Dogodine u Vrnjačkoj Banji

 Ne treba da vas zbuni što su u njoj i levičari tipa Dačića ili Vulina. Bivši premijer, sada ministar spoljnih poslova, u ovaj kabinet je ušao kao „ekspert“ jer koalicionog sporazuma SNS i SPS očigledno neće biti. A resor spoljne politike sigurno nije mesto za „levičarenje“. I ministar energetike Antić tu je maltene kao „ekspert“, a ne kao „socijalista“. Izuzev formalno. Sumnjamo i da će Ivan Tasovac, SPS predlog koji se održao iz famozne rekonstrukcije, mnogo levičariti. To što nema koalicionog sporazuma SNS i SPS nije malo poniženje za SPS, ali šta je alternativa kad bi se SPS u opoziciji snašla kao pijan u potoku. Ako je onako efikasno implementirao Briselski sporazum na severu Kosova, pa možete zamisliti kakva će za Vulina stilska vežba biti disciplinovanje sindikata i uterivanje zakona o radu koji, kao i reforme ukupno, teško da može biti bez „radulovićevskog duha“. Njegovi kadrovi se vraćaju u Vladu, a njegov naum može biti primenjen na socijalno inteligentniji, čegevaristički, način. Mislim, Vulin će verovatno ubediti radnike da je to najbolje za njih, kao što su ubeđeni i kosovski Srbi.

Vučićev ekspoze je izrazito reformistički. Ako se ispuni, to će značiti da je Srbija izašla iz tranzicije i da je na korak od EU. Čestitke Angele Merkel i Ketrin Ešton ohrabruju u tom pravcu. Kosovo se podrazumeva u predviđenom formatu implementacije. Kako instalirati Đinđićev softver u Šešeljev hardver? Kako napraviti reformističkog Robokapa? To je kvadratura kruga pred novim premijerom. Ne znam kako je Šešelj reagovao ako je gledao prenos Skupštine, da li je bar malo bio ponosan, ali pokazalo se da je njegov kasting izdržao vreme, i kako to često u istoriji paradoksalno zna biti, Šešeljeva prva petorka nas može dovesti pred vrata Brisela. Znači: Vučić, Nikolić, „naša Maja“, Jorgovanka i Mirović, koga izgleda čuvaju za Vojvodinu. Hardver se, međutim, ne navikava lako na softver. Recidivi su jaki. U danu jednog modernog ekspozea sa dosta političke hrabrosti, referentnosti i citatnosti, koji je na momente ličio na medijski dobro isplaniranu monodramu (koja bi pod tim imenom – „Ekspoze“- mogla da se igra na nekoj našoj maloj sceni), pojavilo se uznemirujuće saopštenje SNS protiv RTS sa objašnjenjem da ova firma služi „kao poligon za prljave napade na Aleksandra Vučića“. Izostao je tijanićevski odgovor iz Takovske. Ili ga ja bar nisam čuo. Onaj odgovor „kolegijuma“ koji bi napisao Tijanić. Desio se posle ekspozea i „spontani“ skup naprednjaka ispred Skupštine. Vučić, sudeći po ekspozeu, nije Gorica Gajević, koja je tako sišla u narod nakon što je Skupština SRJ izglasala nekakav sporazum o priključenju naše zemlje savezu Rusije i Belorusije, pa ovakvi scenski nastupi kvare ugođaj. Ali, valjda su to samo recidivi, pa će sve doći na svoje kad softver i hardver postanu kompatibilni. Zato su tu, da pomognu, i neki bivši Đinđićevi saradnici i neke nestranačke ličnosti.

Pošto sam pretpostavio da će ekspoze biti dug, pribegao sam starom treningu kad me očekuju politički maratoni: Pogledam dan ranije neki film Larsa fon Trira. „Melanholija“ sa svojih 136 minuta, slutio sam, biće kratka. „Nimfomanka“ sa svojih 240 minuta biće dugačka. I pogodio sam sa „Dogvilom“, odgledavši ponovo u subotu njegovih 178 minuta. Skoro knap. Posle toga, ekspoze mi je išao kao voda. Doduše, pažnju je malkice odvlačio Dačić, koji je na momente izgledao kao da će da klone. Da zaspi. Sada kad je PPV, valjda su priče o Šarićima i Banani postale samo klevete (zar bi ga Vučić uzeo u suprotnom), a valjda će sada prestati i medijska „otvaranja“ Ivice. Ili će se „otvarati“ samo SPS. I kako će na to Ivica gledati?

