Dogma i harmonija

Odgovor na njeno pomalo retoričko pitanje sadrži se u situaciji kad sin pita tatu policajca: ‘Tata, a kad mi ugasimo svetlo u sobi, gde ono nestane’? A, tata policajac odvede radoznalog sina u kuhinju, otvori frižider i kaže: ‘Evo, sine, tu nestane’. Takva je izgleda pozicija Stefanovića i Rebića. Otprilike, takav će na kraju biti i Vučićev odgovor – stavljanje tačke – na aferu Savamala.

Tužna je i činjenica da je vlast dozvolila sebi ovakav potez u kome od bahatosti više zbunjuje neka vrsta iracionalnosti. Nakon katastrofalne režimske kontrakampanje gde su se tražile ‘žute fantomke’, i politička čaršija je dodala gas konspirologiji, pa se sad čuje da se Savamala mora gledati ‘u ključu američko-arapskih’ odnosa'(!?). Ako verujete da je Viktorija Nuland o tome pričala s Vučićem, možda verujete i da je Arkan bio na nosaču aviona ‘Saratoga’ gde ga je pozvala Madlen Olbrajt da čuje kako bi se ponašao u slučaju uličnog obaranja Miloševića. Ako se prevazišao nemir zbog odnosa koji je Viktorija Nuland imala prema Vučićevom rumunskom kolegi i drugaru Viktoru Ponti, onda su srpsko-američki odnosi zaista u uzlaznoj fazi.

Od jednog režimskog propagandiste čuo sam tezu da je afera Savamala ‘urbanistički problem’. Možda i nije svestan koliko je u pravu. S jedne neobične strane. I Borislav Pekić je negde rekao da su studentske demonstracije iz 1968. ‘urbanistička greška’. Urbanizam je, takođe, i politički akt. U jednom kontekstu Titov Novi Beograd može biti problematičan i kao Vučićev Beograd na vodi. U ‘Trezoru’ RTS postoji neka stara reportaža iz vremena kad je otvoren i naseljen deo Novog Beograda poznat kao ‘Fontana’. U anketi pitaju jednog stanovnika kako mu je? On kaže odlično: Ima mnogo zelenila, blizu su prodavnice, tu je i bioskop, ali i ima tu u komšiluku, pazite sad, mnogo boraca proleterskih brigada, što mu se posebno sviđa. I Vučićev Beograd na vodi biće, samo s druge strane, ‘klasno pitanje’.

Muči me mala griža savesti: Od starta mi je bila prijemčiva strategija danskog režisera Larsa fon Trira da novu filmsku poetiku pronalazi u oskudnim produkcionim uslovima. Tako je nastala neformalna umetnička grupa Dogma 95. koju je Fon Trir napravio s kolegom Tomasom Vinterbergom. Šta znači Dogma 95 u praksi, uverio sam se u Kopenhagenu kad me je sin jednog našeg poznatog književnika pitao imam li dobar mobilni telefon s jakom kamerom? Mali se bavi režijom i u novinama je video neki konkurs na koji treba da se pošalje neki filmić od pet do deset minuta. Pa, pošto rok nije prošao, hajde da ga snimi. A u džepu ima samo neku kilavu ‘nokiju’. Dogma 95, dakle, može još niže u tehnološkom smislu nego što je bio standard Larsa i Tomasa – snimanje digitalnom kamerom koju nose na ramenu. Ta tehnika ‘dekonstrukcije okoštalih konvencija’, imala je za cilj da vrati poverenje i iskrenost u filmski izraz. Stvari su se u uticaju ogolile, ali do neočekivanih ishoda – da je na kraju snimljen američki Cloverfield, film katastrofe u kome nedefinisani monster, bez ikakvih objašnjenja, samo znamo da je nešto između Godzile i Elijena, razbuca pola Menhetna i upropasti provod omladini. To danski sineasti sigurno nisu imali u vidu.

