Disko pesticidi

To je mit sličan onom da je JNA bila „treća vojna sila u Evropi“. Letnja primorska atmosfera u predvečerje agonije, ređaju se hitovi, i utom na red dođe „Ruža hrvatska“. Dobro, nisu se vadili noževi, ali nije bilo prijatno među svim tim šahovnicama i u euforiji koja je bila u najmanju ruku nacionalistička. I dalje mislim da nije kriva „Ruža“, kao što nije ni „Đurđevdan“. Prvo, „Ruža“ je prepevana pesma U2 – With Or Without You (The Joshua Tree), a Kazalište je slične stvari radilo i ranije – na primer čuveni „Heroj ulice“ je Point Blank Brusa Springstina. Drugo, „Ruža“ je pesma koju je Jasenko Houra posvetio svojoj majci (pa simbolički bila ona i Hrvatska), i treće, iako to nije baš kao da je Bora Đorđević na primer krajem osamdesetih napisao pesmu o Latinki Perović, ali ni pesma koja je mogla biti tumačena kao posveta ikoni „hrvatskog proleća“ Savki Dabčević Kučar, nije neka dramatična anatema za pesmu. Hrvatska je imala sreću da je svoju „antibirokratsku revoluciju“ preživela skoro dve decenije pre Srbije. Iako u to maspokovsko vreme nije bilo prijatno po srpskim selima u Hrvatskoj, uprkos nacionalizmu, pa i namigivanju ustaškoj emigraciji, u tim hrvatskim gibanjima bilo je i liberalnih elemenata.

No, dobro. Prljavo kazališe ipak nije nastupalo na Bir festu, a nastup je odložen navodno za vreme kad objave novi album. Mada, sve nešto mislim da je ipak „Ruža“ bila nepremostiv problem. Ovi su najavili da će da je sviraju, a pitanje je sad kako bi publika reagovala, i ko bi sve došao u publiku. I tu već dolazimo do klasičnog šizofrenog srpskog problema: Od istih ljudi koji se u kafanama ošamućuju od alkohola uz narodnjak Kazališta „Uzalaud vam trud svirači“, čujem kako ne mogu da veruju da će ovi stvarno doći i svirati „Ružu“. Možda treba biti pragmatičan: Pa ni Dino Merlin u Areni nije svirao pesmu o Aliji Izetbegoviću, pa ne moraju ni ovi „Ružu“. Iako sumnjamo da je u mlađahnoj publici Bir festa bilo fanova Slobodana Miloševića, ni Sejo Sekson „Zenicu bluz“ nije garnirao doskočicama o Slobi i Miri, kako je to radio na primer u Sent Luisu pred izbeglom sarajevskom rajom. Ili da se zapitamo kako bi onda Riblja čorba pragmatično sastavila repertoar za zagrebački koncert, jer je, koliko čujemo, Bora izrazio želju da bi tamo išao. I Kazalište i Čorba su i danas, uprkos koketiranju sa nacijom iznad razumljivog za rokere, dovoljno veliki bendovi, ali zamislite koliko bi bili veći da su odoleli tim strastima. I da u zagrebačkom Jutarnjem listu nismo morali da čitamo naslove da je „Oluju izvela rok generacija“. Te bi otuda i njihovi koncerti u Beogradu i Zagrebu, pod uslovom da imaju publiku, bili pre pomalo otužni nego provokativni i rizični. Tek su otužne priče o nekom „reciprocitetu“ prilikom gostovanja srpskih i hrvatskih estradnih radnika. Ne treba zaboraviti da je na albumu iz 1988. na kome je „Ruža“, Kazalište branilo Boru Đorđevića ukazujući na hajku protiv njega.

Pričam ja nekim Hrvatima koji su došli na ovogodišnji Bir fest (a dolaze na svaki) iskustvo iz Biograda, pa u daljem razgovoru oni mene pitaju da li je šajkača isključivo četnička kapa, ili narodna, jer im se dopala ona Danasova šajkača sa hipi znakom koju objavljujemo u rubrici „Ugao“ na drugoj strani. Ne pominjemo šajkaču bezveze.

