Dolazi zima

Pre neki dan ‘Igra prestola’ dobila je 12 Emija, pa je zajedno s nagradama Emi u tehničkim kategorijama osvojila ukupno 38 Emija i time kao najnagrađivanija TV serija prestigla ‘Frejzer’ koja ima 37 Emija.

I kakve to veze ima sa vešću od da robijaši iz mađarskih zatvora rade danonoćno kako bi pojačali proizvodnju bodljikave žice jer se Mađarska sprema da podigne još jednu ogradu na granici sa Srbijom. Evropska desna avangarda Viktor Orban, je izašao i sa još jednim predlogom sanacije i preventive za izbegličku krizu – poslati izbeglice na neko ostrvo.

Ko je čitao ‘Igru prestola’ DŽordža R. R. Martina ili gledao dovoljno Game Of Thrones – kultnu HBO seriju rađenu po Martinovom pisaniju, zna o čemu se radi. Hoću da skrenem pažnju kako je pojava svakog zida, pa i u najavi, simbolički uvek više od osnovne namene.

Dakle, u ‘Igri prestola’ Zid je kolosalna građevina koja se prostire 300 milja duž severne granice Sedam kraljevstava braneći ih od Divljana. Zid je viši od 270 metara i sačinjen je od čistog leda. Prema njemu su i kineski i berlinski i Hadrijanov, svaki izraelski prema Palestincima ili u Trampovom mozgu zamišljeni prema Meksikancima, pa i svaki, makar kao ograda od bodljikave žice, druga Viktora Orbana – u suštini mali. Zid je navodno sagrađen i pomoću magije, star je oko osam milenijuma. Napravljen je da bi branio kraljevinu od Tuđina koji se danas smatraju mitskim stvorenjima. Inače, Zid brani bratstvo Noćne straže, nekada ozbiljne a sad oslabljene organizacije čije je sedište smešteno u Crnom zamku koji se nalazi u senci Zida na severnom kraju Kraljevskog druma. I šta je, zaista, prema tom zidu neki Orbanov?

Prema određenim neomarksističkim tumačenjima, ‘Igra prestola’ je oda neoliberalizmu. Takozvani Beli hodači, mistična bića sa Severa nalik zombijima konstruisani su kao ‘spoljni neprijatelj’ kako bi se pažnja odvratila od unutrašnjih protivurečnosti. To su ipak priče nalik onima da se u Štrumpfovima traži fašizam, a da je Vini Pu u stvari gej.

Zebnja iz Game Of Thrones lako je prepoznatljiva u današnjim postistorijskim slutnjama. Kao i rečenica koja je nit celog serijala – Winter is coming (Zima dolazi).

Zima dolazi i na kvislinško-janičarski Balkan. Među antijugoslovene koji i dalje imaju krize jugoslovenskog karaktera. Ta zima, uz malo opominjuće patetike, može biti duga i hladna, ali mnogo teža od one iz pesme ‘Suncokreta’, ili još gore – ni nalik zimi o kojoj onako moćno peva Kemal Malovčić – ‘rekla si mi da ne voliš zimu, jer na tugu tebe zima sjeća’ . Može to biti očigledno mnogo gora zima uprkos globalnom otopljavanju.

Nakon Titove smrti, kad su zime imale mnogo više snega, zbog posthumne snage kulta i zaklinjanja da se neće skretati s puta, došlo je i do talasa učlanjavanja u Savez komunista. Negde 1981. Savez komunista Srbije može da se podiči, da bez kosovske organizacije, ali sa vojvođanskom, ima oko 800 hiljada članova. Kako odmiče lagana erozija Titovog kulta, smanjuje se i broj članova. Nisu to više spektakularna isključenja, neke forme disidentstva, već uglavnom pasivizacije, demotivizacije nižih partijskih ešalona, službenika i kumrovačkih đaka iz fabričkih kurseva, i to uglavnom preko simboličkih izraza lenjosti kao što je neplaćanje članarine. Bilo je i potuljenog, puzajućeg nacionalizma maskiranog takozvanom obnovom duhovnosti i tradicije. Zbog svega toga SKS krajem osamdesetih spada na oko 600 hiljada članova.

Ova mala reminiscencija zbog koincidencije da je od skora Srpska napredna stranka uspela da dostigne brojno stanje SKS. Šest stotina hiljada krompira nije malo, kamoli članova. Ovo je i pravo vreme za dobronamerne savete naprednjačkim stratezima da se podsete na relativnost tih kategorija i da idejno i motivaciono izbruse partiju praveći mogućnost da neko ostane naprednjak i kad jednog dana – možda i tek 2036 (na koju se odnosio Vučićev autorski tekst u Blicu), naprednjaci ne budu na vlasti. Poučna su iskustva SKS, DSS, SPO… Posle Petog oktobra tranzicioni biznismeni učlanjavali su se i u Mićunov Demokratski centar, kamoli u DS i DSS. Ili tek sad u SNS.

