Dubrovnik

Od kada sam jednog leta na moru u sobi zatvorio knjigu Dejana Cukića ’45 obrtaja’ i to taman kad sam pročitao tekst o pesmi Billie Jean upalio TV Atlas i kao prvu vest čuo da je umro Majkl DŽekson, od tada beležim sve sinhronicitete koji mi se dešavaju i ne biste verovali čega sve tu nema. Preporučujem to i vama. Evo ga moj poslednji: Spremam se da pišem ovaj tekst o Dubrovniku, upalim TV da čujem vesti i prvo što čujem je to kako je hrvatska javnost šokirana time što je predsednica Kolinda Grabar Kitarović podelila deci kao poklone i ‘srpske čokoladice’, tačnije proizvode ‘Pionira’ iz Subotice. I to od cele Hrvatske baš u Dubrovniku – povodom Dana dubrovačkih veterana. Da li bi simbolički bilo gore da je podelila ‘Najlepše želje’ beogradskog ‘Soko Štarka’? ‘Pionir’ je dobio neviđenu reklamu, a jedna čokoladica ove fabrike koja bi se sutra brendirala kao ‘Kolinda’ sigurno bi bila hit. Kao ‘Krašova’ čokolada ‘Dorina’. A sećate se susreta na mostu Vučića i Kolinde? ‘Zvečevo’ je moglo da bude sponzor sa čokoladama ‘Braco’ i ‘Seka’. Tako je bilo ušećereno.

Pitam se kako li će izgledati naredni YU ratovi bez zajedničkih uspomena? Da li će neki Hrvat sutra sa puškom reći – e, kako je nekad bilo baš lipo kad smo išli na Exit, da li će se neki Srbin setiti kako se baš lepo proveo na adventu u Zagrebu? Da li će se posle novog ratnog ciklusa opet neko dvoje novinara sresti i zaljubiti kao izveštači na iskopavanju jedne masovne grobnice? Hoće li ‘Miljacku’ Halida, Željka i Ivice, pevati sutra sve tri zaraćene strane? Bez uvrede, ali ta iskustva su, ipak, manje tonirana od zajedničkih jugoslovenskih. Teško da će biti, ako rata bude, ratnih izveštača sa resursom nostalgije i participacijom u zajedničkim uspomenama kao što je to Ivan Radovanović bio u turnusu ‘ratova za jugoslovensko nasleđe’. Ivan Radovanović je napisao ‘Dubrovnik’ (Publisher, Beograd, 2016), neku vrstu ispovesti sa elementima fantazmagorije. Ovo je (anti)ratni priručnik u literarnoj formi. Sažet i precizan kao svaki dobar priručnik.

Ivan je ‘borbaš’. Radio je, dakle, u onoj čuvenoj ‘Borbi’ koja je čuvala u tim gebelsovskim vremenima čast beogradskog novinarstva. Ivan je video svašta: Od Knina 1990, pa preko Pakraca, prvih žrtava na Plitvicama, Vukovara i Borovog Sela, izgorelih ostataka pilota vojnog helihoptera koji je prevozio hleb i bio srušen u LJubljani, do granate koja se perom zakačila za slivnik oluka iznad njegovog prozora u Sarajevu, i ludog pijanog vojnika u Banjaluci koji mu je pričao kako je zaklao devetoro baba i deda koji nisu hteli da napuste svoje selo. Do NATO bombardovanja Beograda i ubistva Ćuruvije, njegovog prijatelja i vlasnika novina u kojima je radio. Dakle, ima relevantnost. I verujte mi, moralnu pouzdanost što se tiče izveštavanja.

Ono sa Kolindinim čokoladicama nije jedini sinhronicitet vezan za ‘Dubrovnik’. U toku pisanja ovog teksta kolega me pozove i počne da govori o tragičnoj bizarnosti i slepilu nacionalnih narativa. Tačnije, ponavlja mi, više razočaran nego besan, histerične akcente sveže braniteljske i nacionalističke harange na Miru Furlan i Radeta Šerbedžiju u Hrvatskoj, pa me pita da li se sećam, kad smo bili na prvoj godini fakulteta, onog protesta u Pionirskom parku (dakle u centru Beograda) povodom napada na Dubrovnik, a na kome su govorili upravo Rade Šerbedžija i Mira Furlan? Sećam se i njih, kao što se sećam i Jelene Šantić koja je osnovala Grupa 484 i ostavila dubok aktivistički i antiratni trag. Na neki način i to je deo ‘Dubrovnika’ Ivana Radovanovića, iako nenapisan, jer i kad je on kao ‘borbaš’ ulazio u pres-centar u Herceg Novom, iz njega bi demonstrativno izašle ‘kolege’ koje su smatrale da ukoliko činjenice ne odgovaraju ‘patriotskoj istini’ utoliko gore po činjenice. Ivan je bio u ratu u kome nije imao istomišljenike na zaraćenim stranama. Bilo je potrebno samo da neko popije koju više, pa da Ivan u Herceg Novom postane očas posla ‘izdajnik’, a u Dubrovniku ‘četnik’. I to je deo odvratnosti na koju se profesionalac lako navikne, što se da videti iz priloženog (napisanog).