Croatia Records (bivši čuveni Jugoton) u ediciji „Zlatna kolekcija“ objavila je nedavno dvostruki CD grupe Rokeri s Moravu (RSM), jednog od najpopularnijih sastava osamdesetih godina u bivšoj državi. Idejni tvorac, kompozitor, tekstopisac i aranžer svih pesama je Boris Bizetić. RSM, koje je Željko Bebek davno definisao kao „pank“, održali su preko 2.000 koncerata širom nekadašnje države, a nastupali su od Rumunije do Kanade. Prodali su više miliona nosača zvuka. U knjižici za ovo izdanje, Bizetić kaže da je izvrgavao ruglu folklorni stereotip, pomodarstvo, površnost i čitav niz mana koje odolevaju vremenu. I to modifikovanim narečjem Pomoravlja. Te šajkače koje su nosili RSM čak su bile simpatične po Hrvatskoj i ostalim nesrpskim zemljama.

RSM su normalizovali onaj romantičarski odnos prema selu (izgubljenom zavičaju), svodeći ga na simpatičnu nostalgiju, najizrazitiju u pesmi „Bol boluje Žikina kobila“. Tamo krajem sedamdesetih, Bizetić je hrabro povukao napred. Njegov projekat – disko klub u selo – u modernizacijskom Travolta smislu, imao je značaj u rangu dolaska struje i asfalta, bele tehnike i motokultivatora do zavičaja. I taj emancipatorski poduhvat je bitniji od Bizetićevih zajebantskih varijacija na temu „kad se opanak popapuči“. Prenoseći težište borbe u sam epicentar (izgubljeni zavičaj), on je kultivisao polutanske težnje, ali ih i pacifikovao. Taj „zavičaj“ nije bio romansiran, glorifikovan, maglovit, i sklon manipulaciji, već realan – (aj, čiči, opančići, sa dva prsta kaiščići). Bizetić nije ušao u neko mitsko „Prerovo“, već u obično selo gde je omladina, uprkos kultu prela i komišanja, osećala potrebu da komunicira sa trendovima, bilo putem motokultivatora bilo putem disko kluba (Celu noć se bakćem u disko kod Đoku, kad će bre već jednom da na’ranim stoku). RSM su afirmisali tradicionalne vrednosti (uz put ismevajući parolu „hvali selo, drž’ se grada“), ali i ohrabrivali na beg one kojima je selo bilo tesno. I fizički i civilizacijski (Celi svet naopačke neka se prevrne, al’ u selo niki živi ne mož’ da me vrne).

Paradoksalno, upravo je vremenom to Bizetićevo pitoreskno „disko“ selo postalo „imaginarno“, izgubljeno kao izgubljeni raj, dok je ono drugo, „romansirano“, zloupotrebom sela kao metafore, postalo glavno. Do te mere da je bitnija bila jedna taraba starija od Amerike, od koncentrata za piliće i pesticida protiv krompirove zlatice. Pa i ti njegovi „gedžovani“ u odnosu na ove današnje (posebno ove TV), deluju kao žanrovske pande. Onu pravu rakiju Rokeri su, kao i ostale rekvizite, brendirali, ali su podrivali onu „rakijašku“ Srbiju, kao metaforu, iz prostog razloga navedenog u pesmi: „Pijem samo Džoni Džoker jer s rakiju nisam roker“. Jednostavno, „moravski“ stil Rokera nije mogao olako da se politizira – izmajmuniše i investira u potonje paklene projekte, niti je Bizetić to, demonstrativnim skidanjem šajkače, dozvolio sačuvavši njen (šajkačin) integritet. Novinar zagrebačkog Starta Vlatko Fras davno je uporedio RSM sa Seks Pistolsima, nazivajući ih podjednako sistemskom greškom i kulturološkom bombom.

Složeni su odnosi Jugotona sa „srpstvom“. Od reklama u Guči, do toga da je krajem osamdesetih kao alva išla kaseta sa srpskim nacionalnim pesmama tipa „Vojvodo Sinđeliću“, „Ko to kaže ko to laže“… (ne i usko četničkim), a pevali su neki đakoni SPC. To je štampao Jugoton i stigao do skoro miliončeta. Uvek su imali osećaj za tržite. Nagovorili su Idole da im se album zove „Čokolada“ i da ona bude udarna pesma. I Idoli su te godine bili njihovo drugo najtiražnije izdanje. A ko je bio prvi? Pa Nada Obrić – „Oj ljubavi moja prošla, kome li si dobro došla“.