Gansi u Beču

Dva sata i pedeset minuta adrenalina i emocija. Na momente sve je ličilo na slet. Sinergija Eksla i Sleša vratila je i stari amblem benda, a pucnjevi iz pištolja koji su se cimali sa amblema na bimovima najavili su šou. Nakon muzike iz Looney Tunes na binu je izašao čovek koji trideset godina najavljuje njihove koncerte – tehničar ‘McBob’ i nije pogrešio kao nedavno kad je u Melburnu pozdravio Sidnej. Bila je to carska Viena – pola osam uveče, i It’s So Easy. Dakle, ludnica odmah.

Dobro, Eksl bi danas bio smešan da nosi helanke do kolena, ali mu iscepane farmerke nisu neprikladne u šestoj deceniji. I šoferske cvike koje je nosio u nekoliko prvih pesama. Welcome to the Jungle bila je isporučena u proširenom izdanju kao četvrta po redu. ‘Mapetovski majstor rifova Slash’, kako su ga davno krstili američki rok kritičari na ovoj karijatidi je potvrdio ono što je rekao kad se pojavio album čiji jubilej – tri decenije – slavimo na ovoj turneji: Senzacionalni, bezobrazni i prelomni Appetite For Destruction – ‘Svi hoće da imaju tu ploču zato što ona u stvari nije bezbedna’. Sa Welcome to the Jungle te 1997. GNR su ‘oživeli vulgarnost Aerosmitha i demantovali sve one koji su mislili da je rokenrol popušio od vremena Pistolsa’, kako je neko bio primetio. Ova stvar je i danas oštra kao žilet, Ekslov piskavo promukli glas koji u svakom trenutku kao da će da prsne, i Slešovo ‘prženje’ prave ponovo tu smesu Stonesa i Pistolsa, koja je ovde, u ‘džungli’ nitroglicerinski najuverljivija.

Zašto su bili ‘Led Zeppelin za X generaciju’ podestili su sa furioznom You Could Be Mine, podestili su ujedno i na tog najboljeg Terminatora, na Kameronovu ‘dvojku’ – na ‘tečni metal’, što je i najpribližnija definicija ove stvari. Eksl je menjao šešire kao Sleš gitare. Na Civil War (sa Voodoo Child začinom), svirao je dvovratnu gitaru, prstenje mu se presijavalo u bečkoj noći, počela je i kiša, kao scenski efekat za Live and Let Die detonacije. Interesantan je taj talenat GNR da asimiluju tuđu pesmu. Retko ko pomisli da je ovo Makartnijevo delo, tačnije Wings cover. I Layla piano deluje tako domaće u Novembar Rain kad je Eksl seo za klavir, u belom sakou i crnom šeširu. Pa i Knockin’ on Heaven’s Door, kad je u pitanju, uvek vam je draža ona GNR na memorijalnom koncertu za Fredija na Vembliju, nego bilo koja Dilanova. Zar ne? Ova je odsvirana pred sam bis.

Preko pedeset hiljada fanova stojeći je, u euforiji, ispratilo Sweet Child O’ Mine, koja je izvedena negde u sredini koncerta. Posle nje je došla Used to Love Her, a pre Slešov solo šou garniran sa čuvenom temom iz The Godfathera. Pink Floyd cover Wish You Were Here najavio je gitarski duel Sleša i Ričarda Fortusa koji je tako bi vešt i požrtvovan da čak nije ostao u senci jednog Sleša koji je to veče bio u gitarskom svetu sve što pomislite – i sinteza Hendriksa i Ejdia Van Hejlena i Angusa Janga (tako je malkice i skakutao) i Vlatka Stefanovskog (tako je izmuzao sve gitare koje je promenio to veče). Na momente je čak i harizmatični frontmen kao što je Eksl u blizini Sleša delovao samo kao njegov Tifa.

Prvi put od turneje Use Your Illusion (1993) ponovo su zajedno na sceni Eksl, Sleš i basista Daf Makejgan. Bubnjeve je kao ‘anđeo pakla’ lupao Frenk Ferer, a pored Dizi Rida na ‘hammondu’, klavijaturama se bavila i Melisa Riz. Kad se pojavi kao prateći vokal na bimu, Bože oprosti, liči k’o da Gansima prateći vokal lično peva Ejmi Vajnhaus koja s onog sveta na sceni deluje optimalnije nego živa Lejdi Gaga s Metallicom na Gremiju.

Samo u jednom danu GNR su prodali milion ulaznica za turneju Not in This Lifetime. NJihova prosečna zarada po nastupu iznosi cirka 5, 5 miliona dolara, a prosečna ulaznica košta oko 120 dolara. Eksla sam sa njegovim Gansima (Sleš je tada već imao svoj Velvet Revolver), gledao u Pešti 2006. i sećam se da je posle svake pesme pravljena pauza, a Mađari su mi posle rekli da je solažama pokrivano vreme dok se Eksl ne oporavi na kiseoniku. U Beču je delovao mnogo solidnije, stepovanje je bilo primereno godinama, kao i radijus kretanja po bini. Nijednom tokom koncerta nije eksplodirao kao na Bohemian Rhapsody posle Eltona DŽona onomad na Vembliju za Fredija, ali upravo je u toj srazmeri s godinama i osećaj da ovo još nisu ‘starkelje’, mada odlaze moćno na počinak kao pravi slonovi u maršu ili dinosaurusi koje može ubiti samo asteroid.

