Dozirani staljinizam

Ako je slučaj o pogibiji Predraga Gojkovića (navodno se ubio pištoljem Saše Jankovića), od starta bio zataškavan i na kraju zataškan, pa zastareo i 22 godine niko sem porodice nije bio zainteresovan za njega, da li danas izvlačenje ovog slučaja iz fioke može biti bez političke pozadine? Ako premijer i njegovi kerberi tako često potenciraju zavere koje se pletu protiv njih, kako onda u opštoj i generisanoj paranoji ne poverovati i da je kontinuirani pritisak na Jankovića deo zavere? Razgovarao sam s jednim članom porodice Gojković juče i on mi je rekao da porodica traži samo jedno – istinu! Zato Srbija, dodaje on, ne sme da stavi tačku na ovaj slučaj.

ožda je, s političke strane, ovo demonstracija kratke pameti režima Aleksandra Vučića kraće od epizode sa „Utiskom nedelje“. Nije sinhronizovana političko-bezbedonosno-medijska kampanja (hajka) protiv zaštitnika građana jedini dodir naše stvarnosti sa staljinizmom u evropskim odorama. I u tehnici i u ideologiji.

Režim koristi meki staljinizam dozirano. Mada (ne)činjenjem generiše i trendovski resantiman jači što se ide u desno. Imamo čudni evrostaljinizam u kome kampanja protiv Jankovića ne znači manji intenzitet briselskog amoka. Ako idemo što desnije stvari se jasnije kristališu. Kroz fascinaciju Putinom u stvari se vrši ezoterijski ritual pravljenja novog Staljina kroz veličanje onog starog. Ali imamo mi, i van ovog ogleda, i bizarnog duha staljinističkog miljea. Nalik onom u kome je Bulgakov stvarao svoj veliki roman „Majstor i Margarita“.

Na Patrijaršijskom jezeru i danas postoji tabla sa natpisom „Čuvaj se tramvaja“, iako već decenijama ovuda ne prolazi tramvaj niti postoje šine na koje je, kod Bulgakova, Anuška prosula ulje, pa se Berlioz okliznuo, da bi mu glava bila odsečena. Jedna ruska prijateljica provela me je kroz bitna mesta Bulgakovljeve topografije, ali od ličnog iskustva bilo mi je inspirativnije da o tome čitam iz pera starijeg kolege Aleksandra Novačića koji je izmešao istinu i fikciju u odnosu Staljina i Bulgakova. Sudbina? Da, Rusi veruju u sudbinu, zato su valjda ostavili tu tablu sa natpisom. Čuvajte se – zaključiti se da iz Novačićevog pisanja.

I kao što je Anuška prosula ulje (zejtin), tako je kopilot prosuo kafu po komadnoj tabli „falkona“ pa je predsednik Nikolić morao da prekine put u Vatikan i vrati se u Beograd. Bogu hvala, kafa nije bila fatalna kao Anuškino ulje, ali je pokrenula bulgakovljevsku spiralu čudnih događaja u srpskom političkom vrhu. S jedne strane prosti srpski svet veruje sujevernim popovima koji tvrde da je Nikolića lično Bog opomenuo da ne ide u to mračno mesto (Vatikan). Ako vi verujete u to, onda mogu i ja da verujem da je profesor Voland zamađijao Stanislavu Pak i Zoranu Mihajlović do te mere da umalo ne dođe do hitne rekonstrukcije agilne i cinične ministarke. I to još uz meru ostrakizma iz SNS. Kako li bi izgledao razgovor Volanda i Olivera Antića?

Ne stišava se zgražavanje u Srbiji na inicijative Tačija i Rame da svi Albanci sa ovih prostora žive u jednoj državi-famoznoj „Velikoj Albaniji“. Setim se reči Slobodana Miloševića koji je nekad davno rekao da Srbija nije ni mala ni velika, nego onolika kolika je. Možda tako misle i ova dva albanska lidera. Ministar spoljnih poslova Albanije Ditmir Bušati, uverava zabezeknute da je Edi Rama dao „besu“ međunarodnoj zajednici da se granice nece menjati.

Kosovska predsednica Atifete Jahjaga precizira da će tek ulazak u EU značiti ujedinjenje Kosova, Albanije (i valjda ostalih albanskih teritorija). Ali to će, gle bizarnosti, značiti valjda i nekakvu „reintegraciju“ Srbije i Kosova? Da li vi, dragi čitaoci, stvarno mislite da su Slovenci i Hrvati napustili Jugoslaviji da bi sad tek tako ponovo bili sa Albancima i ostalima u nekoj vrsti „ujedinjenja“. Evropska unija ima smisla samo ako svi nisu u njoj. Jer ako jednom svi budu tu (i šire od bivših YU entiteta), očas posla se može ukazati „jugoslovenska“ suština te zajednice.

