Eminem, deveti put

…zbog okršaja Vesića i Đilasa oko PKB-a, okršaja ministra kulture sa Pinkom zbog rijalitija, sumnje da je ‘razgraničenje’ još na stolu, i analize toka misli članova Glavnog odbora SNS, kao da smo ispustili iz vida da je američki reper Eminem sa novim albumom Kamikaze deveti put uzastopno došao do broja jedan britanske liste albuma i na taj način nadmašio muzičke velikane tipa ABBA i Led Zeppelin.

‘Znači li to da se sada mogu zvati Ser Eminem?’, upitao je 45-godišnji muzičar iz Detroita kad su mu iz britanske diskografske industrije javili vest. Kamikaze su, hajde da komentarišemo, relativno zanimljiviji – solidniji – album od Eminemovog pretposlednjeg albuma Revival (2017) , koji je razočarao kritiku, ali se takođe domogao mesta britanskog broja jedan. Omot Kamikaza, je posveta kultnom Licence To Ill Beastie Boysa, a to na pravi način govori da žestina ovde nije usmerena prvenstveno na političku kritiku (iako u startu – kad čujete Ringer to može da vas navede na pogrešna očekivanja), već na tretiranje hip-hop žanra i osvetu onima koji su popljuvali prethodni album. Ipak, na novitetu kao da nema stvari koja bi mogla da inspiriše spot kao što je ispao Framed s Revivala u stilu horor filmova sa. To nas je podsetilo na čuveni album The Marshal Mathers (2000) gde je Eminem već uspevao da vešto zamagljuje razliku, kako su tada pisali ozbiljni kritičari, između humora i horora, satire i dokumentarca. Iz tog vremena ostala je oštroumna zajedljivost na sve što je cenzurisano-‘Vi želite da ja prepravim stihove dok predsednik dobija oralno zadovoljstvo u Beloj kući’.Verbalna drskost i tečne bas linije konstanta su Eminemove karijere. Bitnije sigurno od ponekad bizarnih emotivnih pozadina.

Što se političke subverzije tiče, još 2004. Eminem je napravio internet skandal povodom svoje pesme We Are American. Eminem peva ‘jebeš pare’ i dodaje kako ‘ne repuje za mrtve predsednike’, čak i sugeriše kako bi on ‘radije video predsednika mrtvog’. Služba obezbeđenja tadašnjeg američkog predsednika DŽordža Buša radila je pedantnu ‘analizu sadržaja’, a tome je obaveštavao i BBC. Ali, alegorija je čudo jer sporne reči ‘dead presidents’ u slengu služe kao izraz za novac, tačnije odnose se na mrtvog predsednika na nekoj od zelenih novčanica. To, na primer, može biti i mrtvi Abraham Linkoln, kao što je i u bivšoj SFRJ postojala novčanica s likom Josipa Broza Tita (puštena u opticaj tek poznih osamdesetih), i koju su urbani mangupi kolokvijalno zvali ‘leš’ i koja srećom nije doživela pogubnu inflaciju nalik onoj iz doba vlade Nikole Šainovića.

Eminem žestoko kritikuje Trampa kao nekada Klintona i Buša juniora. On smatra da američkog predsednika nije briga za Ameriku i da je ‘isprao mozak’ svojim pristalicama. Gostujući u pesmi No Favors sa Big Šonovog albuma I Decided, Eminem je Trampa nazvao ‘kučkom’. U pomenutoj stvari Framed ‘proganja’ Ivanku Tramp, dok spot i Eminem u njemu liče na ambijent i kognitivna stanja filma ’12 majmuna’ Terija Gilijama. Duševna bolnica i duševni bolesnici uvek su odlična metafora politike, a Eminem se u tim ulogama odlično snalazi referišući na svoje omiljene neokafkijanske motive – izgubljenost, nasamarenost i nevericu. Uglavnom iritirajući moralnu inspekciju. Na kraju spota Eminema vraćaju u ustanovu i ubrizgavaju mu misterioznu supstancu. Konzeravrivna komentatorka En Koulter koja podržava Trampa, a koju Eminem naravno kritikije, smtra da je ovaj reper korisni idiot levičara sa Berklija.

Neuverljivo je danas Eminema optužiti za rasistu, šovinistu i homofoba kao u vreme albuma The Slim Shady Show (1999). Tada je retko ko očekivao da će ovaj momak koji je virus hip – hop nepristojnosti ubacio u srednju belačku klasu SAD – u stub društva dakle – postati baš takav mejnstrim da se 2010. neće skidati s vrhova top-lista, jer su tada Eminem i Rijana, imali spot za megahit Love The Way You Lie, a spot je ekspresno postao i najgledaniji video u 24 sata na Jutjubu. Za samo pet dana, spot je imao 18 miliona (!) pregleda, čime je tada bio postavljen novi rekord.

Čudo je uvek bio taj momak sa najk kapicom i živopisnim tetovažama. NJegova karijatida The Marshall Mathers jedini je pravi hip-hop album koji je uspeo da se plasira na prestižnih Top 40 Albums u izboru USA Today’s.

