Helikopteri i hameri

Čaršija nagađa najčudesnije stvari: Da li je posle telefonskog razgovora bilo i susreta sa Draganom Đilasom, po konspirativnoj čaršiji čak budućim ministrom privrede. Da li je moguće da je Saši Jankoviću ponudio resor pravde, da li Zorani hoće da ‘otme’ pola ministarstva i s njim nagradi vernog Babića? Hoće li se Vulin i Nebojša rotirati…? Ovako možemo da taljigamo do jeseni.

Dva nova ruska helikoptera ‘Mi-17’ isporučena su Vojsci Srbije. Sa svom opremom i rezervnim delovima koštala su 25,3 miliona evra. Vojska treba da ima modernu tehniku, ali u geopolitičkim analizama ove vesti ostaju neke nedoumice.

LJudi koji su ljubili ruku bivšem ruskom ambasadoru Konuzinu po Topoli i koji su hteli da ga ‘stave u freske’, možda ne mogu da shvate kako je to ipak plaćeno. Znam lično nekoliko ‘rusofila’ koji su se oduševili helikopterima kao ‘čudom od tehnike’, i to još ruske, ali koji su se malo razočarali što smo to morali da platimo. Zar braća naplaćuju?

Sećate li se bivše ambasadorke SAD u Srbiji Meri Vorlik. Fina i diskretna gospođa. Da li ćemo zbog plaćenih ruskih helikoptera zaboraviti besplatne ‘hamera’?

Hajde da se malo vratimo u taj septembar 2012: Dakle, u Tehničko-remontnom zavodu Čačak organizovana je svečana primopredaja terenskih vozila tipa ‘hamer’ koje je američka vlada – pazite formulaciju – donirala Vojsci Srbije.

Primopredaji su prisustvovali Meri Vorlik, tada prvi potpredsednik vlade i ministar odbrane Aleksandar Vučić, i načelnik Generalštaba general LJubiša Diković. Vlada SAD donirala je po planu Vojsci Srbije 17 vozila tipa ‘hamer’ u vrednosti od 2,9 miliona dolara, što nije malo priznaćemo.

Meri Vorlik je tom prilikom izrazila veliko zadovoljstvo sto je u Čačku i kojim povodom. Vučić se zahvalio njoj i svim ljudima iz ambasade SAD. Govorio je o ‘američkim prijateljima’ i naglasio da su ‘SAD u vojnom i odbrambenom delu jedan od najvažnijih partnera Srbije, i mi se nadamo da ćemo ovakvu saradnju i pomoć imati i ubuduće’.

Vučić je rekao da je u Ministarstvu odbrane bilo pravo veselje kada je kontigent sa vozilima krenuo iz Baltimora put Soluna gde su iskrcani. Oduševljenje nije krio ni LJubiša Diković. I sam je seo za volan i isprobao dva hamera.

Hameri i direktan let za NJujork ‘Er Srbije’ su valjda deo iste politike. Kontinuiteta.

Koliko znamo, Vučić kao premijer nigde javno nije demantovao svoje reči iz Čačka, niti su gde otkazani sporazumi Srbije s NATO – da, baš oni koje je Vučić ‘popravio’, da budu povoljniji za Srbiju od onoga što su dosovske glavešine, plus Vuk Drašković potpisivali. Zbog svega toga, možda nije loše preciznije s najvišeg mesta ‘racionalizovati’ našu vojnopolitičku poziciju, jer prost svet u Srbiji posle ‘Bregzita’ već misli da smo apsolutno pod ‘Putinovim kišobranom’.

Ko se ozbiljno bavi sondiranjem javnog mnjenja brzo je ukapirao da Šešelju i radikalima nakon ‘Bregzita’ raste rejting. Ma koliko režimska propaganda pokušavala da Dveri i DSS predstavi kao ‘američke trabante’, i njima moguće da raste rejting. Bilo bi politički nepismeno da se Vučić nimalo marketinški ne okoristi od ‘Bregzita’. On ne može kao Šešelj da se direktno marketinški očeše o ‘Bregzit’ kao krava o bagrem, ne može, dakle, da najavi referendum o nastavku EU integracija i usreći desno krilo svog ‘narodnog fronta’ – jer Vučić je u suštini proevropski, tačnije prozapadni, političar, ali zato može da iskoristi porast nacionalizma u Srbiji koji je logična posledica ‘Bregzita’. Otuda će se njegovi đurići i vulini naći hrabri da ga pozovu da prekine komunikaciju s bošnjačkim političarima, koji ‘ucenjuju’ povodom ovogodišnjeg obeležavanja zločina (genocida) u Srebrenici.

Vučić je više puta dokazao svoju makijavelističku veštinu da najbliže saradnike dovede u zabludu. Mnogi od tih saradnika verovatno će pomisliti da je Čedomir Jovanović u Srebrenici sve što tamo nije Vučić. Neće, dakle, biti dostojanstven. Ne smeta vam LDP na Vračaru, a smeta vam Čeda u Srebrenici? Naprednjački Vračar je dokaz ‘revolucionarnosti’ ove vlasti koja ima nagon da se baš svuda zaokruži.

Dobronamerni bošnjački političari, u Čedomiru Jovanoviću, videće neku vrstu emisara srpskog premijera, jer u Vučićevom odnosu prema Bošnjacima bilo je sigurno manje foliranja (ako je uopšte toga i bilo), nego u nekim drugim pravcima njegove politike.

