Dugo putovanje u Strazbur

S druge strane, u Nemačkoj kad kažeš da si liberal, ti bi trebalo da budeš na desnici. Liberali tipa Genšera i Kinkela sigurno nisu bili neki specijalni levičari, tek ne „komunisti“. U Francuskoj kada kažeš režim, to mu dođe kao da si rekao administracija. Tek u nekim kontekstima u Francuskoj to može biti politički pežorativno. Kad američka administracija (nikako režim), kaže za nečiju vlast da je „režim“, instikti samoodržanja počinju da rade pojačano kod prozvanih.

Treba biti obazriv sa terminima. U Srbiji ima i demokrata i liberala, proevropski orijentisanih, koji su stvorili ambijent da se i dalje najviše kažnjava najevropskiji i najgrađanskiji dnevni list – Danas. Uz to što je proevropski, Danas je i možda jedini nacionalni dnevni list u Srbiji. To znači, da nema u svom vlasništvu državu, tajkune i strance. Plaća uredno poreze, ima jasnu vlasničku strukturu i u vremenu krize, ne otpušta zaposlene. Možda jeste bizarno, ali boli po džepu kad konstatujemo da su kazne Danasu, uglavnom za „duševne boli“, od 5. oktobra pa naovamo, nadvisile kazne izrečene po zloglasnom Šešeljevom Zakonu o informisanju. Pa da li je moguće da je baš Danas najneprofesionalniji medij u Srbiji? Ne samo što plaća svoje kazne, već od pre neki dan putem blokade računa plaća i za druge novine, i to „solidarno“. Još se samo plašimo da nas ne odalame po džepu što komentarišemo sudske presude. Posle petooktobarskih promena, država je vratila Danasu deo para koje smo kao globu dali na osnovu Šešeljevog zakona. Mi se sad u redakciji šalimo (a, malo se i ne šalimo), da će možda neka buduća vlast naklonjenija slobodi medija, refundirati i neke od ovih uredno plaćenih kazni.

U leto 2009, na inicijativu Mlađana Dinkića država Srbija je donela represivne izmene i dopune Zakona o informisanju. Predsednik Boris Tadić je, kao da gori pod nogama, zakon ekspresno potpisao i otišao u Libiju istog dana. Da mi savest bude mirna, kao glavni urednik Danasa tada sam upozoravao, kukao, i preklinjao, da se to ne radi i da će najviše stradati najprofesionalniji mediji. Nije Dinkić bio sam u tom naumu. Pomogli su mu i koalicioni partneri (kad ih pitate svi odreda su i onda i sad za evropske vrednosti i slobodu informisanja) i kolaboranti iz redova novinarske profesije. Odredbe tog Zakona su proglašene neustavnim, Danas ne plaća „solidarno“ po njima, ali stvorena mučna atmosfera je ostavila posledice. Ova vlast voli medije ako joj oni prave pozitivni publicitet ili ako „spinuju“ za nju. I to je njihovo shvatanje slobode javne reči. E, sad, da li su oni administracija ili režim? Mi ćemo je i dalje zvati vlast, ali nju treba da zabrine nagla učestalost korišćenja termina režim u Srbiji. A, nije vizni režim. Od njega nas je oslobodila. Eto, priznajemo i hvalimo kad nešto dobro uradi.

Ali, da ne krivimo samo izvršnu vlast. U onoj sudskoj postoje očite nesenzibilnosti, da ne kažemo nekompetentnosti, za suđenja medijima. Fale očigledno i edukacije. Da se uči od velikih sociologa Habermasa i Darendorfa koji slobodu medija i pravo građana na informaciju upoređuju sa pravom za vodu, hranu, odnosno sa potrebom da zemlja ima „robne rezerve“. To naravno ne umanjuje potrebu medija da pored toga što su slobodni, budu i odgovorni. Pa i da plate kad kleveću i lažu, ali ne da plaćaju toliko da to bude sumnjivo. Sa naznakom da sloboda izražavanja po članu 10 Evropske konvencije štiti ne samo ona mišljenja prema kojima smo obično ravnodušni, nego i ona, pazite sad, koja „vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili neki deo stanovništva“. I senzibilitet medija za „duševne boli“ ne sme da preraste u autocenzuru.

Ako se oni Asteriksovi Gali (po mnogo čemu slični nama), plaše samo da im nebo ne padne na glavu, u Srbiji se tradicionalno plaše geometra i promaje. Više od ovih modernih fobija. To oko geometra implicira i strast za suđenjima. Evropa se na čudan način prima u ovdašnji mentalitet. Čak i evroskeptici nisu ravnodušni prema Sudu u Strazburu. Čuli su za njega i u mom selu. Došlo je do čudne sinteze poezije Matije Bećkovića i evropskih standarda po uzrečici „ćeraćemo se do Strazbura“. Razumemo se, valjda.