Zašto je baš toliko kontroverzan, čak i danas? Svakojakih objašnjenja ima. Jedno, prilično originalno, dao je i on sam. U intervjuu za jedan nemački magazin Eminem je tvrdio da boluje od Turetovog sindroma, bolesti koja ljude lišava kontrole nad svojim ponašanjem, a čiji simptomi uključuju ekstremno asocijalne reakcije poput glasnog psovanja. Uprkos svemu, Eminem istrajava na tezi da su njegove pesme prikladne za decu, te da ih je sa radošću slušala i njegova ćerka Heili Džejd. Ali, ne sviđa se to samo deci. Davno je utvrđeno u nekom bizarnom eksperimentu da krave kojima se pušta muzika U2 daju više mleka. Nauka ide dalje. Rezultati istraživanja koje je sprovela kompanija Barkli kard pre destak godina pokazali su da od 20 fudbalskih klubova najjače lige Engleske čak njih osam svojim igračima pre utakmice pušta pesme Eminema, i to one iz filma ‘Osam milja’. Na drugom mestu je opet famozni U2, za razliku od krava muzara gde su Bono i drugovi ubedljivo prvi.

Eminemova muzika, navodno, po efektima koje proizvodi slična je tradicionalnoj novozelandskoj igri ‘haka’ koju sportisti ove zemlje uvek izvode pre svakog nastupa, rekao je bio povodom ovog istraživanja doktor Nil Ted sa Univerziteta u Mančesteru. On smatra da Eminem stimuliše, ne samo fudbalere – jedne stimuliše zbog ritma koji se stalno ponavlja, dok drugi u njegovim stihovima pronalaze podsticaj za buđenje ponosa i samopouzdanja. Tako je i danas sa Kamikazama.

U Osam milja (2002) budući visokotiražni rep-umertnik Džimi B – Rabbit (Eminem) radi u fabrici automobila u Detroitu. Marks bi u njemu verovatno video ‘klasno svesnu’ jedinku s revolucionarnim potencijalom. Ali, umesto u subverziji, Eminemov film tada je završio kao još jedna niska đerdana, nakon Flešdensa, Futluza, Prljavog plesa i možda najviše već zaboravljenog Brejkdensa. To je bilo pre SEKE – svetske ekonomske krize kojoj sad obeležavano desetogodišnjicu, a koja je bizarno započela kad je crnogorski predsednik Filip Vujanović, pojačanim pritiskanjem zvona i udaranjem čekića simbolički zatvorio njujoršku berzu.

Film nije postao kultni, iako nam je ostao drag. Uprkos Eminemovim opaskama da je ‘Buš toliko glup da je vratio nazad moj CD jer je video da ima rupu u sredini’, Eminenov autobiografski film je ostao daleko od bilo kakvog manifesta. Od celog filma do danas se sa simpatijama sećamo samo Kim Besinger u ulozi Eminemove keve koja nikada na filmu ‘ono“ nije radila da izgleda izveštačeno ‘kao da je na filmu’. Sećate li se: Mama i sin žive na margini – u prikolici, što je posle Vendersovog ‘Pariz-Teksas’ najveći domet prikolice na filmu.

Strožiji kritičari će Eminemovu politizaciju i kritike američkih predsednika nazvati ‘manirizmom’. Uostalom, on je i MTV. U staroj, dobroj ‘Sociologiji roka’ Sajmon Frit podseća da se pojam ‘mladih’ često koristio kao ideološki pojam, i da su deca srednje klase namerno usvajala manire i vrednosti nižih klasa, među njima i sirovost, u svesnom suprotstavljanju vrednostima svojih roditelja, za razliku od tinejdžera radničke klase koji su se jednostavno zabavljali na putu ka konformističkom životu. Mislite o ovome kad analizirate ‘našu decu’ u Srbiji, odnosno ‘starije maloletnike’.

Još jedno Eminemovo osvajanje prvog britanskog mesta, podsetilo me je na neke razgovore koje sam tada vodio povodom ‘Osam milja’. Razgovarao sam sa dve profesorke (jedna srpski, jedna matiš) iz BG škola. Rekle su mi, što se mode tiče, i što se mentalnog sklopa dotiče, ikonografsko-muzička podela u resoru tada Gaše Kneževića vrlo je jasna: ili Eminemova kapuljača ili Karleušine tange. Ali, zašto tange, pitali bi se možda. Pa, možda ste danas zaboravili da su te 2004. na aukciji Karleušine tange dostigle vrednost od 120.000 dinara (tadašnjih). Te profesorke su 2004. napravile sociološki eksperiment i konfrontirale Karleušu i Eminema kao ‘dva sveta’ u smislu uzora. Danas u vreme ministra Šarčevića i stanja na rijaliti-estradi možemo reći da je bila srećna zemlja kad su deca birala između Eminema i Karleuše, maltene kao između Labusa i Koštunice.