Kad se pozivamo na narod nikad ne zaboravite na potuljenost – da je upravo ‘mudri srpski narod’ smislio ono čime ne treba da se ponosimo, a što se često čuje u domunđavanjima – šta čeka onog kog Rus brani a Grk hrani.

Možda bi koalicioni kapacitet LDP i njenog lidera trebalo razviti i mimo Vračara. Ako Marko Đurić može da vodi Kancelariju za Kosovo, ako bi Nenad Popović mogao sutra da ima u vlasti kapacitet ko Bora Milošević nekad, zašto Jovanović ne bi mogao sutra da bude na čelu kancelarije ili ministarstva za Region. Šta bi to mogli da zamere Ćamil i Bakir Čedi kad dođe u Srebrenicu? I nemojte da vas zbuni što Čedu sad baca(ju) kao kosku Vučićevim visokooktanskim patriotima.

Pogledajte ponovo TV duel Čede i Dodika iz februara 2012. koji je organizovao Tanjug, i videćete da za sat i po njih dvojica nisu uspeli da približe stavove. Tako bi bilo i danas. Ali, ako sa nacionalnim radnicima, vojvodama, popovima i akademicima nismo uspeli, probajmo sa Čedom, Čankom i ‘zelenima’. Od Srebrenice do Jadovna. To je možda jednostavno državni interes.

Pre neki dan i vladajuća Putinova partija – Jedinstvena Rusija, pozvala je partijske partnere na Balkanu da se bore sa pokušajima ‘obojenih revolucija’, koje, kako je ocenila, sprovode spoljne (zapadne) sile zarad destabilizacije situacije na prostoru bivše Jugoslavije.

Visoki funkcioner ove partije Sergej Železnjak, tvrdi da je ‘sasvim očigledno da sadašnja serija protesta u Beogradu pod simbolom žute patkice, zajedno sa protestima u Banjaluci i Makedoniji, ima nedvosmislene karakteristike operacije koju sprovode spoljne snage sa ciljem da se destabilizuje situacija na Balkanu’.

Železnjak je održao konsultacije sa predstavnicima Srpskog pokreta Dveri i Demokratske stranke Srbije.

Iza ovog stava Jedinstvene Rusije krije se i moguća kolateralna revizionistička šteta – o kojoj Rusi verovatno nisu mnogo ni razmišljali – da se svi protesti protiv režima Slobodana Miloševića, retroaktivno proglase kao ‘obojene revolucije’. A, da se svi reakcionarni skupovi Miloševićevih i Šešeljevih pristaša, kao i onaj Koštuničin autodestruktivni miting za Kosovo posle koga su popaljene ambasade u Beogradu, proglase opravdanim narodnim buntom.

Bilo bi interesantno čuti da nam Sergej Železnjak definiše šta je bio Deveti mart? Ili, da nam kaže da li su Rusi ipak aminovali Peti oktobar? Možda građani Srbije nisu trebali da se pobune protiv brutalne izborne krađe 1996? I da li treba da se stide tih svojih ‘šarenih demonstracija’? One su bile na fonu ‘češkog’, a ne ‘rumunskog’ scenarija, i otuda i ‘obojenost’. O Ukrajini tada nismo razmišljali. Sem o Ševčenku, koji je baš 1996. prešao u kijevski Dinamo, a u pobedi Dinama nad Barselonom postigao het-trik. I Petog oktobra smo razmišljali o Ukrajini samo kroz Ševčenka koga je tada Berluskoni već doveo u Milan.

DSS je u glupoj situaciji: Kao simbol Petog oktobra ova stranka se već odavno njega stidi, pa ga se seti u izbornoj noći. A sad treba još da napadne ‘patku’, odnosno da se odrekne koncepta ‘udružene opozicije’.

Posle Devetog marta ministar policije Radmilo Bogdanović, je podneo ostavku iako se Milošević naljutio na njega zbog toga. Da li bi to danas ‘autonomno’ mogao da uradi zbog Savamale ministar Stefanović i da li bi se Vučić naljutio na njega?

Razume se da je sedište policije u zgradi bivšeg SIV-a na Novom Beogradu, i da će tamo biti i famozna patkica, ali to je pogrešan pravac. Pa, Miloševićev režim je hteo da sve opozicione demonstracije getoizira na Ušće, pa zato ne treba ići u tom pravcu. U teoriji to se zove ‘prostorna dinamika protesta’.

Videli ste šta se desi na Vračaru. Pitam se, da je ‘patkica’ politička organizacija, koliko bi onih u Srbiji ‘koji raspolažu svojim mandatom’ prešlo u njene redove i podržalo fini svet koji demonstrira? Patkica bi postala parlamentarna, pa skoro na isti način kao i naprednjaci svojevremeno.

Prošao je još jedan Vidovdan. Prošlo je 15 godina od izručenja Miloševića Hagu. Oni koji kunu zašto je izručen na Vidovdan, ne pitaju se zašto je Milošević oskrnavio Vidovdan 1989. na Gazimestanu.

DŽordž Soros je posle ‘Bregzita’ procenio da je proces dezintegracije Evropske unije nepovratan. Neočekivana muzika za uši srpskih antizapadnjaka. Još nakon zbunjujućeg i malo ponižavajućeg neotvaranja poglavlja. Nek sad proradi čuveni srpski inat: Ćeraćemo sve dok ih ne otvorite!

Šta još reći o ‘Bregzitu’?

Pa niko još nije pomenuo pesmu Zabranjenog pušenja ‘Kako je Britanija postala probušeni dolar’? To je ujedno i moja muzička preporuka za vikend. Razmislite još jednom o svemu dok slušate taj melanholični saksofon.