Mislim da je svako u toj kišnoj noći u Beču znao da ne gleda budućnost već prošlost, jer rokenrol kakvim su ga učinili i Gansi nepovratno nestaje. Otuda je sve bilo i veličanstvenije, i prkosno i euforično, ali i beskrajno tužno.

U slavu Krisa Kornela, nedavno preminulog pevača Soundgardena, izveli su njihovu večnu Black Hole Sun. I ona je zaličila kao da su je stalno svirali. Iako nisu mladi kao onomad na Hipodromu u Parizu, šteta što nisu odsvirali Bad Obsession, jer je produkcija bila odlična – čista, a opet takva da se oseti sva ‘prljavština’ zvuka. Zvučne skalamerije na stejdžu i po stadionu bile su, čini se, visočije od zamišljenog Vučićevog jarbola sa nacionalnom zastavom u Beogradu, a zvuk je i sto metara od stejdža udarao ispod rebara. Uspeh je da Eksl i Sleš imaju prepoznatljiv imidž iz osamdesetih i ranih devedesetih a ne deluju banalno. Sleš bi bez šešira bio bezveze, a Eksl bi to bio da je vezao maramu preko čela.

Kiša je bila ‘taman’. Nije to bilo kao u Budimpešti 1992. na komunističkom NEP stadionu kad je lilo iz kabla sve sa gromovima i munjama.

Sa Chinese Democracy, Ekslovog kontroverznog remek dela, odsvirana su tri dragulja – istoimena razbijačka, pa prefinjena Better za koju je Sleš tako raspalio solo kao da je uvek bila njegova, i melanholična This I Love, prema kojoj, što se seče vena tiče, čak i Don’t Cry (nesvirana) zvuči kao Bregina ‘napile se ulice, jer na mene misle curice’. Za dušu je, osetilo se, bila i Yesterdays.

E, ovo se zove bis: Prvo Patience, ali kakva – sa Allman Brothers Band’s introm – Melissa. Pa onda The Who cover – The Seeker, i za kraj naravno epska Paradise City kad je Sleš gitaru digao iznad ramena, a Eksl imao vrisak dostojan starih vremena, da se učinilo da bi mogao da odvrišti i onaj deo u Sweet child in time koji Gilan odavno ne može. Dok je Sleš bacao trzalice u publiku sa zvučnika je išla You Know My Name (pesma Krisa Kornela). Iako deluje da su GNR pesme ‘zajedničke’, većinu bitnijih je napisao njihov ispisnik Izi Stradlin koji nije deo ‘reuniona’.

Potvrdila se kao ispravna i ove bečke noći ocena iz 2014. serijala ‘Born To Be Wild’ TV kanala BBC4, da su Guns N’ Roses ‘ultimativni američki rock bend dvadesetog veka’. Ocena se odnosila na ‘zlatni period’ kojim se smatra vreme od invazije Beatlesa i Stonesa na Ameriku pa do samoubistva Kurta Kobejna. Iako u GNR ima svega – od od harda, glama, hevija…, iako su oni kao neka ‘Nojeva barka’, što je bečki koncert i najbukvalnije potvrdio, oni su u suštini toliko unikatni da ih je bilo čak teško i kopirati. Esencijalni rokenrol, dakle.

Tajna GNR je i u tome da su postali monument sa maltene dva studijska albuma, otprilike koliko ih ima i Oliver Mandić: Znači, Appetite for Destruction i Use Your Illusion (1 i 2), kao dupli jel’te. The Spaghetti Incident je hard rock, punk i glam covers kolekcija od The New York Dollsa i The Stooges do T. Rex i Nazareth. Chinese Democracy, iako oficijelno GNR album, pre je Ekslovo solo delo.

Šteta što GNR nikad nisu snimili temu za neki film o DŽejmsu Bondu, ali jesu obradili Rolling Stones standard Sympathy for the Devil za film ‘Intervju s vampirom’ u kome je Tom Kruz imao jednu od boljih uloga u karijeri. Ta bi legla ove noći.

Dok je u Americi cenzurisan, u Jugoslaviji je Appetite for Destruction objavljen sa originalnim omotom – slikom Roberta Viliamsa na kojoj je prikazano kako robot siluje devojku. To su paradoksi po kojima je YU socijalizam zaista često bio liberalan. Amerika je kao zamenu dobila ‘klasičan’ omot sa GNR krstom koji je odavno kliše.

Tokom koncerta na pamet mi padnu dve oprečne stvari o GNR: Setim se kako mi je Peca Popović negde rekao da je Magi iz EKV volela ovaj bend, a setim se i one reklame SPS iz devedesetih: ‘No gans, jes rouzis’. Danas je i to pomalo romantično.