Hipokrizija

Iz dva meča 7:0, a ono sve naopako – Berlin i Brisel traže da Prištinu počnemo da zovemo Kosovo, a premijera Kosova da ne tretiramo kao gradonačelnika Prištine. Jer ni mi u Brisel na pregovore nismo slali Sinišu Malog. I još Albanija ode na prvenstvo Evrope u fudbalu iako smo je ponizili. I osvetili ne samo poniženje sa dronom već i Partizan zbog Fljamurtarija. Paradoksalno, ali jako je loše posle 7:0. Kažu, kupili Albanci utakmicu protiv Jermena. A jeste li sigurni da se mi na neki način nismo bili obezbedili protiv Litvanije kad smo jurili odlazak na mundijal u Južnu Afriku? I da nismo znali da ugodimo Rumunima u Beogradu?

Srbija ima četiri jahačice apokalipse: Korupciju, paranoju, nekompetentnost i hipokriziju. Oko Kosova na delu je sad hipokrizija. Kao što je uglavnom bila i ranije. Ona bi bila potpuna kad bi Vučić primenio Ciprasov model. Samo što bi umesto dugova na referendumu bilo pitanje Kosovo ili EU integracije? Sve zbog dramatizacije poglavlja 35 i nemačke platforme da terminološki i praktično priznamo Kosovo, a formalno ne moramo. Dakle, država, mediji, Crkva i najumnije srpske glave (što je uvek najopasnije) dignu patriotski naboj, narod izađe i glasa za Kosovo, a Vučić posle referenduma na kome će Srbija iznova pronaći svoju dušu, prihvati evropske uslove u terminologiji na terenu. I svi se prave ludi; i narod i premijer. Naravno, da narod posle ne bi rušio Vučića na ulici, i naravno da bi on, baš kao i Cipras, pobedio na izborima koje bi raspisao tek nakon referenduma. Ne baš toliko ubedljivo, ali dovoljno za jak legitimitet. Samo treba naći srpskog Varufakisa. Za kog bi se Varufakisa vi opredelili: za Tomu, Vulina ili Ivicu Dačića?

Vučić ima volej Koštuničinog tipa: Da vrati mandat narodu. Marketing i pragmatizam od toga mogu da naprave svašta.

Da li je Kosovo baš tolika svetinja i da li smo referendum, sa i dalje važećim rezultatima, održali još juna 1389? Na referendumskom pitanju „Kosovo ili evropske integracije?“, Kosovo bi ostalo svetinja. Ali, ako bi uveli kontrolnu varijablu u istraživanju javnog mnjenja i pitali da li biste priznali nezavisno Kosovo, a da se Republika Srpska pripoji Srbiji, ogromna većina građana bi, budite sigurni, priznala nezavisnost Kosova. Iako se svetinja ne kompenzuje ničim, čak ni Republikom Srpskom.

Ali, da je prijatno, nije. Iako se vlast i većina naroda teše hipokrizijom, Zapad je neumoljiv u uskraćivanju dostojanstvenijeg izlaza za Srbiju. Ima stvarno bar malkice i nepravde: Čuli ste sigurno više puta onaj kvazimoralistički i cinični argument da je Srbija zbog počinjenih zločina izgubila moralno pravo da Kosovo bude njen deo, kamoli da upravlja njim. Valjda je i Priština zbog pogroma iz 2004. izgubila moralno pravo da bar upravlja spomenicima srpske kulturne baštine koji su divljački skrnavljeni?

Pronaći rešenje za EU a zadržati kosovsko dostojanstvo? Pitanje i danas važi. Malo deo šireg odgovora što je tako neprijatno, leži i u činjenici da Srbi sa Kosova nemaju lidera koji bi ih adekvatno predstavljao. I koji bi prema svakom srpskom voždu imao relativnu autonomiju. Šta hoću da kažem? Da je pronalazak trećeg Milorada (ili nesprečavanje da se on pojavi) bio sigurno lakši posao od pronalaženja petog Bitlsa. Milorad (Pupovac) u Hrvatskoj, Milorad (Dodik) u Bosni i Hercegovini. Na KiM nema tog Milorada. Kao ni u Crnoj Gori. Milorada koji ne bi mogao da doživi sudbinu Olivera Ivanovića. Prema kome bi Priština imala ne mnogo drugačiji odnos nego Zagreb prema Pupovcu i Sarajevo prema Dodiku. A to nije malo.

Poglavlje 35, ili bar njegova interpretacija u zemlji, vratilo je Srbiju u realnost „zemlje jednog pitanja“. U diplomatskom žargonu to je jako loša pozicija. Srbija se opet svodi na Kosovo. Kao što se svodila i kad su policajci iz Poreča u Glogovcu bili pod komandom Dolanca i Ćulafića. A to nije bilo baš juče.

Ako predsednik Nikolić bude za referendum povodom odnosa Kosova i EU integracija, a premijer Vučić ne bude hteo da se krije iza referenduma (što je najpoštenija pozicija), pitanje je između kakva dva zla ćemo birati na sledećim izborima, jer obično se svi naši izbori makar retroaktivno svedu na tu stereotipnu dilemu. I kakvo bi to bilo referendumsko pitanje, a da ne bude sugestivno?

A šta da radimo ako skoro sto odsto izašlih kaže da je Kosovo svetinja i da prekidamo EU integracije, ali izlaznost bude tako mala da pokaže kako je većina građana (i kad oduzmemo nacionalne manjine), dakle Srba, apstinirala, te je valjda rekla da ih Kosovo u najmanju ruku ne zanima preterano? Hoćemo li da isprovociramo građanski rat? A ima ko tu i sa strane da doda koju cepanicu u vatru. Tek bi bilo glupo da glasamo dva dana kao kad smo donosili „mitrovdanski ustav“ (aktuelni), ili da lopatama trpamo listiće u kutije po noći, kao što smo radili za „mitrovdanski ustav“.

