Fildžan viška

 Ovaj projekat upao je u ozbiljnu krizu pomenutog januara jer je tadašnji predsednik Srbije postao pravi regionalni dasa kada je doprineo da Sarajevo po mrazu dobije gas (plin). Tadić je dobio reči zahvalnosti i pohvale od nekih značajnih Sarajlija, kao i samih građana, pa je to za deo čaršije (više beogradske nego sarajevske) postao ozbiljan logički problem. Gori nego kad je Džarmuš umesto kod njih otišao ni manje ni više nego kod Kusturice na Mokru goru. Ipak Džarmuš nije bilo ko. Nije Mihalkov ili Handke.

Jer, stvarno je bio problem kako sad ovu iznenadnu popularnost Tadića u Sarajevu uskladiti sa „jeremićevštinom“, kao emanacijom Tadićevog „restauratorskog“ i „pansrpskog“ nagona čija je jedna od konsekvenci da nas ponovo „posvađa sa susedima“. Preko Jeremića.

Naravno, bilo je i Sarajlija i „Sarajlija“ koji bi se pre smrzavali nego da im Tadić pusti gas, jer se i u tom slučaju ruši koncepcija o predsedniku Srbije kao još jednoj, istina perfidnijoj (sa evropskim licem), karici kontinuiteta „nesuočavanja“. Ali, pošto je to glupo javno reći, onda je pametnije, ma koliko zaista bilo gluplje, kiselo procediti da je to Tadić uradio zato što je rođeni Sarajlija. Iako je u toj situaciji to imalo političke veze koliko i činjenica da je Đinđić rođen u Bosanskom Šamcu.

Mislim, danas kad je tako popularno kritikovati Tadića sa raznih strana, red je da se setimo i bar neke od dobrih stvari koje je uradio. Moguće da je Vučić sa Dodikom do sada bio nekako usiljen, a posle posete Sarajevu reklo bi se i zvanično „kurtoazan“, i zbog preterane Miletove ranije intimizacije sa Borisom, ali to samo znači da Republika Srpska svoju sudbinu ne mora da identifikuje sa Dodikovom. Raspadom sadašnje BiH verovatno se ne bi dobilo ništa drugo do jedna frustrirana Gaza i dva frustrirana Pridnjestrovlja (jedno hrvatsko). Ma koliko srpski patrijarh slutio krimski scenario. Vučić je u Sarajevu napravio distancu od priželjkivanih referendumskih zakuvavanja nalik onima iz Ukrajine (ili po njenoj inerciji), ali je, s druge strane, na liniji crvenih slova Dejtona obesmislio i rizične pokušaje centralizacije BiH (unitarizacije). Sama mogućnost da Srbi u RS pristaju na neku „tehničku“ BiH jeste činjenica koja deo racionalne bošnjačke elite ne bi mogla da ostavi ravnodušnom. U pozitivnom smislu. Kao što se ni RS ne može ukinuti drugačije nego razradom onoga što je Mesić jednom u trenutku iskrenosti rekao. Otprilike, da hrvatska vojska kod Brčkog ili tu negde prekine „koridor“, da bošnjačke snage napadnu iz raznih pravaca, da se Srbija ne meša (Rusija obavezno da se ne meša), a da NATO sve aminuju, ako već ne pomogne.

U Sarajevu Vučić je potvrdio status regionalne političke zvezde, ali ova poseta je „nulta tačka“ odnosa dve države samo na osnovu Vučićeve ranije (radikalske) biografije. Otuda je dobar prijem u Sarajevu suštinski bitan, a to što je Vučić malo i hipnotisao Bosance to je već talenat njegove harizme koja ima i izvesne „jugoslovenske“ obrise. A ne zato što su Bosanci „gluplji i od nas“, kako pakosno komentarišu oni koji ne vole Vučića. Cinični su i pojedini sarajevski komentari da je Vučićeva politika prema Bosni čistija od Tadićeve navodno perfidne. Ponovo sam pogledao snimak i zaista ne mogu da poverujem, uz sve Tadićevo pajtašenje sa Dodikom, da je onaj susret sa Dinom Merlinom, Halidom Bešlićem i Ivicom Osimom u bašti sarajevskog hotela „Evropa“ jula 2011. bio „perfidan“. S te strane, Vučićeva poseta je upravo kontinuitet sa Tadićevom posetom ovom gradu. Vučić se, ako je neko možda očekivao, nije javno izvinjavao po Sarajevu, ali je svojim postupcima (poseta džamiji, lični poklon bolnici…) simbolički nešto slično uradio, kao što su Sarajlije izgleda to razumele. Premijer Srbije delovao je kao političar koji je dobro preslušao album „Fildžan viška“ Zabranjenog pušenja pre nego što je krenuo na ovaj put. E, sad da ne ispadne da sam ponovo „uporedio“ Vučića sa Đinđićem jer to izaziva konsternaciju mnogih čitalaca, tu temu ću prepustiti Zlatku Lagumdžiji, koji je povodom sarajevske posete rekao upravo tu, za neke blasfemiju: Da ga Vučić podseća na Đinđića. Pa se za to Zlatku javite.

