Ekološka svest

Maltene stvar utiska nedelje: U smislu da bi Vlada Ane Brnabić dobila možda veći proevropski utisak da je, recimo, Jadranka Joksimović postala ministarka odbrane kao Vučićeva i Brnabićkina Ursula fon der Lajen (nemačka ministarka odbrane), a da je Aleksandar Vulin, na primer, postao ministar za evropske integracije.

To bi bio jasno usmeren pravac, a i Vulinova energija bi bila verovatno najbolje iskorišćenja za državu. Ne bi Vulin morao da unosi emociju više, da se totalno presaldumi i da postane evrofanatik. Dovoljno bi bilo da posao radi rutinski energično kao u vreme izbegličke krize, a za šta je dobio i izvesna priznanja iz Evrope.

Možda bi snage bile racionalnije iskorišćene i da je, recimo, Vladan Vukosavljević postao ministar odbrane, umesto što je ostao ministar kulture, a da je Vulin postao ministar kulture, ako već nije Maja Gojković. Vučićeva ‘kulturna revolucija’ dobila bi jasno izražen koncept. A Vukosavljević bi strategiju ‘odbrane ćirilice’ jednostavno preslikao u drugom resoru.

Ne zaboravite da Vulin još čeka da mu Ante Gotovina odgovori na pitanje koje mu je davno postavio: ‘Da li je ustaša’? Sigurno da Vulin ni kao ministar odbrane neće propustiti da postavi to pitanje Gotovini, a ne sekirajmo se da će i iz Hrvatske, stići niz baražnih opaski na srpskog ministra odbrane, kojih je bilo prilično dok se ovaj bavio radom, zapošljavanjem, socijalnim i boračkim pitanjima. Očigledno Vučić (jer teško da je Vulina kao kadrovsko rešenje Vučiću nametnula Ana Brnabić), smatra da će nam u vremenima koja dolaze biti potreban ministar odbrane kao Vulin. Videćemo da li će lider Pokreta socijalista biti i dalje Vučićev neformalni ‘ministar za Hrvatsku’, kako ga je ranije okarakterisao zagrebački ‘Jutarnji list’, jer sumnjamo da će i u tom neformalnom ‘resoru’ po principu rotacije Vulina zameniti novi ministar rada i socijale Zoran Đorđević.

Odbranu Vulin nije dobio da bi se ‘namirio’ njegov Pokret socijalista, već kao lojalni i efikasni Vučićev saradnik, a posle svih ovih godina i saborac. Nikada nećete čuti da se Vučiću omakne i da podseti cinično da je Vulin bio ‘julovac’, a što sigurno ne propušta za ‘julovce’ koji su prešli u ‘mrzitelje’ (opoziciju). Mada, urbana legenda kaže da Vučić nije dozvolio Vulinu da posmrtne ostatke pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa donese na Kalemegdan, ali ništa nije imao protiv neke aleje. Eto, sticajem okolnosti, u vreme kada se obeležava sto godina od Apisove smrti Vulin staje na čelo srpskog ministarstva rata, što neko pakostan u Srbiji može protumačiti i kao ‘satisfakciju’. Naravno kao što postoje teorije da je Ana samo ‘Ana nirvana’ – ikebana i fikus, tako postoje i teorije da su i Vulin i Nenad Popović, ministar bez portfelja zadužen za inovacije, na tim funkcijama ne bi li se Rusima zamazale oči.

Iako ni Dačić nije imun na antiimperijalizam, upravo je njegov ‘socijalizam sa ljudskim likom’ (i mlako izvinjenje za devedesete) bio differentia specifica u odnosu na Vulinovu apisovsko-čavesovsku viziju boljeg sveta. Vulin se reformisao u smislu da bi nas danas polivao toplom vodom, a ne hladnom kako je mislio devedesetih. Dačić je više puta rekao da on i njegovi socijalisti nisu ‘socijalisti-utopisti’, ali njihov pragmatizam je postao pomalo ekstreman sa politikom ‘srce na teren’ u podršci Vučiću. Veći broj ministara zbog ‘namirivanja’ i kompenzacija može biti i Pirova pobeda. Jer SPS je sad već previše blizu SNS, a razlika između SPS i Pokreta socijalista sve manje postaje bitna u uslovima srpskog političkog darvinizma i pseudomonarhizma kakav je demonstriran u inaugurativnim danima.

Među socijalistima se pronela glasina da li ima više ‘kanala komunikacije’ s Vučićem, a čule su se i glasine o ‘separatnim razgovorima’ sa pacifikovanim Brankom Ružićem, novim ministrom državne uprave i lokalne samouprave. Socijalisti željno očekuju bilans ‘namirivanja’ po javnim preduzećima.

Samo u Srbiji ima da se za deset dana od senzacionalne prozapadne mandatarke, sve obrne u proruskom smeru njenog kabineta. Ali, to je Vučićeva fabrika utisaka koja obećava nastavak neurotizacije javnog prostora kroz kontradikciju briselskih poglavlja i iščekivanja ruskog oružja s kojim treba da se branimo od zemalja sa kojima upravo treba da budemo zajedno kad zatvorimo sva poglavlja i vidimo šta ćemo s Kosovom. Hoćemo li i kad budemo reformisali ‘mitrovdanski ustav’ imati proameričke i proruske amandmane? Puno je kontradikcija koje zbunjuju javnost i umanjuju racio političkog rezonovanja. Evropom se bavimo nekako rutinski, a rusko oružje iščekujemo sa strašću. Ali, kontradikcije su Vučićev omiljeni ambijent. Sve je, podsećamo, stvar utiska. A utisak je da Vučić uvek kupuje neko vreme. Možda je to tehnologija vlasti, mada to ne znači da je zebnja manja.

