Halloween

Upravo tako, kako naslov teksta veli, Dan (Titove) republike – 29. novembar, sve se više po bivšoj zajedničkoj domovini, sem na svinjokolju, slavi i kao „Noć veštica“ (Halloween) ili kao Patrick 's Day. Kao zezanje, dobra fora. Ili čak kao Osmi mart. S tom razlikom što za Dan žena pevaju tradicionalno Goran Karan (Dalmatino, Vagabundo) i Željko Samardžić (Sve je moje tvoje), a za Dan republike Zabranjeno pušenje i Rambo Amadeus. Uostalom, zar tu simbolika i nije najbitnija. S njom sve i počinje. I kad je komunizam u pitanju. Uz poneki vic pride koji je nekad mogao da vas pošalje u zatvor, a sad je baš bezveze, u smislu da je Jajce bio jedini grad u Jugoslaviji koji nije mogao postati Titov.

Sigurno se sećate propalog puča u Sovjetskom Savezu (avgust 1991), nakon čega se ova unikatna istorijska tvorevina i zvanično raspala. Čak i da je mogao, maršal Jazov je, tvrde izvori, na kraju rekao da nema nameru da bude ruski Pinoče. Ali, da li se moćni SSSR zaista raspao baš tada? Po jednoj teoriji – on se simbolički raspao kad je Matijas Rust sleteo čuvenom cesnom na Crveni trg. Suštinski se raspao u vreme Černobilja kad se dramatično otvorila zjapeća strukturalna provalija ove državne skalamerije. Plus što se do apsurda dovela ideološka kontrola nad informacijama. Jedno je kad nekoliko dana uz klasičnu muziku krijete da je Brežnjev umro, a sasvim drugo kad krijete da radioaktivni oblak jezdi ka Švedskoj. Istoričar Erik Hobsbaum je tvrdio kako je ekspresni raspad SSSR-a u neku ruku bio istorijska senzacija jer su i najoptimističniji kremljolozi na Zapadu takav rasplet predviđali tek desetak godina kasnije. Ipak, pomalo hegelijanski, Hobsbaum ističe da je SSSR izvršio svoju sudbinsku misiju, a ona se sastojala u velikom istorijskom paradoksu da je Crvena armija svojim herojstvom u suštini spasla liberalnu zapadnu civilizaciju. Ima i mišljenja da je SSSR u staljinističkoj fazi imao dinamiku razvoja jer su i narod i elita bili potrošna roba. Kad je narod ostao potrošna roba, a elita to prestala biti evoluirajući u nomenklaturu, stvari su strukturalno poprimile negativni trend.

Srpske nacionalkomunističke klike nisu prepoznale debakl SSSR-a, nisu prve organizovale višestranačke izbore (već sramotno poslednje u Jugoslaviji), nisu prihvatile avnojevske granice kao jedini način za izbegavanje rata, a da su to uradile, tek bi onda Srbija kao demokratski lider regiona mogla da štiti Srbe koji su ostali van njenih granica. Naravno da to ne bi umanjilo albanske težnje ka republici Kosovo, ali bi pozicija Srbije bila sigurno daleko bolja. Dobro, ako nismo sigurni kad se zaista raspao SSSR, kad se zaista raspala SFRJ, ako nije onda kad formalno jeste. Srpski nacionalboljševici vole da kažu da se to desilo već s padom Rankovića. Ili se tada samo srušila centralistička forma države? Da li je to bio hrvatski MASPOK? Hrvatska je, u stvari, tada – početkom sedamdesetih – doživela svoju „antibirokratsku revoluciju“, i na vreme preležala tu vrstu bolesti. Da se Milošević pojavio tih godina u Srbiji, verovatno bi ga Tito sa celom garniturom počistio, što bi sigurno bilo bolje nego što je radi reciprociteta čistio struju Marka Nikezića. Da li se SFRJ raspala 1981. na Kosovu? Da li 1974? Ili je taj ustav negativno mitologiziran u Srbiji samo anticipirao realnost i čak stvorio uslove za realnu konfederalizaciju ili asimetričnost.

Ja smatram da se Jugoslavija simbolički raspala u Međugorju sa ukazanjem Gospe, i da je taj efekat mogao da anulira jedino onaj Meksikanac Salinas Prajs da je zaista pronašao Troju u Gabeli. No, dobro, spreman sam da prihvatim tezu da je afera „Agrokomerc“ simbolički početak kraja. Sećam se reči konobara u hotelu „Sedra“ na Uni koji mi je kao srednjoškolcu rekao: „Babo (Fikret Abdić) je nevin, i ako ga osude, cela će zemlja otići u 3LPM.“ Kao što je jednom mom rođaku Milovanu u Leptokariji (grčkom Sutomoru), negde polovinom sedamdesetih gazdarica Olga kod koje je svake godine ovaj letovao sa porodicom govorila: „Vi dobar narod, Jugoslavija je lepa i bogatija od Grčke, ali kad umre Tito, biće dum-dum!“, a Milovan joj nije verovao, pa kad je kod nas zaigrala mečka na vratima, eto ga malo-malo pa citira Olgu. Slovenačka „Mladina“ je bukvalno nacrtala karte raspada, pa i onda mnogi nisu verovali.

