Faktor Čerčil i faktor Vučić

Kad, na primer, ima specijalnu video-poruku za čitaoce od DŽulijana Asanža, čije knjige ekskluzivno objavljuje u Srbiji, ili kad se na promociji monografije o MI6 u Aero-klubu u publici pojavi kontroverzni šef Miloševićeve tajne policije Jovica Stanišić, i to još bude njegovo prvo pojavljivanje u javnosti nakon izlaska iz Haškog tribunala, da bi sad na promociji knjige ‘Faktor Čerčil’ iz pera Borisa DŽonsona govorio i premijer/mandatar Aleksandar Vučić.

Na neki način Vučić je u sredu veče u zdanju Starog dvora (svečana sala Skupštine Beograda) rehabilitovao Vinstona Čerčila u srpskoj javnosti. Videćemo da li će to imati efekta kako u radovima koji pretenduju da budu ozbiljna istoriografija, kako u konspirološko-kafanskoj politici.

‘Ozbiljna’ istoriografija je već dala veliki doprinos na temu da nam je Čerčil ‘uvalio komunizam’, dok je narodno-kafanska konspirologija u tumačenjima dovela sebe do apsurdnih situacija: Na primer, ako je Čerčil bio vanbračni sin kralja Milana Obrenovića, a istovremeno ako je Tito bio vanbračni Čerčilov sin (to su dva čvorna opšta mesta), znači li to da je Tito bio unuk Milana Obrenovića, pa je nama decenijama vladao, ne ‘bravar’, ‘mađarski grof’, ‘Zagorac’, već Obrenović? Pa otuda ispade i logično što je zabranio Karađorđevićima povratak u zemlju.

Šta tek reći o istorijskim fiksacijama da je jednom prilikom ljutiti Apis išamarao Čerčila na beogradskim Terazijama?

Vučić je o Čerčilu govorio nadahnuto, kao da ne govori na promociji, već kao da polaže ispit – kao da je izvukao cedulju iz savremene istorije na kojoj je treće pitanje – Čerčil. Nažalost, premijeru/mandataru je malo falilo da to bude veliki govor: Naime, Vučić u celom nadahnutom govoru nijednom nije pomenuo Tita, Dražu, 27. mart 1941, konferencije u Teheranu, Jalti, sve ono zbog čega dobar deo Srbije ima suštinski problem sa Čerčilom. Možda je Vučić trebao otvorenije da kaže da Čerčil nije presudno kriv za našu sudbinu, jer objašnjenje je jako logično: Ako je ratni britanski premijer donosio teške i hrabre odluke i ako se pokazalo da je u njima retko grešio, verovatno je imala neke logike i njegova odluka da podrži Tita i partizane, a ne Dražu i četnike. U smislu da nije jedino bila motivisana ‘antisrpstvom’ i da to nije suštinska intencija britanske politike prema ‘srpskom pitanju’ koja do danas traje. Jer, kako onda hrvatska desnica smata da vi (Srbi) nećete propasti dok vam je Engleza?

Da je Čerčil mogao da čuje kako će Vučić sutra besediti o njemu, sigurno bi uticao kod Ruzvelta da iskrcavanje saveznika ipak bude na jadranskoj obali, a ne u Normandiji. E, onda bi možda i četnici prvi stigli u Bečiće ili Makarsku da im daju podršku, pa bi sve bilo valjda drugačije.

Poseta princa Čarlsa Srbiji (doduše i regionu) već je prilično bila sanirala očajno stanje srpsko-britanskih odnosa nakon ‘mučki tempirane britanske bombe’ u vidu ‘genocidne’ Rezolucije o Srebrenici koju je Rusija vetom zaustavila u Ujedinjenim nacijama. Promocija ‘Faktora Čerčil’ veliki je vučićevski pomak i u odnosu na famoznu Skupštinu SNS, oktobra 2015, povodom sedam godina od osnivanja stranke, kad je ambasador Velike Britanije u Srbiji Denis Kif napustio salu u Sava centru zbog govora srpskog režisera Emira Kusturice, koji je tada rekao da nije slučajno to što je Srbiji baš Britanac doneo vest da ulazak u EU znači priznavanje Kosova, odnosno da nije čudo što Srbiji ultimatum donose Britanci.

‘Još su davno engleski lordovi, a to piše u knjigama, bili pisci izveštaja iz Istanbula u kojima su Srbe nazivali malim Rusima u Evropi, dakle još od vremena Otomanske imperije’, rekao je Kusturica obraćajući se okupljenima u Sava centru. Sumnjamo da bi se proslavljeni režiser napričao kad bi na sledećoj Skupštini SNS specijalni gost bio novi britanski ministar spoljnih poslova, bivši gradonačelnik Londona, ideolog Bregzita, fan Čerčila i pisac knjige o njemu, i što je najvažnije Vučićev prijatelj – Boris DŽonson. Teško da bi Kusturica na nekoj novoj Skupštini SNS podsetio da DŽonson ima i turske korene, pa još da povlači paralele o Otomanima, Rusima, Srbima i Britancima.

Eh, da je bilo sreće u našem istorijskom razvoju, pa da na ovoj promociji govori i Vesna Pešić i još jednom naglasi čerčilovsko-degolovske potencijale dvojca ‘bez kormilara’ Vučić – Dačić jer je i lider SPS i ministar spoljnih poslova Srbije bio na promociji. Da li je baš dibidus kasno? Ovakva promocija mora da ima i spoljnopolitičku simboliku.

