Groblje kućnih ljubimaca

Ima smisla. Na kladionicama ja sam ipak odigrao da će na kraju monarhija biti ukinuta i da će prvi predsednik (kon)federacije Vesterosa biti perfidni i mudri evnuh Varis. Pa pre biste možda poverovali u ovo nego što ste hteli da poverujete u četiri gola Liverpula u revanšu protiv Barselone.

Tema ipak nije ‘Igra prestola’, nego Stiven King. Ali, krenimo redom:

Tamo negde 2001. na putu za bioskop (nameravao sam da pogledam blokbaster ‘Perl Harbor’ sa Benom Aflekom), sretnem Svetislava Basaru, i kad sam mu rekao gde idem, on mi je skrenuo pažnju da film traje tri sata i koji minut kusur, ali kad kupim kartu da nema potrebe da ulazim u salu dok ne prođu prva dva sata. Bolje negde popij kafu i uđi taman kad polete japanski avioni, posavetovao me je s pravom Basara. Od tada je film odličan – pravi ratni spektakl, a do tada je zaista očajan – smaračka romansa uvijena u patriotizam američke zastave.

Kad sam načuo da se Pet Sematary (…I don’t want to live my life again), pesma Ramonesa inspirisana romanom Stivena Kinga ‘Groblje kućnih ljubimaca’, čuje tek na odjavnoj špici, pomislio sam da li je ipak bolje ući u salu na samom kraju, jer su se već počele širiti glasine da je ovo još jedan generički, instant, horor za jednu sezonu.

Srećom, strepnje su bile neosnovane. ‘Groblje kućnih ljubimaca’ (sa spretno promenjenim krajem u odnosu na Kingov roman), je visoko estetizovan i zlokoban horor koji su potpisali Kevin Kolč i Denis Vidmajer. Na opskuran način (inspirativniji od adaptacije iz 1989), ovo je i ‘porodični film’, mada je suštinski njegov glavni lik jedan mačak. Za kratko vreme dve su se mačke (mačka) proslavile na filmu.

Još kad se pojavio trejler za ‘Kapetan (kapetanicu) Marvel’, fanovi Marvela su pretpostavljali da Gus nije obična mačka. I bili su u pravu jer je to ‘flerken’ – predatorski vanzemaljski stvor. Odmah za njim slavu je stekao i mačak Čerč (ime je dobio po Vinstonu Čerčilu) iz ‘Groblja kućnih ljubimaca’. Mada, što se tiče zlokobnosti estetizacije i Čerč posle tretmana u ‘kiseloj zemlji’ postaje neka vrsta ‘flerkena’.

Stiven King je globalno bitan pisac, ali je u neku ruku i ‘zavičajni pisac’, ako tretiramo lokalitet Mejna kao skladište kolektivnog nesvesnog američkog društva – reciklažnu deponiju arhetipskih resursa prožetih strahovima, paranojama i osećajima krivice. Na kingovski način ‘Groblje kućnih ljubimaca’ je i ekološki angažovana priča – bar bi se tako mogao primiti film sa prikazom indijanske ‘kisele zemlje’ (uklete parcele) prema kojoj Tolkinov i DŽeksonov Mordor izgleda kao Bačka.

Morbidna priča o četvoročlanoj porodici Krid, istovremeno je i zombi kritika mita o srednjoj klasi. U kontekstu da je komformizam za nju bitnija karakteristika od revolucionarnosti.

Strepnja kakav će biti film razloge ima u promenjivo uspešnim adaptacijama Kingovih romana. Po tome je karakteristična 2017. godina: Prvo je ‘Mračna kula’ u režiji Nikolaja Arsela, donela prilično razočarenje. Još gore jer je to serijal koji se smatra Kingovim magnum opusom: Prve redove je napisao dok je još bio na koledžu, davne 1970. godine. Izjavio je pre koju godinu da nikad neće završiti s pisanjem ‘Mračne kule’ jer postoje elementi koji nedostaju – velika bitka na mestu koje se zove Jericho Hill.

Srećom, nova adaptacija kultnog Kingovog romana ‘To’ (It), u režiji Andresa Muskjetija, kudikamo je bila bolja. Ali i vremena su se promenila od 1986. kada se pojavio roman o klovnu Penivajzu (Pennywise) koji svakih 27. godina izlazi iz kanalizacije i progoni dečicu iz malog grada Derija u saveznoj državi Mejn. Penivajz se hrani strahom: Klinci okupljeni u ekipu Gubitnici s klovnom se u romanu sreću u dva narativna i temporalna toka. U novoj ekranizaciji je to uprošćeno iz razloga nastavka.