Ako mislite da je po BiH pitanju Vučić „mekši“ od Nikolića, možda nije zgoreg da se podsetimo i aprila 2013, kada je predsednik Srbije u emisiji „Interview 20“, koju uređuje i vodi Sanela Prašović Gadžo na BHT-u, rekao da mu je žao zbog svih zločina počinjenih nad Bošnjacima i da će se pokloniti žrtvama genocida. On je, između ostalog, tada kazao i kako su za njega Srbi iz Republike Srpske Bosanci!!!, iako neki od njih ne vole da ih tako zovu. Ono Vučićevo iz Sarajeva „sused je uvek najbliži“ ipak nije ono Milorada Đurkovića iz Italije 1990, kad je u transu rekao „Svi smo mi Sušići“. To su ti apsurdi: Verovatno Dodik neće zapucati u Brazil da bi podržao BiH, ali to ne znači da mnogi Srbi u Srbiji neće navijati za Safeta Sušića. Ali, tu već ima i jugonostalgije, sa kojom Vučićeva obraćanja u Sarajevu, sa poštovanjem i bez insistiranja na ljubavi, nemaju mnogo veze iako bi po godinama Vučić (ma koliko to bizarno zvučalo) mogao biti „jugonostalgičar“.

Inače, meni je apsolutni medijski hit bio Vjekoslav Bevanda, predsednik Veća ministara BiH, koji je zazvučao kao mladoženjin tata na svadbi koji se, u jednoj ruci držeći čašicu, drugom prihvatio mikrofona i poželeo mladencima (falilo je samo malo mikrofonije) da se poštuju i sarađuju, a ljubavi nek uzmu koliko im treba.

Imao sam uvid u istraživanje čiji su rezultati objavljeni početkom maja: Uradila ga je jedna švajcarska agencija na reprezentativnom uzorku, a rezultati su pokazali da bi, pod uslovom da ima dovoljno novca, prosečan građanin BiH vozio mercedes, išao na koncerte Halida Bešlića, U2 i Dubioze kolektiv, pio gaziranu vodu „Tešanjski kiseljak“, i navijao za Barselonu. Kad ima para, ima i kvaliteta. I nacionalna optika se ne pokazuje kao najbitnija. Mada, kad govorimo o parama, nikada ne treba zaboraviti da je SFRJ ušla u građanski rat sa prosečnom platom od hiljadu dojč maraka. I to posle pobede Tota Kutunja sa evropskom porukom na Pesmi Evrovizije u Zagrebu. Tad se niko nije nadao da će na ovom takmičenju pobeđivati i bradate žene. Eto, Austriji pobedu je doneo Tom Nojvirt, transvestitska zvezda pod umetničkim imenom Končita Vurst. Konzervativci su se sablaznili. Mada sablažnjavanja je bilo i kad nije u pitanju LGBT promocija. U biti je uvek različitost koja iritira duh netrpeljivosti. Na primer kad su 2006. u Atini pobedili briljantni Lordi, finska HM atrakcija sa hitom “Hard Rock Hallelujah”. Tad su čak i Hari Varešanović i Željko Joksimović govorili o „porazu estetike“. A ja sam za njih (Lorde) navijao više nego nekad za Vajtu i njegovu „Lejlu“.

Kad smo već kod bradatih žena, sećam se jednog rumenog Radula, koji je mislio da su Turkinje baš takve. I da imaju dlakave noge. Radul je igrao u Kulturno-umetničkom društvu „Prvog Partizana“ iz Titovog Užica, gde se posle valjda i zaposlio kao talentovani bravar. S KUD-om je prvi put otišao u inostranstvo na neki festival u Nemačku. I tamo sreo Turkinje. Kad se vratio, govorio je da su to najlepše cure na svetu. Eto, šta su stereotipi, a sve ono vreme dok je verovao da su Turkinje bradate nije video da mu strina ima brkove. I da ne depilira noge.

Na internetu su se pojavili snimci Vučića kako pokisao dotura pomoć ugroženima od poplava. Stavljeni su i komentari tipa „Deja Vu“ kao aluzija na internet interpretacije „slučaja Feketić“. Ali ovoga puta takvi komentari deluju prilično jadno, dok je Vučić angažmanom oko poplava upravo rehabilitovao i Feketić. Jer, zaista je glupo reći da je ponašanje premijera i sad samo marketing. Nejasno je, s druge strane, zašto Dragan Đilas, na primer, nije u četvrtak otišao u Požegu da džakovima s peskom pomogne svom predsedniku opštine (demokrati) Milovanu Mićoviću. Umesto toga opredelio se za nostalgični eskapizam u ušuškanom studiju Radija B92 povodom jubileja ove kuće. Jubilej jeste bitan, ali Požega je, ako se misli o vlasti (makar i samo u stranci), bitnija. Nema DS mnogo uporišnih tačaka u Srbiji pa da ih ostavlja bez nasipa.

I za kraj šlag na jagode: Kakvo je po vama pitanje autonomije Vojvodine? U suštini – etatističko. Rekao mi je davno jedan mudri stambolićevac. U tom kontekstu usvojeni kompromisni Statut AP je izvesna relaksacija ove teme. Zar ne?