluju mnogo sugestivno. Za Jadranku se neki u stranci plaše da ne pretera u reformama. I da bi bila sve u Vojsci što Vulin ne bi bio u policiji kad bi morao da pristane da bude ministar.

I niko sem možda Vučića ne razmišlja da bi upravo premijer mogao biti i ministar odbrane u v. d. stanju. Dok ovo čitate, možda se već zna rasplet (iznenađenja su obično vikendom), ali suština je u sledećem i ima dozu zakonomernosti: Dakle, ako Vučić bude v. d., onda će sigurno biti i parlamentarnih vanrednih izbora, a ako ne bude – onda su mogući i drugi epilozi, personalni pre svega, od rekonstrukcije pa nadalje.

Mnogo je dilema: Bar dva bitna čoveka iz Vučićevog prvog i drugog prstena nagovaraju premijera da se kandiduje za predsednika Srbije. Ni prvi ni drugi moguće da nisu izvorni radikal-naprednjaci, a ni stari drugari. Greška bi bila kolosalna, ako se znaju iskustva Miloševića i Tadića, ali bi i bingo bio strateški. Ako bi Vučić bio novi predsednik Srbije (iako se ranije stekao utisak da to i ne pomišlja), onda bi on i ministar Vujović (a ko drugi sutra kao premijer) mogli, čini se, sve što nisu mogli Tadić i Cvetković. Ali, onda više ne bismo imali neformalni kancelarski sistem, već jak predsednički – neki unikatni i za Srbiju idealni hibrid prozapadnog putinizma. I tu je jedan od dobrih razloga za promenu mitrovdanskog Ustava koji je postao anahron čim je usvojen i po tome će ostati upamćen kao unikatan u svetskoj konstitucionalnoj teoriji i praksi.

U prošli četvrtak objavili smo u Danasu mogućnost da Vuk Jeremić bude kandidat desne opozicije za predsednika Srbije. U diplomatskim izvorima nam je rečeno da bivši šef srpske diplomatije uživa podršku ruskog establišmenta, što bi na izborima moglo da se predstavi kao alternativa politici koja zastupa isključivo evropske integracije (tobože Vučićevoj politici).

Nismo gledali informaciji u zube i nismo cepidlačili s potpitanjima, ali ima dovoljno elemenata da se složimo s reakcijom iz Jeremićevog Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj, u kojoj se ističe da su priče o Jeremićevom političkom angažmanu koje se povremeno pojavljuju u medijima nesuvisle i međusobno kontradiktorne. Nesuvisle su možda iz ugla Jeremićevog političkog racia, ali ovaj sačuvani, a mladi političar je idealan za uznemiravanje Tomislava Nikolića. Makar se instrumentalizovala priča o predsedničkim kandidaturama.

Kontradiktornost je vrlo perfidna, jer Vučić može podržavati svog potencijalno najopasnijeg kandidata do tačke da obesmisli aktuelnog predsednika i njegovu latentnu spregu s Dačićem.

Možda bi Jeremić i mogao da zapreti Vučiću kao protivkandidat, možda ga ponesu i emocije iz apsurdne situacije da bi Srbija (Vučić) pre podržala Lajčaka nego njega u trci za mesto prvog čoveka UN, ali Jeremić nikako ne može da ugrozi Vučića kao kandidat „tvrđeg nacionalističkog bloka“. Toga je i on sigurno svestan. Drugo, Jeremić je ideološki mnogo širi političar od „tvrđeg nacionalističkog bloka“, treće, Vučić kontroliše dobar deo tog „bloka“. I četvrto, i najvažnije, Jeremić bi mogao da pobedi Vučića samo kao predstavnik najšireg bloka, gde bi morale da ga podrže i Dveri i Zoran Kesić, i „beli listići“ i malo socijalista, ali bogami i pokoji naprednjak. I da takvih emancipovanih naprednjaka bude više nego što će tadićevaca i čedista da glasa za Vučića. Vrlo komplikovano, zar ne?

Vuk Jeremić je intrigantan političar i diplomatski krugovi teško mogu da izdrže da ovakve glasine ne prokomentarišu sa širom javnošću.

I pomalo jeste bizarna ta projekcija da će sutra Lavrov na tenku da dovede Jeremića na vlast u Beogradu. Prvo, što Jeremić nikada ne bi bio marioneta ni Zapada ni Istoka, njegov patriotizam ima integritet i u osnovi je duboko demokratičan. I kontradiktorne i paradoksalne su pomalo te priče o njemu kao „ruskom čoveku“.

Na primer, Štefan File je studirao i na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose. Dakle, na brežnjevljevskoj školi u Sovjetskom Savezu. Od 1982. do 1989. bio je član Komunističke partije Čehoslovačke. Tek se posle proslavio u evroatlantskim strukturama. Vuk Jeremić je diplomirao fiziku na Kembridžu. Master u sferi državne administracije i međunarodnog razvoja stekao je na Harvardu. Svog profesora Džefrija Saksa dovodio je i u Beograd. Ali, Jeremić je iskonski „ruski čovek“, a File kao da nikad nije bio sovjetski. Dobro, ljudi se menjaju, mada u analizama treba unositi više principijelnosti.

Poslednji miting SNS u Novom Sadu je najviše bio zastrašujući rijaliti, ne zbog kičerice, već zato što je pokazao kakvu stranačku vojsku ima Vučić. S te tačke, Pajtićeva priča o bojkotu je preventivno dobra. I mnogo politički aktivnija od unapred prihvaćene pozicije kamikaze na izborima.

SNS u Vojvodini ima tri struje s tri barona: Mirović, Knežević, Vučević. Vučević je poturio ljude da zvižde Miroviću. A Vučić na kraju može da se opredeli ni za jednog od njih trojice, već za onog Nedimovića iz Sremske Mitrovice.

Za 14. decembar 2015 – dan otvaranja poglavlja u pregovorima sa EU – Vučić je rekao da „je možda najrevolucionarniji datum u novijoj srpskoj istoriji“.

„14. decembar“ je idealno ime za frakciju u SNS. Samo što će tu frakciju morati da povede lično Vučić. Apsurdno, ali izgleda jedino moguće u situaciji ontološkog nesporazuma između vođe i stranke. I to kad se prešla psihološka crta – 50 odsto podrške.