Dobrodošli u Novi Sad

Pošto pretpostavljam da bi većinski odgovor (bar 51 odsto izašlih) bio negativan, onda bi se valjda konačno odagnale besmislice o sececiji, dok bi pitanje autonomije (suštinske, naravno) moglo da se dotera relaksirano bez nepotrebnih emocija.

Vojvođanski „separatizam“ je logičan čim neko u Vojvodinu počne da „terapijom unitarizma“ projektuje svoje frustracije zbog Slovenije, Crne Gore ili Kosova. Čaršija naklapa da je Ustavni sud osporio neke odluke o nadležnosti Vojvodine ne bi li se dodvorio novim vlastima. Ako verujemo u nezavisnost sudstva, Ustavni sud ima pravo da donosi odluke nezavisno od političkog tajminga, mada u atmosferi opšte političke paranoje, taj tajming očas posla probudi sumnju. Ako bi kome trebalo da se dodvorava, onda je Sud dao za pravo DSS, koja je i pokrenula pitanje ustavnosti. Ali, ako je DSS toliko daleko od vlasti, onda je to apsolutno besmisleno, kao što je prilično glupo pomisliti da bi SNS na startu svoje vlade zaoštravala pitanje Vojvodine. Koliko se ja razumen u SNS, tamo nema nekog entuzijazma da se koči i sputava vojvođanska autonomija. S te tačke gledanja, Ustavni sud je napravio kontrauslugu SNS-u, a tek je paranoja pomisliti da je sve to smestila DS i njen lider, koji je naravno imao uticaj na formiranje tog suda. Najgluplje je pomisliti da se Sud oslobodio stega i političkih pritisaka izvršne vlasti, pa sad sudi slobodno i nadoknađuje propušteno.

DSS je možda jedina partija koja dosledno insistira na ustavnosti u Srbiji, ali su principi na kojima je ta ustavnost problematični. Ili, bolje reći, nefunkcionalni. Bez obzira na motive i tajminge, možda je najbolje „presude“ Ustavnog suda shvatiti kao simbolički početak kraja jednog „neustavnog ustava“. A nadati se da će način donošenja novog, konačno pokazati da Srbija iz državovoljne ulazi u državotvornu fazu.

Kao velikog zagovornika suštinske autonomije Vojvodine, a još većeg zagovornika autonomije „uže“ Srbije od ostalih srpskih zemalja, krajina, vojvodstava, atina i sparti, i često ciničnog monitoringa „Regiona“, nije me zbunio, tek me nije uplašio petrovaradinski transparent na Egzitu „Dobro došli u Novi Sad, glavni grad Vojvodine!“ Naprotiv, taj transparent je i simpatičan vid protesta – odgovora Ustavnom sudu zbog osporavanja nadležnosti pokrajine koja teško može biti Slovenija i Crna Gora, a još teže Katalonija i Kvebek. Iskren da budem, mnogo sam se više uznemirio kad sam u Figuerasu, blizu muzeja Salvadora Dalija video grafit: „Ovo nije Španija, ovo je Katalonija!“

Ustavni sud je suspendovao više od 20 odredbi Zakona o nadležnostima Vojvodine, što je u dobrom delu tamošnjeg javnog mnjenja protumačeno kao dodatno ograničavanje, po mišljenju nemalo Vojvođana, ionako uske autonomije ove pokrajine. Ustavni sud je osporio i odredbu zakona po kojoj se Novi Sad definiše kao glavni grad Vojvodine. Ustavne odredbe su jedno, neke su formalno – u odnosu na promašen Ustav – i neustavne, ali su i zdrava logika i običan život valjda nešto. Dalmacija nije ni pokrajina u Hrvatskoj, ali je valjda Split njen glavni grad. Zar Kragujevac nije glavni grad Šumadije…

Evo i druge strane medalje: Uz sve istorijske, kulturološke i privredne uslovljenosti autonomije Vojvodine, ne treba prevideti da je i postavljanje ovog problema, ali iz vojvođanskih struktura, često i klasično etatističko pitanje; u najklasičnijem smislu kako su o tome na forumima govorili drugovi komunisti.