Da, vremena su se promenila jer se u filmu ‘Prizivanje zla’ DŽejmsa Vana, iz leta 2013, nakratko prikazala lutka Anabela (Annabelle), zastrašujuća igračka koja je u međuvremenu dobila i vlastiti film, zasnovala profitabilnu franšizu, i Penivazja učinila manje strašnim.

Ima fanova koji mi govore da ih Penivajz više ne plaši – ‘ne radi’. Od katarze koju provocira bioskopsko plašenje na stare proverene fore, danas je bitnije razmišljanje o strahu kroz nostalgičnu vizuru. Čime se (de)kompenzuje razmišljanje o neizvesnosti (strahu) sutrašnjice.

Novi ‘To’ je vratio magiju osamdesetih u ovo turobno vreme globalnog straha kad se aktuelizuje omot albuma Metalike Master of Puppets (bend se odlučio za reizdanje) iz tih idiličnih vremena. Penivajz na pitanje od čega je napravljen, danas može komotno, bez imalo cinizma, da odgovori baš kao dobri duh Kasper nekom klincu koji ne pripada Kingovim Gubitnicima – od onoga što te golica kad zaspiš. Zato ‘Ono’, što kažu ‘ne radi’ kao nekad.

Novi ‘It’ vraća atmosferu Spilberga sa ‘E.T.’, kao što je J. J. Abrams sa ‘Super 8’, tražio ‘duh epohe’. U tom kontekstu je i novo filmsko ‘Groblje kućnih ljubimaca’ prilično nostalgično, ali sudeći po cimanjima u kokičavom bioskopskom mraku ne baš toliko mladolike publike, bar u nekoliko scena dobro ‘radi’. Ispred mene je bila i grupa nesnosnih klinaca koji su se prvo cerekali i glupirali, a posle su međusobnim plašenjem, probali da skrenu pažnju sa ekrana. Nervoza koju su mi ti kokičavi klinci nabili, pomogla mi je da lakše podnesem scene gde se pojavljuje mačak Čerč nakon što je postao ‘flerken’ i naročito par scena gde se pojavljuje sestra traumatizirane Račel Krid koja je sa svojim suprugom – lekarom Luisom i dvoje male deca došla u Mejn da resetuje porodicu ali i svoju prošlost i neurotični odnos sa sestrom.

Film ima dva emotivna katalizatora – Račelinu sestru i tihog komšiju DŽada Krandela (izvrsni DŽon Litgou). Posle odgledanog filma i rečenice koju izgovara Krandel: ‘Neke stvari bolje da ostanu mrtve’, još bolje sam razumeo Tita i jugoslovenske komuniste što su neke stvari ‘gurali pod tepih’.

Ako je DŽordž Martin za svoju ‘Igru prestola’ proučavao i raspad Jugoslavije, ako je Tarantinovih ‘Podlih osam’ nesvesna psihološka analiza terminalnog stanja šest republika i dve autonomne pokrajine, onda i ‘Groblje kućnih ljubimaca’ može da posluži kao metafora iluzije suvereniteta nad nekom teritorijom. Pa čak i kao morbidna parodija popularne identitetske poštapalice ‘svoji na svome’.

Bilo bi korisno da srpski i albanski pregovarački timovi zajedno sa Federikom Mogerini pogledaju ovaj film pre nove runde pregovora.

Nezavisno da li će biti ukinute kosovske takse na srpsku robu.

A čega se plaši Stiven King? Kada mu je to pitanje postavio jedan student Univerziteta Masačusets, bestseler pisac je priznao – paukova, zmija i tašte.

Za Rolling Stone 2014. Stiven King, fan američkog thrash metal band Anthrax je rekao da voli Emila Zolu, Ficdžeralda ne previše, a Hemingveja uopšte ne. Odlučio je da veruje u Boga, ljubitelj groteske u literaturi, agnostik je po pitanju života i smrti. Problematizovao je pitanje zla. Za njega ono primarno zlo dolazi iznutra, iz naše ličnosti. Sad već postoji dokumentarac ‘Soba 237’ o opsesivnim obožavateljima filma ‘Isijavanje’ Stenlija Kjubrika rađenog po Kingovoj literaturi, iako pisac smatra da je ‘Isijavanje’ vruća knjiga, a hladan film. Za Kinga je ‘Bambi’ prvi horor koji je gledao. Smatra da su najbolje filmske adaptacije njegovih knjiga ‘Ostani uz mene’ i ‘Mizeri’ Roba Rajnera. Ceni i ‘Bekstvo iz Šošenka’ i ‘Zelenu milju’. Pisanjem se King, navodno, bori protiv noćnih mora, a ključ njegove produktivnosti se objašnjava stresnim detinjstvom.

Inače, ‘Mizeri’ je knjiga o kokainu. Glavna junakinja, opsesivna Eni Vilks je u stvari kokain.