Džekson, Romanov, Holbruk

Čitao sam ih naizmenično. I od svih, bez jasnijeg razloga se uhvatim za kolekciju priča o pesmama „45 obrtaja“ mog druga Dejana Cukića. I od svih tamo priča o pesmama koje su proslavili Dorsi, Enimalsi, Metalika, Aerosmit, Nirvana, Bitlsi, ja se bez nekog jasnijeg motiva uhvatim baš za Bili Džin Majkla Džeksona. Pročitam poglavlje i umesto da nastavim da čitam ovu ili neku drugu knjigu, bez jasnijeg motiva dohvatim daljinski i upalim TV. Kako sam ga upalio vidim spikerku „Atlas“ televizije koja kaže da je u Los Anđelesu u 50. godini umro „kralj popa“ Majkl Džekson. Ne znam da li su ovo samo puke koincidencije, ili vrlo logični „sinhroniciteti“ o kojima je pisao Karl Gustav Jung, ali nije mi baš bilo svejedno. U stvari, i takve „slučajnosti“ pametnom dovoljno govore koliko je ateizam u suštini besmislen. Nisam išao da zapalim sveću za „kralja popa“, ali u duši kao da jesam.

Tog vrelog junskog dana zaboravio sam kako sam nekad mislio da njegovom albumu Invincible ni produkcijsko peglanje nije moglo da umanji utisak bljutavosti. Da je to blazirana dekadencija i tako to. Ali, ko sam bio ja da sudim njemu.

Pa zar Thriller nije najbolji pop album u istoriji, a da istoimeni spot nije pokrenuo MTV revoluciju? I ima li bolje bas linije od Billie Jean, i šta čak i danas mladi pankeri i metalci pametnije mogu da obrade od ovoga? Zar solo Edija van Hejlena na Beat It nije jedan od najbolje odsviranih? Zar Dangerous nije monument?

Tek tog junskog dana nisam očekivao da će jeseni 2014. godine posthumna sudbina povezati „kralja popa“ Majkla Džeksona, svetog ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova i američkog diplomatu Ričarda Holbruka. Sva trojica su postala deo ovdašnje spomeničarske kulture. U Kosovskoj Vitini povodom Dana zastave Albanije postavljen je spomenik Holbruku, po kome je nastao izraz „holbrukovanje“ za brutalnu diplomatiju koja je rezultirala i NATO bombardovanjem Srbije. Spomenik Nikolaju u Beogradu osveštao je patrijarh moskovski Kiril u prisustvu srpskog patrijarha Irineja. To je prvi spomenik ovom caru u Evropi van granica Rusije. Holbruku je ovo prvi spomenik u „Velikoj Albaniji“. Majklu Džeksonu je režiser Darko Lungulov napravio spomenik na velikom platnu. Film „Spomenik Majklu Džeksonu“ ima mnogo zanatskih mana, ali ima i veliku neisfoliranu emociju koja u dobroj meri neutrališe te mane. Tačnije, Lungulov je napravio prvi srpski „bosanski film“. U smislu škole čiji bi klasični primer bio film „Gori vatra“ Pjera Žalice iz 2004. godine. Apstrahovano i aproksimativno, dakle, funkciju „kralja popa“ u „Gori vatra“ nosi Bil Klinton i tako konceptualizovan Klinton više liči na Džeksona iz filmskog spomenika nego na svog diplomatu Holbruka, koji je u Kosovskoj Vitini bukvalniji nego Moša Pijade na Kalemegdanu ili Nikola Pašić na Trgu Marksa i Engelsa.

