Drvobradi

Prvo Nikolaj Vasiljevič Gogolj: Davnih dana opisujući Rusiju svog vremena on je konstatovao: „Loši putevi, gomile budala.“ Slično, zar ne?

Za mene je ozbiljna vlast ona koja bude napravila koridor 11. Ona, dakle, koja pošalje Ibarsku magistralu (i kao metaforu) u prošlost. Jednom prilikom pitao sam tadašnjeg premijera Vojislava Koštunicu, šta misli po tom pitanju. On je odgovorio da je to jako bitno, i da je bilo tog auto-puta, nikad se ne bi Crna Gora odvojila od Srbije. Možda, ali putevi se pre svega prave da bi ljudi sa tačke A došli na tačku B, što brže, sigurnije, i što komfornije. Da je Tadić napravio, a bilo je vremena, koridor 11, imao bi, apsolutno sam siguran, i treći mandat. Velimira Ilića su vređali da on pravi „put do svoje kuće“. Spreman sam da tvrdim da je Velimir jedan od retkih političara koji razume civilizacijski značaj rešavanja tog problema. Iako ga to ne abolira za neke druge stvari. Vučić je sad pred istim ispitom: Napravi li koridor 11, pobedio je, ako ga ne napravi, izgubio je, ma šta drugo uradio pametno.

Sad se na koridoru 11 isprečio hrast. U stvari, on je tamo, u Savincu kod Gornjeg Milanovca, više od 600 godina, tako da je trasa naletele na njega. Pokrenula se velika društvena akcija da se hrast sačuva. Vučić je ultimativan: Izgradnja auto-puta je važnija od hrasta. Nije da nemam osećaja za hrast (dva u mom selu bih branio telom), ali mene je interesovala i sudbina čuvene kafane na Savincu, i bilo mi je lakše kad sam čuo da će je trasa zaobići. Na zapaženoj Vučićevoj konferenciji za štampu prošlog utorka gro pažnje je bilo usmereno na rekonstrukciju Vlade. Poenta nije bila u tome. Izgleda da je Vučić instiktivno osetio značaj hrasta, jer to lako može da asocira na Taksim – na ekološke povode za dublje procese. Odjednom, hrast je postao maltene kao spomenik borcima OVPMB u Preševu. Kako ga ukloniti? Građanske inicijative su razočarane Vučićevim reagovanjem. Ali, kad bi prvi potpredsednik promenio trasu, pa zar on onda ne bi bio mali Staljin jer hazjain je valjda tako crtao trase pruga i puteva? Da se senzibilnije projektovalo, i da su građanska udruženja na vreme reagovala, hrast je mogao biti spasen. Ovako, u dilemi hrast ili auto-put, mislim da je dilema apsurdna. Nazovimo taj hrast Drvobradi. I tu povežimo Velju i Tolkina: Enti su narod iz trilogije „Gospodar prstenova“. Enti su ogromno drveće. Stariji su čak i od vilenjaka. Mudri su, razmišljaju polako i duboko. Bili su besmrtni, ali su s vremenom upali u čudan čarobni san i postajali sve sličniji drveću koje čuvaju. Živeli su u šumi Fangorn. I suštinski su pomogli hobitima. U besu zbog ekocida uništili su Izengard i porazili zlog čarobnjaka Sarumana. Operaciju je vodio najstariji Ent – Drvobradi. E, sad, bilo bi idealno kad bi ovaj hrast na Savincu bio Ent, pa da ga lepo zamolimo da se malo pomeri, jer to deluje izvesnije nego da ga „premestimo“, kako predviđa ministar Ilić. „Drvobradi“ teško da će biti lider opozicije, ali da ima politički potencijal ima. Miodrag Miki Savićević (GENEX, DEPOS, DHSS) neuspešno je probao da napravi i partiju HRAST (HR – kao hrišćanska). Možda bi danas nekima bilo isplativije da se zovu HRAST nego DS, DSS, SPS, URS ili LDP.

