Francuska uteha

Moguće, ali pod uslovom da nema nacionalnog i republičkog ključa, i da se ne zove ‘svoja raja’ kao što ju je Osim poveo u Italiju 1990, pa bi onda u takvoj reprezentaciji sem ovih Hrvata bili eventualno DŽeko, Kolarov, Matić, DŽaka i Šaćiri koji bi možda bili državljani Jugoslavije, tako da Vokri više ne bi bio jedini Albanac koji je igrao za reprezentaciju Juge.

Frustrirajuća i indikativna manifestacija seljačkog staljinizma u mundijalskom kontekstu bila je diferencijacija ko će u Srbiji navijati za Hrvatsku a ko za njene protivnike. Da je Srbija kojim slučajem umesto Belgije osvojila bronzu, a da je Hrvatska postala svetski šampion, pa da se i bronza delila na ceremoniji posle finala sa zlatom i srebrom, stekao se utisak po ovdašnjoj tabloidnoj i internetskoj histeriji da bi se od Vučića očekivalo da maltene našim dečkima, kao onomad Tuđman svojima na basketu u Atini 1995. naredi da siđu s postolja dok se intonira ‘Lijepa naša’.

Zašto su mnogi u ‘srpskim zemljama’ navijali za Rusiju protiv Hrvatske lako je razumljivo, ali su interesantni naredni mečevi Hrvatske i srpsko pozicioniranje: Englezi su tretirani kao saveznici koji će se ipak iskrcati na obali Jadrana umesto na Normandiji ili Siciliji, hrvatski tim kao ustaše koje će na njih otvoriti vatru, a srpsko navijanje simbolički predstavlja četničke snage kojima Draža daje komandu da krenu u susret saveznicima. Da su Englezi pobedili, bili bi rehabilitovani u srpskom arhetipu i njegovim manifestacijama – od nacrta rezolucije o Srebrenici – do Čerčilove odluke da podrži Tita, da ne idemo dublje u prošlost.

Znate li ono opšte mesto kako su Francuzi u Prvom svetskom ratu, uz sve dobro što su učinili za srpsku vojsku, ipak joj davali negde i pogrešan kalibar. Sa srpske strane, da je trebalo, Francuzi su u finalu mogli računati na pravi kalibar. ‘Kreće se lađa francuska’, bila je uteha za Tompsonovu ‘Lijepa li si’. Setili smo se i urbanog mita da je Žak Širak u vreme NATO agresije sačuvao beogradske mostove. Tek se nismo sećali da je francuski sud oslobodio Haradinaja.

Novak Đoković u Vimbldonu spasavao je čast i onima koji su ga u naletu ‘istrage kroatofila’ prokazali.

Ima možda još jedna bolja uteha od Đokovića: Gledaš euforične hrvatske navijače i pakosno se pitaš – ko li od njih nosi kockasti dres sašiven u Srbiji. A takvih dresova je bilo mnogo. Verujte mi. To je ekonomija. I što se utehe tiče učinkovitije može biti od puke komšijske zavisti.

Navijačkim izjavama Vučić kao da je malkice rasuo kapital koji je stekao iz odnosa sa Kolindom – od njegove druge inauguracije kad je ona takođe ukrala šou, doduše ne ekstravagantno kao na ‘Lužnjikiju’, do prilično zapažene posete Zagrebu. Možda je Vučić malo bolje mogao da iskoristi globalno zapaženu frendicu u Moskvi koja se probijala u centar pažnje kao nuklerani razarač ‘Lenjin’. Vučićevo navijanje za Rusiju imalo je dodikovsku uverljivost, ali ipak na kraju slika iz svlačionice Putina sa hrvatskim fudbalerima, selektorom Dalićem i predsednicom Kolindom liči na Titove slike sa brigadirima omladinske radne akcije ‘Đerdap’ ili učesnicima sleta za 25. maj koji su se pripremali u Bubanj potoku. Šta li bi mi milozvučno pevali da su Krstajićevi puleni uspeli da naprave takav marketinški ugođaj, kao što ćemo doveka razmišljati da li je Muslin mogao biti naš Dalić? Što je, u stvari, moralo biti suštinsko srpsko pitanje posle povratka iz Rusije.

Vučićev nagoveštaj koliko će Englezi imati navijača u Srbiji, bio je vidno ciničan, ali je zato telegram čestitke Makronu za ‘boginju’ i to pred kosovizirani susret s njim, bio upadljivo katarzičan. Kiša na ceremoniji dodele pehara, bez koje Kolindin performans ne bi bio tako urnebesan, banalizovala je i srpsku paranoju o ‘Putinovom Harpu’ (HAARP) kojim menja klimu.

