Gargamel u našem sokaku

Posebno jer se na forumima u nas već pojavljuju opasni komentari zabrinutih ljudi (još gore i zabrinutih roditelja) koji tvrde da decu treba zaštititi od tih „papazjanija“, „magijskog zaglupljivanja“, i sve tako nešto mnogo „stručno“. Čini se da Štrupfovi ipak bolje stoje od Potera jer nemaju baš toliku „magijsku“ komponentu, a zabrinuti roditelji i ostali zabrinuti ljudi – u rasponu od zatucanin naciklerika do (para)građanskih talibana koji preziru „propagandne gadžete“, nisu još stigli da se upoznaju sa radovima nekih od svetskih izvora mentalne zaraze koji su u Štrumpfovima (pišemo Š velikim slovom jer su oni narod, da ne kažemo baš etnicitet), uočili političke alegorije: staljinizam, nacizam, antisemitizam, rasizam… Tim tezama se „proslavio“, na primer, francuski sociolog Antoan Bueno.

Slična „zabrinutost“ preplavila je forume i u vreme nakon 5. oktobra kad je RTS emitovao Teletabise iz Bi-Bi-Si produkcije. Zabrinuti roditelji tada su tražili da RTS u uglu televizora ispiše „samo za decu ometenu u razvoju“. Žuta štampa je pisala da deca u Mrkonjić Gradu i Hrvatskom Zagorju pokazuju tendenciju da skoče u bunar nakon gledanja Teletabisa. Javljala su se i stručna lica da upozore kako deci ne trebaju idoli (tako kaže Biblija), da tu ima nekog sektaštva. Ružičasti i najveći Teletabis pod imenom Tinki-Vinki, očas posla je proglašen pederom. Bi-Bi-Si je, naravno, seriju napravio na najstručniji način, za decu uzrasta do dve godine. Tako je konstruisan i dijalekt Teletabisa. To što je nešto „za decu“, ne znači da se ne mogu na drugom nivou percepcije izvlačiti i političke konotacije. Zar se tako, uostalom, ne može čitati i Kerolova „Alisa u zemlji čuda“. Ko hoće, u Velikom Štrumpfu može videti i Karla Marksa, ali i Dragoljuba Mićunovića, kao što i u velikom džedaj učitelju Obi van Kenobiju možete prepoznati Vuka Draškovića, ako želite. I Vini Pu može biti hermafrodit jer ne znamo kakva mu je „pipa“. Nisam siguran, ali koliko se sećam Spilberg je krajnje diskretno kroz usta dečaka Eliota rekao da je njegov E.T. muško. Znam jednog navijača Rome koji ne podnosi Štrumpfove jer mu mnogo liče, zbog plavih boja, na igrače i navijače Lacija, a pošto su oni, jel’ te „fašisti“, onda su i Štrumpfovi bliski Hitleru. Svojevremeno su se i Rusi ljutili na producente Harija Potera jer su ovi navodno lik kućnog vilenjaka Dobija modelirali po liku Vladimira Putina. Šta sve tek može biti štrumpfovski arhineprijatelj Gargamel? Ili, zar vam Ketrin Ešton ne liči na profesorku u Hogvorstu?

Jedna skorašnja relevantna anketa iz Njujorka pokazala je da je Tolkinov „Gospodar prstenova“ prvi na top listi 100 najboljih SF i fentezi knjiga. Drugi je Daglasov „Autostoperski vodič kroz galaksiju“, „Dina“ Frenka Herberta je četvrta, osma je „Zadužbina“ Isaka Asimova… I šta je zajedničko za sva ta remek-dela svetske književnosti. Između ostalog, i to da ih nema u lektiri u Srbiji. Još crnje, naši veliki pedagozi ova dela uglavnom tretiraju kao „pop kulturu“. Kad sam ja bio srednja škola neki profesori su mi čak govorili da je to „šund“. Pa, ako već hoćete, Miloš Obilić bi valjda u interpretaciji za decu i omladinu najviše trebalo da liči na Tolkinovog kralja Gondora-Aragona.