Desnica koja tvrdi da je ova vlast odavno indirektno priznala Kosovo, sem seirenja za Vučićevu nelagodnu poziciju, nema rešenje osim da proglasi okupaciju i čeka povoljne istorijske okolnosti. Ili možda i ranije, neke Putinove rakete iz Kaspijskog mora, ali u pravcu koji mi priželjkujemo, pri čemu se ovde ne priča mnogo da će Hrvatska uskoro izgleda da dobije rakete sa kojima može da dobaci skoro do Zaječara.

Eh, ta Hrvatska. Njena predsednica Kolinda Grabar Kitarović reče pre neki dan u predizbornom žaru da se prema Srbiji mora praviti „nekakva ograda“. Zbog izbeglica naravno. Dačić joj je odgovorio preko našeg Danasa da to „nije evropski“. Da možda Hrvatska neće da se ogradi i od „bizantinskog lukavstva“. Nekada bih zaista poželeo da živim u Srbiji iz Hrvatske paranoidne kuhinje: Koliko sam se naslušao priča s hrvatske strane da mi (Srbi) nikada nećemo propasti dok nam je Engleza?!, da oni (Hrvati) zbog nas gube ljubav Angele Merkel, da nikad neće imati svog Vuka Jeremića da predsedava UN, da zbog nesposobnosti svojih vlada nikada neće imati FIAT… I pazite sad ovo: Čujem sa hrvatske strane još jednu samokritiku: Oni se očas posla odreknu onog ko se nije nedvosmisleno izjasnio za Hrvatsku ili njenu kulturu, pa olako Srbima prepustimo i Teslu i Andrića iako smo imali dovoljno elemenata da dovoljno budu naši, dok Srbi „preotmu i one koji nisu njihovi“. A vi pogađajte ko su ti. Džaba tešiti moje hrvatske sagovornike koliko je lakše doći od Zagreba do Rijeke nego od Beograda do Čačka i kako famozni srpski inat nikad ne proradi u smislu da imamo bolje ili bar slične puteve. Da je Beograd pre Zagreba imao Ikeu, kao što je nekad imao Mekdonalds.

No, dobro. Novi primer „bizantinskog lukavstva“ Srba je njihovo navodno šurovanje sa Vatikanom povodom „opstrukcije“ proglašenja Stepinca za sveca. Dokaz je i „mešovita komisija“ dve crkve koju je tim povodom predložio papa Frančesko, koji je neka vrsta „pankera“ i nema razumevanja što dobar deo Hrvatske katoličku crkvu doživljava na „autokefalan način“, zanemarujući njen univerzalistički karakter. Ili „jedinstvo u Hristu“ sa pravoslavnima. I sa Srbima, znači. Što „pankeru“ nije izgleda nebitno, ako je verovati predsedniku Nikoliću, koji je s Frančeskom dobar ko sa Obamom takoreći. Srpska država i crkva, kako odavno navodi tisak, rade „sinhronizovano“ i povodom Stepinca i to ima efekta. Šteta što nemamo takvog efekta na Kosovu, jer nije da tamo baš nije bilo i sinhronizacije ponekad.

Hrvatski premijer Milanović evoluirao je u socijaldemokratu dodikovskog tipa. Sećam se kad se tadašnji hrvatski predsednik Ivo Josipović strmekno sa stepenica silazeći sa bine u Subotici i koliko je kabinet predsednika Tadića uložio uviđajnosti i napora da se cenzuriše snimak tog pada, da ne bude podsmeha i aluzija ne toliko u Srbiji koliko u Hrvatskoj. A Ivo je pao gadnije neko Karla del Ponte što se strmeknula jednom u Sarajevu. Šta mislite, da li bi sad srpska strana cenzurisala pad Milanovića ili Kolinde? Ili Hrvatska kad bi Nikolić ili Vučić negde „napravili piruetu“.

Iz one cele gungule osta utisak da je „Srbijanac“ nešto pogrdno. Na tome posebno insistiraju prekodrinski Srbi. Nije baš tako. Srbin zvuči „integrativno“, a to budi oprez, dok je Srbijanac pacifikovan. Ne plaši. Otprilike pandan Srbijancu je Zagorac. Simpatični dudek koji je uvek pre domobran nego ustaša. Srbijanac je u stvari neki Moravac. Takav može biti i „gedža“, uprkos ratnom iskustvu. Jer ono se obično vezuje samo za Prvi rat. Ne za Vukovar toliko. Gedža je Moravac. Kao što Zagorci nisu Škutori (zapadni Hercegovci). Ono što uznemiruje to su dinarski montanjari. U svakom od naroda istog jezika. Pročitajte „Osamu“ Vladimira Kecmanovića. Da vidite kako se sa mnogo topline može pisati i o balijama, vlasima i šokcima.

Pratite li trenerske uspehe rukometne legende Veselina Vujovića u Zagrebu? I sećate li se dva super tima – Metaloplastike iz Šapca i Cibone iz Zagreba, i njihove međusobne revijalne utakmice u malom fudbalu. Takve utakmice su potrebnije od one bečke iz „Berlinskog procesa“. Posle te utakmice izbio je carinski rat. Kao što su posle prve runde Berlinskog procesa Vučića kamenovali u Srebrenici. Valjda neće biti skoro treće etape procesa.