Đoković i protiv Lendla

I pazite šta kaže ovaj socijalista: „Ovi sve više liče na nas kakvi smo bili nekada“ (ne misli toliko na Šapića koliko na ceo kontekst). Ma, jok, oni imaju demokratske procedure i mehanizme samoregulacije, za razliku od vas nekada, pokušavam ja kao da ga utešim jer vidim da je u momentu instiktivno bio zabrinut za budućnost strateškog koalicionog partnera u konceptu moderne evro-levice. „Ma, veruj mi, Panoviću, ja sam to već jednom gledao iznutra“. Možda je to samo inercija glomaznih, vladajućih partija sa jakim liderom i mimikrijskim frakcijama, možda mu i ne verujem, ali je red da upozorim stožernu partiju da mi sutra savest bude mirna.

Glavna vest tog dana bila je Đokovićevo osvajanje Vimbldona. Viđeniji socijalista kaže da se Tadić ipak držao predsednički u hramu tenisa, i da je izvesno političko grebanje o Noletovu harizmu politički racionalno i razumljivo. I onda dođemo zajednički do zaključka da je ipak bolje ići u Vimbldon nego ne ići nigde kao Milošević. Da, da, izvlače socijalisti pouke iz prošlosti i po osećanju za samokritiku se razlikuju od nekih drugih srbijanskih partija. Setili smo se i kad je Sloba primio igrače i rukovodstvo Crvene zvezde posle Barija, pa kad ga je Jugović pitao, „jeste li se vi, predsedniče, nekada bavili sportom“, da mu je Milošević odgovorio da je „u mladosti malo plivao“. Da li je to više bila uljudnost ili na vreme dokaz autizma koji će nas skupo koštati? Tadić je u mladosti kao vaterpolista mnogo plivao, u marketingu je daleko veštiji od Miloševića i grebanje vlasti o Đokovićeve trijumfe, ako je s merom ima logike jer i sam Đoković potencira patriotski naboj koji je glupo politički ne iskoristiti. Mada, s rizikom kontraproduktivnosti. Neukusno je mnogo više bilo nekada, od strane bivše socijalističke vlasti, kad je Monika Seleš ranjena na terenu, a u dnevniku počeli da se ređaju svi – od Slobodanke Gruden, pa dalje, ističući kako svetski moćnici mrze „naši malu Mo“.

Ali, šta ti, Panoviću, pišeš o tenisu kad je poslednji teniski meč koji si gledao bio onaj Živojinovića i Lendla u Vimbldonu. Tačno, samo što ja i ne pišem o tenisu nego o politici: eto da se i pohvalim, imao sam priliku da sa još nekoliko kolega upoznam Đokovića pre koju godinu. U to vreme je uvek bio treći. Iza Federera i Nadala. Na naše pitanje može li se napred, odgovorio je samoironično da nema napred sve dok Federer ne ode u penziju, jer je on „mašina“, i to „psihološki jaka mašina“. Kad, eto ti. Sad je Novak mašina, i to psihološki jaka. Znači, radilo se stručno. Radio je, izgleda, i srpski inat. I tu je jedna od čvornih tačaka gde Novak pravi kopernikanski preokret u ovdašnjem shvatanju patriotizma. Da upotrebimo taj inat za pametne stvari, ne samo za budalaštine. Aproksimativno, to izgleda ovako: ako Holandija zateže oko pristupanja Srbije EU, mi kažemo: „Ev ‘vala, ući ćemo kad-tad“. Kad pogledamo koliko je Hrvatska napravila kilometara auto-puteva, mi kažemo: „E, ‘vala, možemo mi još više“. Ako Crna Gora napreduje u evropskim integracijama, onda, umesto da im osporavamo identitet kažemo: „Pa, neće ‘vala oni onako lenji da uđu pre nas u EU“. Pa, zar to nije i neka vrsta đinđićevske politike – promene mentaliteta. Toga samo može biti u konkurenciji sa svetom, ne u palanačkoj aroganciji.