No, dobro. I film ‘Dogvil’ (2003) Larsa fon Trira sa Nikol Kidmen ima tu antikonvencionalnost. Tu minimalističku scenografiju ispoštovao je i Kokan Mladenović sa ‘Dogvilom’ u beogradskom ‘Mikseru’ (decembar, 2014). Vrlo vešto je Kokan izveo tu priča koja prati Grejs, mladu ženu koja beži od gangstera i utočište nalazi u gradiću Dogvil, gde pristaje da fizički radi u zamenu za sigurnost koju joj gradić pruža, otkrivajući polako njegovu hipokriziju. Ono što se meni tada učinilo viškom bili su ‘songovi’ sa spotovima koji su presecali predstavu i koji su bili ‘angažovani’. Kao da se natežu analogije s opozicionim buntom iz devedesetih godina. Posebno usiljene jer sadašnja vlast nije kao ona nekada. Doduše, tada ‘Beograd na vodi’ nije ni bio u ovako teškoj političkoj krizi. Ono što se u vreme premijere ‘Dogvila’ učinilo kao balast, sad je maltene suština afere Savamala – odnosno protesta. Otuda i ta neka vrsta ‘griže savesti’ jer sam pomislio da Kokan Mladenović možda mnogo preteruje kada napominje da je ‘Dogvil’ tužna i velika metafora savremene Srbije. Ali, to je umetnička anticipacija.

Vučićev ‘direktan kontakt s narodom’ u Vladi Srbije (gde je građane u jednom danu primao više od 14 sati), na neki način je fundamentalizacija starog naprednjačkog obećanja o ‘kancelariji za brze odgovore’ koja je do sada instalirana, ako se ne varam, samo u Vulinovom ministarstvu i, gle apsurda, kod Siniše Malog. Doduše, njen osnovni cilj u gradu Beogradu nije da daje brze odgovore na rušenje bespravnih objekata, već je cilj, kako je Mali rekao na njenom otvaranju septembra 2014. da ‘pravna i fizička lica na jednom mestu, a ne na hiljadu mesta – kucajući na vrata velikog broja institucija, dobiju odgovore na sva pitanja koja ih interesuju o porezima, doprinosima, radu Sekretarijata za privredu i drugih institucija u Beogradu’.

Šteta što dobru ideju o ‘brzim odgovorima’, naprednjaci nisu razvili do tačke da daju brze odgovore ko je i po čijem nalogu suspendovao državu u slučaju Savamala.

Ako su kod Vučića gužve, kao kad su narod primali Velja u Čačku i Palma u Jagodini, nevladine organizacije i nezavisna tela koja kritikuju Vučića za banalni populizam, moraju da se zapitaju zašto ispred njihovih vrata nema takve gužve iako im je briga o ljudskim pravima osnovni opis delatnosti.

Odužilo se čekanje nove vlade do te mere da imamo utisak da se ova tehnička tek sad uhodala, da je povezala redove i da Blerov ‘delivery units’ tek sad počinje da daje rezultate, do te mere da može da sinhronizuje čak i Zoranu Mihajlović i Ivicu Dačića. Maltene, šteta da se sad takva harmonija razbuca nekim personalnim karambolom. Zakonski rok za izbor Vlade je tri meseca od konstituisanja Skupštine i ističe 3. septembra. I tu je mandatar pravno komforan. Problem je psihološke prirode. Jer, Vučić je prvo rekao da nećemo dugo čekati, onda se očekivalo da će nova vlada sačekati kineskog predsednika, pa je mandatar obećao da ćemo imati vladu pre nego što Britanija dobije premijera.

Uslovno otezanje može biti i politička taktika – psihološka igra za obaranje koalicionog kapaciteta partnera, iznurivanje i njih i opozicije, te nova epizoda voluntarizma u ‘one man show’ treniranju auditorijuma. Moguće da se čeka i jer premijeru možda treba jedna vrsta medijske senzacije koja bi personalno kapitalizovala saniranje krize i pomak u odnosima sa zapadnim saveznicima, a što čak ne mogu da ignorišu ni proruski Vučićevi analitičari.

U izjavi za TV B92 naveo sam i čaršijsku glasinu da je neko možda i odbio Vučićevu ponudu. Srpska napredna stranka, pozvala je, ekspresno, kako cinično navodi, ‘čuvenog političkog analitičara’ Zorana Panovića i TV B92 da navedu samo jedno ‘od tih mnogih’ imena. SNS bi veoma cenila naš napor da to kažemo, pa da građani Srbije mogu da procene ko i kako svojim neistinama obmanjuje javnost, navodi se u saopštenju.

A, što vi naprednjaci ne kažete s kim je mandatar do sada razgovarao. I recite da li je tačno (a što priča znatiželjna čaršija), da je Vučić razgovarao (bar telefonom) s Draganom Đilasom? I da li je tema bila vlada ili košarka? Eto, odgovorite samo na ovo jedno pitanje da ne bismo bili obmanuti od čaršije.

I da li vas, sad već počinjem da sumnjam, mandatar uopšte obaveštava s kim razgovara?