Motivi spomeničarske kulture su razuđene inspiracije; prisustvovao sam pre desetak godina u jednoj pečenjari konstituisanju neformalnog kafanskog odbora za podizanje spomenika Velimiru Iliću za života u Preljini, „bude li doterao auto-put do Požege“. Đilasov spomenik lideru azerbejdžanskog naroda Alijevu (starijem) bio je pomalo i politički i urbanistički pragmatičan, mada je Alijev u Tašmajdanskog parku, u društvu spomenika piscu „Hazarskog rečnika“ Miloradu Paviću već izvesna konceptualna celina. Cara Nikolaja je teško razdvojiti od putinizacije Srbije, a Holbruka od „Velike Albanije“. Znam i matore rokere iz Užica koji su nekada predlagali da se u „Kec baru“ („foajeu“ užičkog Trga partizana) podigne spomenik Džimiju Hendriksu. To je tada (poznih sedamdesetih) tumačeno i kao „subverzivna delatnost“ jer je pedesetak metara od lokacije za Hendriksa bio bronzani Tito. Danas bi Hendriks na tom mestu bio i „kompenzacija“ za maršala, ali i otpor diktatu sveprožimajuće narodnjačke kulture. U „Spomeniku Majklu Džeksonu“ linija katarze je jasna: Neka „niskogradnja“ dizalicom odnosi iz neke srbijanske varošice spomenik „neznanom“ partizanskom heroju, da bi „kralj popa“ poslužio kao katalizator do spomenika „običnom čoveku“ lišenom bilo koje ideologije sem ljudske plemenitosti.

Podsetimo se još nekih primera iz nedavne prošlosti: Znate onaj fazon kad razgovaraju Japanac i Bosanac na temu koje su im tri stvari najvažnije na svetu, pa Japanac kaže: „Meni je na prvom mestu Japan, na drugom mestu mi je moja porodica, a na trećem moja kompanija.“ Na to će Bosanac: „Meni je na prvom mestu moja porodica, na drugom moja firma, a Japan mi je tek na trećem mestu.“ Naravno da je ovo još jedan fazon zasnovan na stereotipu o prostosrdačnom (glupom) Bosancu. Ali, problem je što u Bosni izgleda više ne žive Bosanci. Oni bar nisu konstitutivni narod. Dakle, u takvoj dejtonlend situaciji, Brus Li je veći Bosanac (i Hercegovac) od većine onih koji tamo žive. Zbog njegove anacionalnosti (jer pripadnost kineskom narodu je u ovom slučaju irelevantna), sa njim se mogu identifikovati i oni čija nacionalna pripadnost ne kompenzuje njihovu socijalnu i ljudsku osujećenost. U tom kontekstu stihovi „udri Brus Li, ripaj Brus Li, pobi ga svi, ne daj niko da preživi od ovi ološi“ dobijaju integrativni, i ne baš toliko infantilni prizvuk. Posebno, jer je i bronzani Brus Li – njegov „antispomenik“ u Mostaru („anti“ u odnosu na oficijelnu spomeničarsku kulturu baziranu na nacionalnom junaku ili zločincu), morao da doživi inicijaciju. Nedugo pošto je spomenik u Mostaru otkriven, polomljene su nunčake Brusu Liju. Tek time, on je „osveštan“, ovaploćen u svojoj BiH kontekstualnoj, simboličkoj i (para)žanrovskoj punoći.

Dobro. U Žitištu kod Zrenjanina nije bilo ratne klanice i nema aparthejda kao u Mostaru, ali je bilo poplava i svinjske kuge. I, naravno, kao i svuda okolo, ima čamotinje i nepravde. Socijalne, i ostale. U pravu je bio Rambo Amadeus, uz čiji je prigodni performans, avgusta 2007. otkriven spomenik Rokiju Balboi u Žitištu. Tada je Rambo rekao da spomenik Rokiju ima istu simboliku kao i spomenik Brus Liju u Mostaru, jer on (Roki) predstavlja siromašnog individualaca koji se bori protiv nepravde. Odatle i stihovi malog Jovana Draganovića, osnovca iz Žitišta „Ti si Roki naša dika, evo tebi spomenika“ – zvuče baš mostarski, kao „mostarske kiše“ jedne nove Generacije X.