Pre neko veče u „Ravnoj gori“ Radoša Bajića neki kraljev oficir otprilike ponovi ono što je opšte mesto kod Srba: Da je kralj Aleksandar 1918. „zacepio dokle je naše“, ne bi bilo muke, nego njemu „zinulo dupe da vlada“. I šta bi, slave nam, dobili da je kralj „zacepio“? Pa, verovatno mislite Srbiju kao malo manju Jugoslaviju, bez Slovenije, hrvatskog Zagorja i bez nečeg malkice još. Uglavnom, Šešeljeve sanjane granice. I onda bi kobajagi nestalo hrvatsko, muslimansko, albansko, makedonsko i crnogorsko pitanje. Ne mislite stvarno da bi se dovoljno njih počelo osećati Srbima ili toliko bilo lojalno kruni. Jer mi teško da bi „zacepili“ malo.

Sovjeti su skeptično gledali na Titove postupke koji su već tokom rata prejudicirali budući karakter jugoslovenske države, jer Moskva nije htela da nervira saveznike. Titovo autonomno delovanje iritiralo je Staljina. O tome i sam Tito svedoči: „Javio sam Staljinu, jer smo imali vezu, da mislimo da stvorimo jedno vijeće koje bi imalo karakter parlamenta i izvršne vlasti, što smo godinu dana kasnije, u Jajcu, i učinili. Staljin nije bio protiv zasjedanja, ali nije bio ni za stvaranje neke vlade…“ Posle rata Tito je vladao kao „poslednji Austrougar“ (Tejlor), u smislu nivelisanja nacija i uzdizanja sebe u neprikosnoveni arbitrarni centar. Time je logično i Srbija kao najveća „nivelisana“ (u kontekstu Bakarićevog „federiranja federacije“), mada, kao što je primetio britanski publicista Majkl Ignatijef – Tito je Srbiju potiskivao na razne načine, ali je zato (naročito pre sedamdesetih) dobar deo egzekutivne vlasti dao svojim lojalnim partizanima i komunistima Srbima iz Hrvatske i Bosne. Dok je politikom „osme ofanzive“ ojačao srpski element u Vojvodini, kao što je isti „zabranom povratka“ oslabio na Kosovu.

U osvit raspada Adam Mihnjik je primetio da federacija kakvu je konstruisao Tito i njegovi ljudi ne može postojati u stvarnosti pluralizma i razobručenog (dugo potiskivanog) nacionalizma. Čak je i popularni Slavoj Žižek konstatovao da se Jugoslavija posle Tita nije držala na bratstvu i jedinstvu, već na ravnoteži republičkih birokratija koju je fatalno poremetio Slobodan Milošević i dao alibi drugim nacionalizmima. To sve, naravno, ne znači da Jugoslavija nije mogla iz kripto-federalizma laganica u najlabaviji konfederalizam ili savez suverenih država, što bi opet u suštini bila tekovina Avnoja. I što je sigurno za srpske nacionalne interese bilo bolje od pirotehničkog glumatanja Pruske po Balkanu.

Između prirodnih težnji i veštačke tvorevine, tajna „jajačke Juge“ ostaće u njenoj unikatnosti. Takva konstelacija međunarodnih odnosa, promenjiva proporcija diktature i liberalizma („Koka-Kola socijalizam“, Radina Vučetić), i takav lider – to se više ne ponavlja. Današnji eks-YU prostor je parodija Beneluksa. Iako se svi kunu u suverenitet, njega nikad manje nije bilo. U poređenju s Titovim vremenom to je smešno.

Ali, sutra ćemo svi zajedno opet biti u EU. E, malo morgen. Nikad više nećemo biti zajedno. Bar ne svi. I tu je fora i vizija Slovenije i Hrvatske („povratak kući“). Ako verujete da će Litvanci i Azerbejdžanci ponovo biti u istoj državi, onda verujte i da će ponovo zajedno biti Slovenci i Albanci.

Vladimir Putin je rekao da ko ne žali za Sovjetskim Savezom nema srca, a ko želi da se on obnovi nema pameti. Manje-više isto važi i za Jugu. Ali, da ne bi Juge ne bi bilo ni albuma „Das ist Walter“ Zabranjenog pušenja. Zar ne?