Vučić na pomenutoj konferenciji za medije pravi jasne aluzije na „Filosofiju palanke“ Radomira Konstatinovića i otprilike tvrdi da će ekonomija pobediti palanački duh. Palanka se ne da. Koristi se i omiljeno sredstvo – sujeverje. Instrumentalizuju i Drvobradog. Njegovo sečenje sad je kao rušenje crkve. U njegovoj kori se nazire uklesani krst, a strah da će prokletstvo pratiti onog ko poseče stablo sad štiti Drvobradog, koji je ipak bliži paganskim kultovima prirode. Do sada, međutim, niko nije napravio crkvu koja će nositi ime mučenika sa Ibarske magistrala koji su živeli mnogo manje od Drvobradog. Politička je sramota Zapadne Srbije, koja je dala presudni doprinos demokratizaciji Srbije, da nije imala snage da ranije napravi snažnu političku kampanju, pa i masovne proteste zbog palanačkih opstrukcija i nemara u izgradnji koridora 11, da bi se sada videlo koliko malo fali da se ta izgradnja destabilizuje.

A ko će da vrati kupus u Sevojno. Slušao sam davno neku matoru zamlatu kako se kune da je do izgradnje Valjaonice bakra i aluminijuma u tom mestu kupus bio neverovatan. I koja je proklinjala fabriku koja je izgradila pola regiona.

Voluntarizam je trajno obeležje političke kulture na ovim prostorima. Od njega nije imun ni Vučić, ali to ne znači da ne treba skrenuti pažnju i na jednu perfidnu igru: Da se otpor modernizaciji Srbije (kao i u slučaju Đilasovog Bulevara) predstavi kao „temeljne vrednosti građanskog društva“, a da se napori za modernizaciju Srbije kompromituju kao „autoritarna politička volja“.

I nije tu nebitna interpretacija „Filosofije palanke“. Desnica je prezire, dok je u delu građanske elite (koja je nemalim delom konvertitska), ova knjiga dogmatizovana, na nju je preuzeta tapija, da bi na kraju njena „citatnost“ i čuvanje njene (nepostojeće) ortodoksije postalo palanačko. Otuda je i „čin skrnavljenja“, ako aluzije na nju postaju deo „Vučićeve retorike“.

„Filosofija palanke“ spada u one knjige koje imaju moćnu prvu rečenicu: „Iskustvo nam je palanačko.“ Ona je u rangu prve rečenice Hobita: „U jednoj rupi u zemlji živeo je jedan hobit.“ Uostalom, pročitajte ili pogledajte kako su neki hobiti pobedili svoju palanku.

Delu naše palanke smeta i da „Jat ervejz“ postane „Er Srbija“. Pobeda palanka je ako „Jugoslovensko dramsko pozorište“ preimenujemo u „srpsko“, ali je poraz palanke ako imamo „Er Srbiju“. Kosmopolitski Beograd ne smemo mešati sa „jugoslovenskim“, jer on to odavno nije, uprkos nemirenju palanačkog duha da živi u Srbiji. Koja nije uvek Srbija nihilizma koji mora biti metafizički.

Sukob Dragana Đilasa i Željka Mitrovića? Mihajlo Mihajlov mi je jednom prilikom rekao da su najbolje optužbe za revizionizam jedni drugima upućivali u vreme raskola sovjetski i kineski komunisti. I sve su bile tačne, jer su se staljinisti i maoisti dobro poznavali. Dragan i Željko to nisu, ali se izgleda dobro poznaju.

Nataša Kandić je izjavila da se „Nikolić ne plaši da priča o svojoj ratnoj prošlosti“. Ima li to Srbija prvi put „optimalnog“ predsednika? Tito je napravio ugled zemlje neproporcionalan njenoj realnosti, Milošević je bio luđi nego građani u proseku, Koštunica je hteo manje promena nego građani u proseku, Tadićev čudesni svet marketinga je bio lepši od Srbije, a kad danas gledate Srbiju (ne samo na Ibarskoj kod Ljiga dok vezujete pojas kako prezident savetuje) – vidite da liči na ovog sadašnjeg Nikolića. To nije uvreda, ali ni kompliment.