Celih devedesetih, i u vreme kad je Goran Ivanišević osvojio Vimbldon (2001), vizija o srpskom predsedniku na tribinama hrama delovala je nadrealno. Tadićeva tri prsta (tačnije šest: dva puta po tri), u hramu tenisa bila bi neuverljiva čak i u snovima onih koji su poverovali Šešelju da imamo onaj „elipton“ Žirinovskog i da na nišanu držimo ključne NATO prestonice u Evropi. Sećamo se i šta se tada pričalo po Hrvatskoj: Na primer, čulo se i da Srbin nikada neće osvojiti Vimbldon jer to je prefinjen sport koji, jel’te, nije za varvare. A, vidi sad jada. Što kažu Ivan Gundulić i Kemal Malovčić – kolo sreće se okreće. Znate li kako je Mićo (Milorad) Dušanović na hrvatskoj televiziji prenosio finale Vimbldona? Toliko je uneo energije da nas podseti kako je Nadal veliki igrač, i kako još ima nade, kako se još uvek može vratiti u meč. Da li treba da pominjemo koliko je vremena posvetio sećanjima na Ivaniševićev trijumf? Možda sitne balkanske pakosti, palanački preziri i durenja, najbanalnije izgledaju kad se nađu pred ovako velikim pobedama. Sad je i srpskim nacionalistima glupo da potcenjuju Hrvate kad znaju za Ivaniševića. Sem da dokazuju da je i on Srbin.

Pokazuje se još nešto: demaskira se i deo mita o bivšoj Jugoslaviji, odnosno o tome da bi sve u sportu bilo bolje „da nas neko ne zavadi“. Vidite da teniseri iz samostalne Hrvatske i Srbije mogu tamo gde nisu mogli oni iz SFRJ. Naravno, to su pre svega individualni uspesi. U slučaju Đokovića sigurno trijumf mladog čoveka i njegovog tima, a ne strateškog plana države Srbije. Zbog toga je i političko grebanje o njegov uspeh najgore ako služi kao kompenzacija za promašenu politiku. S druge strane, patriotizam koji emituje Đoković ima i terapeutsko dejstvo povratka samopouzdanja, on pacifikuje i kanališe polje nacionalne svesti i strasti. Pogledajte uostalom da li ekstremne političke grupe sa desnice, da li ultrasi među navijačima vide baš Đokovića kao svog najvećeg idola i da li prednjače u slavljima. Čak se i matori nacionalni radnici u izjavama trude da zadrže nivo.To bi valjda trebalo da vidi i „druga Srbija“, a ne da se roguši na jedan normalan patriotski izliv emocija, ma koliko on bio egzaltiran. Nikako destruktivan i trovački. Bitka za Srbiju se dobija u bitkama za vrednosti. Patriotizam je tu jako bitna vrednost. Jer, osetili smo i mi i drugi kako to već može da se tumači. To, opet, ne umanjuje izvesnu upitanost odakle potreba, pa i navika, predsedniku Tadiću da u određenim situacijama diže tri prsta. Kao da je iz Se-Pe-Oa, a ne iz moderne levice.

Ali, hrabri Tadićevi iskoraci u regionalnoj politici uspeli su da učine skoro nemoguće. Da mu na Baščaršiji ne zamere ona vimbldonska dva puta po tri prsta, odnosno da se taj simbol doživi kao srpski, ali ne aksiomatski i kao simbol zločina. Ipak je to delom i simbol demonstracija protiv Miloševića.

Đoković je pobedio i srpski „deficit individualizma“. I na ovom mestu je red da se podsetimo na veliki doprinos Slobodana Živojinovića na istom planu. Dok su Mekinrou pucali živci, Boba je nonšalantno jeo sendvič. I taj meč je dobio „iz inata“, kako nas uverava njegov mentor Radmilo Armenulić. A, Lendl? Teško je reći da je neko Živojinoviću ukrao taj meč, ali su sudije, kao što misli i Armenulić, malo pomogle Lendlu da ga dobije u petom setu. Đokovićev trijumf je lekovit i za te uspomene.

Inače, Armenulić mi je u intervjuu decembra 2002. rekao da „imamo malog Novaka Đokovića“. To se zove vizija. A, ne kao nekad davno na košarkaškom kampu na Zlatiboru kad neko predloži da „onog visokog iz kraljevačke Sloge“ (Divca) dovedemo kod nas, jedan lokalni strateg mu odgovori: „Ma, imamo mi takvih u Užicu kol’ko ‘oćeš“.