Da su Hrvati pobedili u finalu, ‘boginja’ bi u avgustu sigurno bila na Kninskoj tvrđavi, dok bi iznad nje nalete imali ‘fantomi’ kupljeni nedavno od Izraela. Možda bi njena replika bila izlivena i za Vukovar. I tu ne treba da imaju iluzija da ne bi bilo tako oni koji su čista srca navijali za Hrvatsku u Srbiji. Ili oni koji su to radili u inat Vučiću. Srpsko navijanje za Tompsonovu filoustašku Hrvatsku jeste mazohizam, ali zašto se ne bi navijalo za Hrvatsku koja je u Pulskoj areni ovih dana stojeći aplaudirala Mileni Dravić?

Dalić je uspeh posvetio između ostalog i braniteljima. Kao esencija tabuiziranog ‘domovinskog rata’ i državnog narativa branitelji su verovatno jači nego SUBNOR nekada. Uprkos ideologizaciji društva, nije bilo obavezno da dve i po decenije od 1945. (još malo pa toliko ima od ‘Oluje’ do danas), bilo koju veliku sportsku pobedu, pa da je mogla biti i mundijalska, trener posveti i ranjenicima sa Neretve.

Bilo je naivno i očekivati da nakon povratka u domovinu fudbaleri Hrvatske i njihov izbornik neće imati preča posla nego da, na primer, podrže REKOM – regionalnu komisiju koja bi imala zadatak da utvrdi činjenice o svim ratnim zločinima na teritoriji nekadašnje SFRJ. Tompson je bio daleko logičniji. Niti je u Srbiji bilo sve lako svesti na dilemu Šešelj – Đoković?

Inače, mimo famozne ‘Lijepa li si’, kao neke alternativne hrvatske himne, i benigne u odnosu na izvorni filoustaški opus, ima tu zanimljivih paradoksa: Na primer, Tompsonova ‘Anica, kninska kraljica’ ima istu melodiju kao i četnički evergrin ‘Nad Kraljevom živa vatra seva’.

Da nije bilo rata, možda bi Tompsona put odveo u neke domicilne ‘Divlje jagode’, u neki hrvatski ‘Nervozni poštar’, a možda i na neki festival tipa ‘Ilidže’. Ili bi samo bio tezgaroš na nekoj ‘Sinjskoj alci’, gde bi njegove ‘kletve kralja Zvonimira’ bile kao naručivanje ‘Vojvode Sinđelića’ u vreme ‘antibirokratske revolucije’ na petrovdanskom vašaru u Požegi (užičkoj, ne slavonskoj).

Ili je Tompsonov narativom impregnirani hevi-sevdah možda delom i kompenzacija za tamošnje odsustvo jače turbo-folk scene koja bi mogla da podmiri hrvatske potrebe i umanji potrebu za slušanjem Cece i drugih. Društveno je prihvatljivije slušati domovinskog Tompsona nego da te neko ocinkari da si slušao kosmopolitske hitove Ace Lukasa.

Hajde na čas da se vratimo u Sretenje 2015. Na prijemu u Predsedništvu jedan od zvanica predsednika Tomislava Nikolića bio je i Milutin Popović Zahar – čovek koji je napisao ‘Od Vardara pa do Triglava’. I to vojvodi Nikoliću ipak nije smetalo. Kolika je samo provalija između Zahara i Tompsona, ali kako je sve opet nadrealno blisko kad u jednom zlatiborskom kafiću dok se priča o Kolindi i Tompsonu na dan dočeka fudbalera u Zagrebu, sa tamošnjeg radija čujete ‘Neki to vole vruće’ (ako se sećate tog zagrebačkog Wham! – a) i njihov hit ‘Šta će taj čovek tu, da li da mrzim njega il’ nju?’

Ko se u eri seljačkog staljinizma seća da su nekad Metaloplastika iz Šapca (rukometni prvak Evrope) i Cibona iz Zagreba (košarkaški prvak Evrope) igrali revijalnu utakmicu u malom fudbalu, i da je žreb učinio da se u Kupu UEFA sastanu Radnički iz Niša i Hajduk iz Splita i da li Subašić zna da je vetar na Poljudu pomerao loptu Simoviću sa bele linije sprečavajući ga da degažira kako je naumio. Sve što je bilo nekad normalno, danas deluje nadrealno.

A, sećate li se vi prijema fudbalera evropskog šampiona Crvene zvezde nakon pobede nad Olimpikom u Bariju kod Slobodana Miloševića? – Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio sportom, a on mu je otprilike odgovorio da je u mladosti malo plivao. I to je bilo to.