Sećam se kad mi se jedan ‘žuti’ žalio u vreme najveće Tadićeve moći kako je u lokalni odbor došao da se učlani čovek i kad je potpisao pristupnicu rekao: ‘Završio sam srednju grafičku, imam i iskustva u tom poslu, ali što se mene tiče ne mora u struci…’ Za ozbiljne organizacije potrebni su i drugi tipovi lojalnosti osim revanšističke, lukrativne i idolopokloničke, koji izviru iz pozicije partijskog člana u društvenoj strukturi, u klasnom ili stratifikacionom mapiranju, u konzistentnijim ideološkim afinitetima, projektovanom stepenu žrtvovanja i odricanja za organizaciju… Ne umanjujući, pritom, i značaj tretiranja partije kao SIZ-a (kardeljevske Samoupravne interesne zajednice) za zapošljavanje.

Bilo bi interesantno uraditi analizu koliko je članova SKS sada u SNS? I kakve su im tranzitorne putanje i partije bile – od Vukove i Zoranove, do Mlađine i Mirine. U onoj ‘većoj grupi građana koja je htela Dinkić Mlađana’ (niste valjda zaboravili tu pesmicu), bilo je i današnjih naprednjaka. Ali, ne treba to da zbunjuje, jer konvertiti za razliku od partijskih ‘solunaša’, obično unose karijerizam koji pacifikuje partiju na planu radikalsko-julovskog ‘patriotskog’ recidiviranja. Nikada nećete čuti petooktobarku Zoranu Mihajlović ili najbližeg Đinđićevog saradnika Gorana Vesića, na primer, da huškaju po Regionu braneći ugroženo srpstvo dok ustaše i gazije ponovo oštre kame.

Lokalni izbori u Beloj Palanci bili su još jedan trijumf naprednjaka, ali i još jedan indikator krize srpskog višepartizma.

Alal vera kako su članovi DS plaćali članarinu kako bi mogli da glasaju na partijskim izborima. Fascinantno je koliko DS i ovakva, ima zlurade ili perfidne privlačnosti. I za naprednjake i za tadićevce. Neke koje sam sreo su se toliko interesovali za te izbore da sam stekao utisak da bi i oni platili članarinu samo da glasaju, pa će se posle vratiti tamo gde su ušuškani. Jedan od njih (naprednjak) mi kaže da bi voleo da u DS pobedi onaj čije ime ne mogu napisati da ne bih bio nekorektan prema jednom demokratskom procesu kojim se u Srbiji može pohvaliti samo DS. Pa ma koliko to danas bio i larpurlartizam. I zaista lepa je ta odlučnost onih koji su do danas ostali u DS i koji samo što ne zapevaju ‘Ko to kaže, ko to laže, Demokratska je mala, nije mala… I protiv Vučića će, ako bude sreće, kriminalizovana više biti neće’.

Pogledao sam ‘Novu religiju’, izložbu britanskog konceptualnog umetnika Demijana Hersta u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Provokativno je to ‘seciranje neizvesnosti u srcu ljudskog iskustva’. Kad sam izašao čak sam pomislio, videvši ga, da bi u obnovi nezavršeni betonsko-lučni ‘Žeželjev most’, ovakav kakav je trenutno (a Zorana Mihajlović najemotivnije objasni zašto je takav), bio dobar ‘eksponat u prostoru’ neke Herstove izložbe. Bar od stiropora, pa da se premešta sa reke na reku. Izložba je umetnička bukvalizacija marksističke teze o religiji kao opijumu za narod. Bilo bi interesantno videti kako bi umetnik ovakvog profila tretirao ‘Necenzurisane laži’ kao deo Vučićeve ‘kulturne revolucije“?

Ali, ima nešto bitnije. Religija je u pilulama i tabletama, ali i na mapi sveta hantingtonovskog tipa sukobljenih civilizacija sa brojem nuklearnih projektila koje poseduje dotična religiozna sila ili njen ‘svetac’. Na toj mapi postoji Savezna Republika Jugoslavija. Bar ovde nije provizorijum. Ona – SRJ – je deo koncepta jednog ‘hipertrofiranog kiča’ – u smislu asocijativnog suficita.

Dok sam je gledao, pomislio sam kako je tiho otišao sa ovoga sveta njen premijer Dragiša Pešić. Setio sam se i njegovog prethodnika, nažalost, ni on nije na ovom svetu, Zorana Žižića. I nisam očekivao da će mi Demijan Herst biti povod da ih se setim u jednom njegovom artefaktu.