Ekspoze je imao elemente reformističkog „švedskog stola“. Iskren da budem, mene je posebno interesovalo da čujem šta će biti sa koridorom 11? Premijer je delovao uverljivo u rokovima: Do Crne Gore za četiri, do Požege za dve godine. Stvar je simbolički prosta: Ko završi taj koridor, završiće i sve ostalo. Ko tu omane, kao Koštunica i Tadić, osvanuće gore-dole oko cenzusa. Vučić je insistirao na rokovima i to daje nadu da će premijer polako napuštati dosadašnju taktiku tiranije privida. Oni koji ga ne vole, bar oni s kojima sam razgovarao, doživeli su ekspoze maltene kao radio prenos „Hungaro ringa“. Nisam čuo ništa klerikalno, ništa nacionalističko, ništa preteće (sem za neradnike), pa sam se onda zapitao da ono saopštenje protiv RTS nije možda neko napisao na svoju ruku bez znanja Vučića? Ili bi to značilo i da je one naprednjake pred Skupštinu neko doveo bez znanja Vučića? Uglavnom, kad već ekspoze i sastav vlade nisu mogli da se lako porede sa Erdoganom i Orbanom, iskorišćen je Kastro za kritiku. Ali, to je već opšte mesto. Izlizano. Koliko sam načuo, nije bilo baš mučnih pritisaka na kadrovska rešenja u Vladi, ali se Vučić postarao da „anticipira“ stvari i geopolitički nikoga ne iznervira.

Malo je iznenađujuće i koliko su se neki antivučićevci nasekirali što se Zorana „džorala“ sa Antićem za ministarstva. Odjednom je postala „stručna“, „branila je energetski suverenitet“. Podsvesno, kao da su poželeli da je s njima, da postane disident i pređe na ovu stranu gde je zjapeća kriza liderstva.

Opozicija je delovala relativno inferiorno u parlamentu. Njena malobrojnost nije opravdanje. Neka pogledaju sednice saziva posle izbora 1990. Ona šaka poslanika DS uopšte nije bila „šaka jada“. A još sa poslanicima SPO vrlo dobro je parirala ogromnoj većini SPS poslanika u pastelnim „jumko“ sakoima. Pitaju me drugari iz NDS, šta sad da radimo? Oni su napustili Đilasa i prešli kod Tadića jer su očekivali da će biti u vlasti. Ja im kažem – čekajte, braćo, rekonstrukciju. Jesam li ih utešio? Provera ministara (prolaznog vremena) na šest meseci, pretnja rekonstrukcijom za jedne, nada je za druge. Otuda se ta nada u rekonstrukciju kao skoro ontološko pitanje pokazuje isplativijom od spremanja za izbore formiranjem „levog centra“ ili nekog drugog napora. To bi mogao da bude i Vučićev perpetuum mobile koji na duge staze jako fino blokira formiranje preteće opozicije – kako one „levog centra“, tako i desničarske.

Radno vreme počinje u 7 i 30. Nema više ni kurčenja sa službenim automobilima. Nadajmo se da ovakve Vučićeve mere neće završiti kao one Brežnjevljeve za povećanje produktivnosti ili kao borba Gorbačova protiv alkoholizma u SSSR. Pitanje radnih navika je sistemsko a ne populističko pitanje.

Pročitah naslov u „Blicu“ gde Dačić kaže da će dovesti Putina i Obamu u Beograd. U intervjuu se, međutim, to ne pominje, već je tu samo Dačićev cilj da u Beograd na samit dovede šefove država ili vlada Evrope, Rusije, SAD, članica OEBS, kojom Srbija dogodine predsedava. Ali, ono bi iz naslova bila fora: Baš da napravi samit Obame i Putina. Kao što su predsednik Milan Kučan i premijer Janez Drnovšek, u junu 2001. bili domaćini Džordžu Bušu i Vladimiru Putinu na Brdu kod Kranja.

Gde bi to Dačić napravio takav samit, a da nije Beograd: Evo, ja predlažem Vrnjačku Banju. Još samo da se slože Obama i Putin.