Odakle sada Ministarstvo za ekologiju u Srbiji? Da li je sazrela ekološka svest u ovoj zemlji ili je ta svest sazrela socijalistima? Nije baš najodgovornije da jedna zemlja čas ima, čas nema ministarstvo za zaštitu životne sredine, da čas ima, čas nema ministarstvo za Kosovo, da dijaspora u koju se kunemo od ministarstva resorno spadne na kancelariju, odnosno upravu. Ovih dana čujem primedbe da je kabinet Ane Brnabić čak ‘reakcionaran’, ali čujem i da Vučić za razliku od Koštunice nije klerikalan, već da je ‘agnostik’ (pa nema baš i ministarstvo za vere).

Digitalizacija je ključna reč iz ekspozea Ane Brnabić. Čak zluradi jezici tvrde da je Ana ministarka za digitalizaciju i komunikaciju s Vučićem. Digitalizacija i obrazovanje jesu suštinski bitni, ali liberalna javnost je očekivala koju reč više o vladavini prava, izbornom procesu i medijskim slobodama. Doći će vreme kad će javnost očekivati od Ane Branbić da se izjasni o posledicama autoritarnosti, voluntarizma, o proizvodnji unutrašnjeg neprijatelja, jer ne sumnjamo da će ta vrela olako presahnuti. Autoritet se stiče i na taj način.

I Anina vlada po tajmingu je nekako ‘vidovdanska’ kao ona koju je iznedrila Nikolićeva pobeda 2012. Ostaće u analima da je na Vidovdan 2012, kad je Dačić dobio mandat, na Ušću nastupao veliki Ozi Ozborn. Na ovaj Vidovdan Vučić je u govoru u Kruševcu rekao jednu bitnu rečenicu koja je bila i lajtmotiv inaugurativnih dana – a to je budućnost na zemlji, a ne na nebu. Realno, korifeji kao da su se vremenom odmakli od Vidovdana i kao ‘nultu tačku’ novog identiteta preuzeli slavljenja žrtve, herojstva i poraza u otporu NATO agresiji. Iz te vizure sukob sa Zapadom postaje iskonski. Redefiniše se pojam izdaje. Tehnikom revizije i fatalno neodgovorna srpska politika od kraja osamdesetih se preformuliše kao ‘globalna avangarda’. Nadajmo se da Vulin kao ministar odbrane nije u tom kontekstu postavljen.

Možda je i vreme da Vidovdan sve više dobije socijalnu dimenziju. Da bude ‘prvi maj duše’.

Podsetimo se: Na Gazimestanu 1989. su bili i Janez Drnovšek (predsednik Predsedništva SFRJ), Milan Pančevski (član CK SKJ iz Makedonije), Ante Marković (predsednik vlade SFRJ – Saveznog izvršnog veća), Ivo Latin, Obrad Piljak (njih ste sigurno zaboravili, a bili su istaknuti komunistički funkcioneri…) Doduše, odsutan je bio dr Stipe Šuvar, član Predsedništva SFRJ iz Hrvatske. Euforični Miloševićevi mediji prećutali su neku vrstu bojkota ambasadora zapadnih zemalja. Legenda kaže da je Milošević upravo zbog nedolaska na Gazimestan odbijao da primi u zvaničnu audijenciju američkog ambasadora Vorena Zimermana. Što će Srbiju skupo koštati.

Ako su Vučićeve predvidovdanske inauguracije bile ‘cezarističke’ bar su njegove vidovdanske izjave bile dobro izbalansirane ako znamo istoriju zloupotrebe vidovdanske etike i vidovdanskog mita.

U opoziciji, u rasponu od Saša Jankovića do Boška Obradovića zapatio se samozavaravajući mit da je Zapad ‘doveo’ Vučića da ‘završi posao s Kosovom’ i da im posle više neće trebati. Nije baš tako. Evropa nikoga nije dovela na vlast, pa ni Vučića (doduše jeste nekoliko sati pre zatvaranja biračkih mesta čestitala Nikoliću pobedu nad Tadićem), jer u to vreme Vučić je imao samo jednu opsesiju – da pobedi u Beogradu Dragana Đilasa. Dakle, te 2012. Evropa je samo smatrala da su naprednjaci reformisani radikali i da su postali prihvatljivi kao partneri.

Upravo to treba da uradi i sadašnja Vučićeva opozicija: Da ubedi Evropu da i ona, ako pobedi Vučića, može obezbediti ono što jedino interesuje Evropu – stabilnost, ili kako se to već posprdno ovde naziva ‘stabilokratiju’. Evropa naravno neće imati ništa protiv vladavine prava i slobode medija pod uslovom da one ne ugrožavaju ‘stabilnost’, pa makar se ‘stabilnost’ zvala i Jankovićeva ‘pristojnost’. E, ako opozicija sutra kad dođe na vlast bude htela da učini ništavnim Vučićeve domete u pregovorima s Prištinom, onda to Evropi neće da se dopadne. Pa ih neće ni ‘dovoditi’. Bar tako sad stoje stvari.