Isti drugovi su imali još jedan sjajan manevar – kad je Savez komunista ulazio u krizne faze, njegovi taktički vešti, ideološki potkovani, članovi su kao stil i metod prevazilaženja stanja predlagali „povratak izvornim principima“. To bi bilo cinično predložiti Vučiću i Dačiću (jer njihove partije i nisu u krizi, a ne samo zbog „izvornih principa“), ali za DS to bi bila bogovska stvar. I prosec diferencijacije bi mogao ići po crvenim linijama izvornih principa.

Najgluplja taktika koju SNS i SPS mogu da naprave bila bi igranje na kartu nacionalizma ili „ekonomskog patriotizma“, ako se pokaže da na drugim poljima ide teško (mada je to sa ulaskom Rasima Ljajića u vladu spretno predupređeno), kao što bi najgluplje od DS i njoj bliskih bilo da pozovu na otpor „crno-crvenoj“ koaliciji po principu opozicionih metoda iz devedesetih godina. Manje glupo, ali više opasno je da se postizborna geografija instrumentalizuje pa da pukne preko leđa Vojvodine (manje preko Beograda), te da SNS kad gleda u Vojvodinu vidi DS (od drveća da ne vidi šumu), a da se DS povuče na te pozicije i tobože „brani specifičnosti Vojvodine“. Što je politički maglovitiji teren od odbrane Đilasa u Beogradu, gde bi, opet naklapa čaršija, deo SNS-a bio da se Đilas detronizuje, a deo bi da se diskretno podrži (ostavi na miru), sa kalkulacijama u vezi s raspletom unutarstranačkih tenzija u DS. Bar nekoliko Ješića i Pajtića ispod Save i Dunava – to bi trebalo da budu vojvođanske izborne pouke za DS.

Opet smo ušli u fazu jubileja: Ove godine obeležavamo 50 godina Rolingstounsa, 100 godina balkanskih ratova, 30 godina Spilbergovog I-Tija (E.T.), 20 godina vlade Milana Panića. Evo još jednog jubileja za koji možda niste znali, ali koji je zanimljiv za razumevanje Balkana i moderne Evrope sa svojim protivurečnostima: Dakle, 15. jula 1912. na snagu je u Austriji stupio „Islam-Gesetz“, a povodom aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske. Na osnovu tog akta islam je 100 godina ravnopravna religija u Austriji, i to mnogobrojni muslimani koji danas u njoj žive i rade navode kao argument protiv ksenofobnih tendencija. Interesantno je da su protestantizam i judaizam priznati u Austriji tek pre nešto više od 200 godina. U Austrijskom zakonu o islamu priznata je škola „mezheb“, tipična za BiH sa viševekovnom praksom i umerenim imidžom. Kada piše o tim istorijskim događajima austrijski magazin KoSmo na Be-Ha-Es jeziku podseća da je Austrougarska u 80-im godinama 19. stoleća reformisala islamsku versku zajednicu u BiH te tako uspela odvojiti tamošnje muslimane od direktnog uticaja Osmanskog carstva. U Prvom svetskom ratu muslimani su se borili u okviru četiri bošnjačke regimente austrougarske vojske, a imali su i četiri vojna imama, te jednog vojnog muftiju.

Evo još nešto iz Vijene: Na lokaciji Green Park od 15. do 18. avgusta biće održan Frequency Festival. Najavljeni: The Killers, Black Keys, The Cure, Noel Gallagher’s High Flying Birds, Korn… Ako uporedite sa izvođačima na ovogodišnjem Egzitu, eto otkud uzroci moguće krize ovog festivala. Možda malo treba menjati koncept, ali treba i više para i skupljih ulaznica. Tek je glupo te uzroke prevazilaziti i maskirati nekakvom pojačanom „odbranom Vojvodine“, pa makar i od beogradske zavisti što nema tako nešto.