Sećam se u svojoj naivnosti dirljivog predloga Milana Panića dok je bio savezni premijer, da Vojvodina privremeno ode u Mađarsku da bi dobar deo Srba što pre ušao u EU i povukao nas ostale, a kad i mi ostali uđemo onda će se Vojvodina vratiti. Panić je dobronameran političar. Da li bi panićevski razmišljali i oni koji bi predložili da Republika Srpska privremeno ode sa Srbijom, kako bi bar deo Bosne i Hercegovine što pre ušao u EU, a posle će se opet ovaj entitet vratiti onom drugom? Ako se preko EU ostvaruju nacionalni projekti onda se EU tretira kao privremeno, prelazno, rešenje da bi sutra svako opet bio „svoj na svome“. Oni koji se gnušaju EU integracija, možda bi danas Miloševićevom predlogu konfederacije s Grčkom pridružili i Orbanovu Mađarsku?

Sećam se jedne epizode serijala Radoša Bajića „Selo gori a baba se češlja“, kada on (Bajić) u ulozi seljaka Radašina prelazi preko Drine pa se čudi kakva sad granica kad i tamo i vamo živi jedan narod i govori jednim jezikom. Tako verovatno i albanski seljaci misle da nije potrebna granica da deli jedan narod i jedan jeik. Ni Radašin ni neki njegov pandan iz drugog ovdašnjeg naroda teško da će u tim monolizima u prajm tajmu pomenuti etničko čišćenje tako karakteristično za naše dvomeđe i tromeđe.

Čitam i Bajićeve ispovesti ko je sve sabotirao njegov TV serijal „Ravna Gora“. I utisak mi je da je priča o sudbini tog serijala zanimljivija od samog serijala. I da je to snimio umesto onog više bi rekao i o četnicima i o partizanima, i o našem mentalitetu. A bilo bi verovatno i brže i zanimljivije. Pravda prema Bajiću i projektu, koji je predsednik Nikolić prvo podržao, pa se posle popišmanio, mogla bi da se ispravi kad bi Nikolić na paradu u Moskvu 9. maja poveo Bajićeve četnike iz „Ravne Gore“ da paradiraju, sve sa Glogovcem napred.

U modu je ušlo da se vladajući političari izjašnjavaju o „omiljenom opozicionaru“, a po mustri starog odgovora Slobodana Miloševića da mu je Šešelj omiljeni opozicioni lider. „Moj omiljeni opozicionar je Bojan Pajtić, zato što sa opozicijom koju oličava Pajtić vlast nema razloga za brigu“, rekao je Vučić. Dačić je rekao da mu je Tadić omiljeni opozicioni lider jer su nekad bili koalicioni partneri. Arogantni cinizam obeležava Vučićevu i Dačićevu izjavu. Decembra 2008. imao sam priliku da radim intervju sa tadašnjim predsednikom države Tadićem. Pretpostavljate već da sam ga pitao ko mu je omiljeni opozicioni lider?

Evo šta je odgovorio: „Sećam se jednog takvog pitanja upućenog Miloševiću, pošto je on tada odgovorio Vojislav Šešelj. Ne bih da činim ništa što je činio Milošević, pa u tom smislu ne bih ni odgovarao. Mudro izbegavam njegove strategijske greške (smeh)… Još trpimo posledice njegovih grešaka, tako da ne bih voleo da iko trpi posledice mojih grešaka“.

Uprkos gospodstvenijem odgovoru na tu temu od današnjeg Vučićevog ili Dačićevog i „mudrom izbegavanju“, raspisivanjem predsedničkih izbora kad im vreme nije, Tadić je upravo bio ponovio jednu Miloševićevu strategijsku grešku.

alo me začudilo da naprednjaci koji svašta obeležavaju, nisi obeležili četiri godine od Nikolićevog štrajka glađu. I današnji miting DS zamalo koincidira sa veliki mitingom tada opozicione SNS koji se u nedostatku boljih ideja završio tim bizarnim štrajkom glađu i žeđu. Kad je Tadić posetio Nikolića u Skupštini u jeku štrajka, sažaljenje je verovatno bio jači osećaj Tadića prema Nikoliću nego strah da će ga ovaj pobediti. Ali, desilo se. Ne zbog „belih listića“ vez zbog polit-istorijske dijalektike.

Ako Vučićev režim misli da zbog nemoći opozicije neće doći fakture za aroganciju i cinizam vlasti, mislim da se grdo varaju. Staljinističke nijanse našeg evropskog puta pokazuju „rokoko“ dimenziju režima. To je stil ukroćenog baroka (ukroćenog radikalizma) s nežnijim linijama, svjetlijim bojama i manje napadnom dekoracijom (zarđalim kašikama). Ornament postaje organički, lagan i prozračan, učestalo se koristi tehnika pastela, prevladava detinji duh zabave. Tako kažu pametniji od nas. Naše je samo da se prepoznamo. I da ih prepoznamo.