Da li je Vučić to izgustirao Nemce i okreće li se Britancima? Da li mu je Bregzit dao vetar u leđa? Kao što je relaksirao u Skoplju tvorca srpskog PDV-a Nikolu Gruevskog? Pitaju me to posle promocije geopolitičari amateri u kafani.

Konsultujem ozbiljne ljude koji mi vele da Vučić može biti inspirisan ‘novim konzervativcima’ kao što je Đinđić nekad bio motivisan ‘novim laburistima’ (Blerovim), i Šrederovim socijaldemokratama pa je probao i DS, a s njom i Srbiju, da ukrca u taj trendi brod. U tom kontekstu postoje kalkulacije i s mogućom Trampovom pobedom (pa njoj bi se i Šešelj obradovao), posle koje sigurno nema Viktorije Nuland, koja jeste bila ‘simpa’ poslednji put u Beogradu, ali oprezan čovek ne zaboravlja sudbinu bivšeg rumunskog premijera Viktora Ponte. Uostalom, i nova britanska premijerka (konzervativka) Tereza Mej, kažu verzirani ljudi, vodiće politiku bližu stilu Angele Merkel nego Hilari Klinton.

Mogao je Vučić na promociji i da podseti na svetle tradicije 27. marta 1941. Na dan kad smo, kako je Čerčil rekao, ‘pronašli dušu’. Kad je knez Pavle poslao poslednju poruku u London, Čerčil je poručio Srbima: ‘Britanija se već bori’. Da Srbi nisu bili masovno protiv Hitlera, nema te strane službe, pa ni britanske, koja bi ih naterala na to. Pa i Petog oktobra su strane službe asistirale, ali da Srbi nisu bili tada masovno protiv Miloševića, ništa od tih demonstracija ne bi bilo.

Da smo kao narod i država od 27. marta napravili ‘crveno slovo’, imali bi danas mnogo jači kontrast u odnosu na NDH resantimane. Bar u 27. martu komunisti nisu bili mnogo bitni. Naravno da je taj datum mnogo koštao Srbe, ali ako je već napravljen, zašto se od njega distanciramo? Nije valjda da bi oni koji bi odbili i Rambuje potpisali Trojni pakt? Nije valjda da su oni kojima smeta što NATO može kroz Srbiju fascinirani što je Hitler tražio samo ‘prolaz’ trupa do Grčke. A možda bi nam dao i Solun? I šta? To bi bilo naše hvala Grcima za Krf?

Bilo je na promociji i dovoljno ‘autoprojekcija’. Na primer, o lukavom pridobijanju podrške, o poluideologijama koje su promenjive proporcionalno interesima države.

Ako je Čerčil naterao Amerikance, piše DŽonson a naglašava Vučić, da uđu u nešto što se smatralo evropskim ratom, pa zar su ludi Srbi mogli propustiti šansu da pokažu ponos Hitleru?

‘Autoprojekcija’ može biti i da je Čerčil dobro razumeo odnos snaga u svetu, i činio je sve da izvuče maksimum za svoju zemlju. Čerčil je položio temelje moderne ujedinjene Evrope, istakao je Vučić i dodao da se veliki Britanac nije snalazio u običnom životu, samo jedanput je ušao u podzemnu železnicu gde se izgubio i u autobus, ali je imao nešto drugo – osećaj za narod. ‘Autoprojekcija’ može biti i da je Čerčil bio veoma veliki perfekcionista, veoma vredan.

U knjizi je istaknuto da je britanski premijer često sve postizao manipulacijom. Čak i to u jednom kontekstu može biti ‘autoprojekcija’ koja bi da racionalizuje određene Vučićeve kontroverzne (naizgled loše) poteze. Čerčil je bio osoran i nadmen (razumeli to srpska mrziteljska opozicija), a opet, Vučićevi poltroni i kandidati za novo mešanje karata mogu da se obraduju – brinuo je o svim svojim saradnicima.

‘Njegova (Čerčilova) najvažnija ideologija su bili napredak, boljitak i sloboda njegove zemlje. Sve drugo je bilo podređeno promenama, samo to nije moglo da se menja’, rekao je Vučić, ne baš najjasnije u proporcijama koliko je govorio i o sebi. Kad je dodao da će Srbija u budućnosti imati odgovorne ljude kojima će Srbija biti na prvom mestu, stvari su bile jasnije.

Od Čerčilove ‘ekstravagancije’ i ‘genijalne manipulacije’ koje je pomenuo srpski premijer/mandatar, jedna sintagma možda je prošla neopaženo, a toliko toga može da objasni – Vučić je posebno naglasio ‘lažno podaništvo’.

Na konferenciji u Teheranu, koja se poklopila sa Drugim zasedanjem AVNOJ-a u Jajcu (jer je Tito hteo da skrene pažnju saveznika), Čerčil je sa Ruzveltom i Staljinom insistirao na obnovi Jugoslavije, a u Titov štab je došao i Čerčilov sin Randolf. Šteta što se te činjenice ne spominju na promocijama ovakvih knjiga, jer se stiče utisak o ignorisanju, a to onda može da deluje politički neukusno. Već u avgustu 1944. Tito se u Kazerti sreće sa Čerčilom. Sreću se kao dva saveznička ratna komandanta.

Da li znate da je u Drvaru s Titom i Randolfom bio i čuveni glumac Kristofer Li – potonji Drakula, Saruman i Sit lord Duku?