Doduše, „Gospodar prstenova“ i „Hari Poter“ jesu u nastavnom programu. I to za šesti razred kao izborna lektira. Na nastavniku je da odluči hoće li to „obrađivati“. Baš ponižava. Zar ne? Što se tiče visokog obrazovanja, maksimum koji obe knjige mogu da dosegnu je program dečije književnosti uz ono „izborno“. Još više ponižavajuće za možda najveći roman 20. veka -Tolkinovu sagu. Privilegija je živeti u vremenu kad vam pred očima nastaje književno remek-delo. Mi imamo tu privilegiju da živimo u vremenu nastajanja Harija Potera, plus filmovi na bazi knjiga, pri čemu je zadnji skoro prebacio milijardu dolara u zaradi i konsekventno zaokružio zaokretanje priče od uslovno „dečije“ do kompleksne alegorije sa vizuelnim i aluzivnim rešenjima koja odavno nisu samo za decu. Pri tom ne gubeći magičnu poetičnost.

Obimna teorija i praksa srpskog sujeverja kaže da decu treba čuvati od „urokljivih žena“. Lek za urokljiv pogled je jednostavan i zove se beli luk. U praksi to znači da detetu u džep stavite čeno belog luka i nema sekiracije. Eto, možda je Džoan Rouling, autorka Harija Potera, jednostavno „urokljiva“ žena koja je svoj đavolji dar pretočila u skribomaniju i stvorila ekskluzivan žanr urokljive (dečije) književnosti. Još kad dodamo filmove, igrice i ostale drangulije, urokljivost postaje multimedijalna. Da su protiv nje potrebni džakovi belog luka.

Eh, da je to samo u Srbiji. Nije zgoreg da podsetimo i na neka svetska iskustva: kardinal Racinger koji mene neodoljivo podseća na imperatora Palpatina iz Star Wars filmova, na vreme se postarao da sebe samodefiniše kao „decidiranog konzervativnog teologa“, ali uprkos tome, malo ko je očekivao da će već na samom startu svog pontifikata 2005, kao papa Benedikt XVl, u usta uzeti Harija Potera. Njegovom izjavom da u HP knjigama postoji „đavolski duh“ i „opasnost za hrišćansku dušu“, svetski mediji su bili iznenađeni, a liberalna javnost šokirana. U papinoj domovini su čak govorili povodom te izjave o „renesansi inkvizicije“. U Srbiji jedna od prvih asocijacija može biti ona na srpske „metafizičare“ koji su u vreme sankcija gordo konstatovali kako se baš lepo namestilo to što je i kompanija „Dizni“ uvela sankcije jer mali Srbi ne treba da se vaspitavaju na američkim miševima i patkama već, tobože, na našim vitezovima. Pa i veliki Solženjicin kad je stigao u Ameriku nije imao nešto pametnije da uradi već je brže-bolje iskritikovao rok kulturu.

I u Mađarskoj je bilo združenih konfesionalnih upozorenja nadležnim institucijama i školama da HP sugeriše okultizam kao način rešavanja problema, a što od dece može napraviti psihičke i moralne invalide. Ali, ni to nije najgore što je snašlo našeg ljubimca. Na primer, izvesna Dona Lipčuk, kanadski dečiji pisac, zaključila je da na naslovnu stranu Njuzvika (a na njoj je Hari naravno bio) ne dolazi neko ko nije uradio nešto jako makijavelističko. Dona se pitala da li to imamo posla sa „pretpubertetskim masonom“ sa edipovskom hipotekom, i dodaje da je „malo kopile verovatno tucalo majku i koknulo oca“, jer prema banalizovanom frojdizmu čovek (dete) mora da sruši jedan od svojih tabua da bi dobio nadnaravne moći. Za Kanađanku je „Dvorana tajni“ po kojoj se vrzma Hari i magijski premešta s mesta na mesto, ništa drugo do metafora za internet i „njegove pornografske kutke i jazbine“. Šta li tek za nju znači začarana belgijska šuma „štrupfno“?

Valjda će doći vreme da i u Srbiji akademici budu ljudi poput Ranka Munitića. Valjda će nam tada i nastavni programi biti maštovitiji. Uostalom, pročitajte njegova „Čudovišta koja smo voleli“ – od Noja do Harija Potera.