Sa spomenicima je kao sa tetovažama (košarkaškim). Na primer, tetovaža Siler surfera na Rebračinom ramenu ili Draže Mihailovića na Gurovićevom, govore dovoljno o onima koji su se odlučili da te simbole stave na svoju kožu, ali to ne znači da su Srebrni letač i Čiča Draža automatski u interakciji zato što su na koži dva košarkaša. Kako povezati Klintona u Prištini, Dražu u Ivanjici, Teslu u Smiljanu, Beogradu, na Nijagari, Brus Lija u Mostaru, Đinđića u Prokuplju, Rokija u Žitištu, ili Boba Marlija u Banatskom Sokolcu. Tek o ovim prostorima ne možemo zaključiti ništa ako spomenike tretiramo onako đuture. Ipak, nekog reda ima. Ako bi Srbi sutra negde podigli spomenik Putinu, on bi bio u žanru Klintonovog spomenika u Prištini. Ili bi ga zamenio ako s Rusima uspostavimo preambulu na terenu. S Teslom je, recimo, stvar malo komplikovanija. Ne samo što ga je parafrazirao jedan izbegli Srbin iz Hrvatske koji je rekao da se „podjednako stidi i svoje hrvatske domovine, i svog srpskog roda“. Tesla nije samo veliki naučnik, pa da je to jedini razlog za dizanje spomenika. On je i deo pop-arta; od američkog metal benda Tesla, do modne revije po crtežima Olje Ivanjicki, koja je u tu fashion liniju uradila inspirisana Teslom. Te kreacije su premijerno viđene pre skoro deset godina u Moskvi. I to na ruskim manekenkama, putene lepote na granici mistike. Bili, videli. Tesla je paradigmatičan i na SF način, on funkcioniše i na nivou „belog maga“, na tragu neke beketovske usamljenosti u dosluhu sa vanzemaljcima, ili sa Tvorcem univerzuma. Uostalom ne glumi Dejvid Bouvi svakoga. Podsetite se mađioničarskog filma „Prestiž“ Kristofera Nolana. Takvog Teslu je teško redukovati samo na nacionalnu veličinu.

Brus Liju, Rokiju, Bobu Marliju, a odsad i Majklu Džeksonu, iako se ne uklapaju u spomeničarsku kulturu o nacionalnom junaku, ne fali oslobodilačke komponente. Oni nose steg protiv ugnjetavanja, ideje univerzalne pravde, a s njima je teže manipulisati nego sa nacionalnim herojima. I što nije zanemarljivo, ovi pop likovi, donekle apsurdno, popunjavaju prazninu one satanizovane, devastirane, oskrnavljene ili ignorisane socrealističke spomeničarske linije sa „partizanskim“ motivima. Oni su lišeni ideološke dogme, tako da internacionalizam i težnja za iskonskom pravdom bolje zrače iz tih monumenata.

Spomenik Bobu Marliju otkriven je u dvorištu osnovne škole u Banatskom Sokolcu. Ta čast pripala je Dadu Topiću, Neši Galiji, Canetu Brejkersu i Jovanu Matiću (Del Arno Bend). Ovo je bio prvi Marlijev spomenik u Evropi, a sećam se kako Abraham Ras Abraham, koji je u Banatski Sokolac došao sa Jamajke, nije krio zadovoljstvo.

Čak je i ušećereni rege bend „UB 40“ dobio ime po formularu koji se u Britaniji popunjava u biroima za zapošljavanje. Marlijeve War je prepevani govor Haila Selasija sa zasedanja Generalne skupštine UN.

A sad, pazite ovo: Kad je 1980. Zimbabve proglasio nezavisnost, odmah nakon što je Robert Mugabe položio zakletvu na scenu su stupili Bob Marley and The Wailers i odsvirali pesmu „Zimbabve“. Pogledajte sad Mugabea. Bio je Titu na sahrani, a i dalje ne da vlast. I zato je rege utopija.

Inače, ako nije mogao Velja, ne znači da Zorana neće dobiti spomenik u Preljini. U onoj pečenjari još joj veruju, mada se sve više i sumnja u Vučićeva obećanja da će se do kraja 2016. auto-putem do Požege. Mislite o tome.