Oni koji sutra budu ratovali, da budu ‘svoji na svome’, teško da će imati iskustvo kao Ivan koga su krajem novembra 1991. prepoznali na kamenom keju u Cavtatu, kao Vanju, nekog ko se sećao kako su ga tu nekad majka i otac dovodili kao debeljuškastu bebu sa zozon čuperkom. E, sad tu na keju, meštanima Cavtata vodnik koji se podigao u ‘kampanjoli’ čitao je proglas o tome da će u hotelu ‘Kroacija’ u 13 časova u prisustvu nekih drugih meštana biti održana prva sednica inicijative za autonomiju Dubrovačke Republike. Rat deli najgorima ono što je upravo Maks Veber zvao ‘premijom taštine’. Deli je prostoti. Vodnik (ovaj ‘naš’) je bio upravo to – iznenada izrasla nesreća. Takav će se kasnije u knjizi pojaviti i jedan hrvatski časnik.

Herceg Novi je bio pun bahatih dobrovoljaca i ozbiljno uplašene vojske. Austrijski dopisnik Gerhard, Marijana (naša, a dopisnica španskog Las Palmasa) i ‘borbaš’ Ivan su hteli rat uživo. Barke koje su nekad vozile turiste sad su vozile ‘foreign journalist’ i zblanute ali pedantne evropske posmatrače. Hotel ‘Argentina’ bio je jedino mesto u Dubrovniku sa strujom – iz agregata. Izveštaje u Beograd Ivan je slao preko Sarajeva koje je čekalo svoj red. Ne sumnjamo da bi se Gerhard, Marijana i Ivan snašli u onom filmu ‘Mediteraneo’ Gabriela Salvatoresa, ali antiratna priča je morala da se doživi ovde – u ratnom Dubrovniku.

Ivanova mama, ‘koja je ličila na Avu Gardner’ i koja je pred očima gubila poznati svet, i koja je na samrti diktirala gargantuovske recepte za ručak, ona je moralni katalizator celog ‘Dubrovnika’. I njegova armatura. ‘Vanja, nikad ne uzimaj prvi! Pusti druge da se posluže. I opominjala bi me za salvetu, mljackanje… Ne možeš da budeš svinja za stolom, sine!’ U atmosferi kad se ispostavilo da su nas i TV serije pripremale za ratove. Onda to nismo možda znali. Danas znamo. Novinarska radoznalost u ratu se diže na nivo nepristojnosti: ‘I nije bilo očiju, ni usana ni brade, na keju u luci, na kojima se, sasvim jasno, nije ocrtavalo baš to’. Odbojnost.

Šta će nam taj grad?, pita Ivan. Osim Hrvata drugih nije tamo bilo. Slabo naoružani. Nekoliko bestrzajnih i minobacači… A Ivan je bio iz srca tame – Beograda. Ko ima živaca da uoči nijanse o ‘Borbi’. Vanjuška duračok, ili šinjor Ivan, olako može da postane četnik sa beležnicom. Jer nisu svi kao Gradonačelnik – gospodin kakvog je samo socijalizam mogao da napravi, ili kao gospodin iz Rijeke koji je novinarima nešto kasnije spasio živote. Bio je to, kako piše Ivan, ‘bledi grad bledih žrtava, uglačan vekovima, bleštav u tom bledilu, star i umoran od svih tih godina i događaja u kojima se, prema Zaratustri, žeđ za krvlju stidela svog ludila i izmišljala dodatni, nepotrebni razlog – pljačku.

Stranice vonjaju na alkohol, mirišu na ‘vutru’. U crnogorskoj ‘Pobjedi’ je naslov ‘Rat za mir!’, a ispod je članak o rezervisti koji kad opali, dole, u Slanom, razne ustaše nemaju gde da se sakriju. Prodavao im dunje i lubenice, svaku ulicu im zna i kuću, nađe ih – u sridu. Možda su mu nekad malo plaćali?

Ivan uvodi sintagmu ‘memorijska marmelada’, to je kad pokušavaš da prepoznaš zgrade, ulice, grada u kome si nekad bio, a koji jeste bio na nišanu. ‘Zureli smo u cevi dok su cevi zurele u nas’. To su činjenice: Početkom novembra 1991, svakog dana padale su granate po Dubrovniku. Po Babinom kuku, Gružu, Lapadu… Preživljavanje rađa cinizam. U Herceg Novom će mu objasniti da ne vidi dobro, jer Hrvati foliraju bombardovanje. Ima da se pročita i kako Vanja u Dubrovniku sreće lično Pontija Pilata. Ili je to možda gospodin Voland? On pokušava da mu razjasni apsurd smrti kad u ‘jugu’ gine žena i četvoro dece, kad u ratu pogineš u saobraćajci, to je kao kad uskočiš u more ajkula i udari te grom. Božansko je u ravnoteži. U ovom ‘Dubrovniku’, ali posle onog Dubrovnika, rađa se i četvoro dece.

Šta bi bilo da je Kolinda umesto ‘Pionirovih’ čokoladica deci podelila šampone ‘Nevene’ iz Leskovca sa slikom kamilice na etiketi? Samo u pakovanjima manjim od onih koja su se švercovala 1991. u Dubrovnik. ‘Razne gluposti čovek nauči u ratu. Na primer, da se šampon ne rastvara, ne spira, u slanoj morskoj vodi. Ništa. Ostane na tebi.’ Da, Ivan je čak probao jedne noći da se okupa. Nijanse sudbine su bitne: U nekom trenutku se namesti dobro, pa ‘zenga’ može da bude vojnički učtiv, a u drugom se sve pokarabosi – pa neobrijani član Paraginog HOS-a koji te pratio podozrivim pogledom i samo čekao kad će da se napije, novinarima iz Beograda poželi da objasni šta će da radi ‘kučkama četničkim’. I onda smrt miriše na šampon. Ta se pomirenost zove opuštenost u šugavosti.