Hoće li doći Dunjić?

Dakle, u ‘Čuvaru plaže u zimskom periodu’ jednom momku (Irfan Mensur) tata (Bata Stojković) stalno govori da će ‘doći Dunjić’ i da će ga odvesti u Švedsku.

I kao što mi je režiser u jednom intervjuu naglasio, Dunjić jeste inspirisan Godoom, i to je bilo sasvim prirodno jer je mlada generacija u to vreme bezuspešno čekala neko bolje sutra.

Ali, na kraju Dunjić, za razliku od Godoa, stvarno stiže.

I voz kreće ka Evropi. Ili samo u tunel? Simbolika i danas važi: Voz članstva u EU, ili samo voz novih gastarbajtera?

Tri decenije od obnavljanja višepartizma i dve decenije od Petog oktobra imamo Skupštinu gde je sasvim nebitno ko će biti njen predsednik.

Umesto predsednika Skupštine, komotno možete staviti i sliku Alana Čumaka i sve bi bilo isto.

Vučić je ipak nešto jubilarno i ‘prigodno’ morao reći o Petom oktobru: Svestan da njegove spoljne politike i ekonomije ne bi bilo bez Petog oktobra, naglasio je da je taj datum stvorio mogućnost da se država okrene ka svetu.

Na konferenciji za novinare u Batajnici Vučić nije propustio šansu da pomene i iskorišćenu šansu ‘za pljačku državne imovine’.

Ipak nije citirao Vulina i njegovu tezu o velikoj petooktobarskoj obmani srpskog naroda.

‘Dosmanlije’ su bar spasile Vučića muka saradnje s Haškim tribunalom.

Bilo bi interesantno videti kako bi on isporučivao Karadžića i Mladića i kako bi njegova propaganda to racionalizovala.

Terminalna raskolnička faza u DS potvrđuje krah takozvanih partija prve generacije u Srbiji: Radikali su na izborima bačeni na marginu, SPS je samo ‘levo krilo’ SNS, SPO jedino formalno postoji, DSS je sa Metlom nebitnija nego sa Različkom.

Problem je što su se petooktobarske partije ‘druge generacije’ devastirale brže od onih ‘prve’ koje se raspadaju sporo kao radiokativne tvari.

Agonija LDP, zaborav Nove demokratije (Liberala) Dušana Mihajlovića, Čovićeve Demokratske alternative, Socijaldemokratije Vuka Obradovića, Batićevih demohrišćana, Milovanovićevih laburista…, danas podseća na tužnu sudbinu srpskog višepartizma koji se očigledno teško prima u ovom društvu.

Vlast je opet koncentrisana u ‘dominantnoj partiji’, sa jakim autoritarnim vođom, dok se opozicija opet uplela u fragmentaciju, gde sa retkim izuzecima nastavlja da povlađuje sublesastim zahtevima za depolitizaciju političkog sistema, pa se ponovo naglašavaju nihilističke teze da partije više nisu centralno mesto, da nam treba narodna a ne partijska skupština, da moramo izaći iz začaranog kruga partokratije.

Umesto renesanse ozbiljnih političkih partija, opet se nudi ‘pojedinac’ (građanin) kao centralna figura borbe protiv Vučićevog ‘sultanizma’.

Ali, u praksi taj ‘pojedinac’ može biti samo Đorđe Vukadinović, koji je vrlo vešto uspeo da sam sebe predstavi kao koalicionog partnera.

Da je sreće, Branislav Lečić, tri decenije od obnavljanja višepartizma, ne bi zatvarao krug započet ispred Terazijske česme, već bi bio ono što je jednom već i bio – predsednik Demohrišćanske stranke Srbije gde su mogli biti i njeni bivši članovi – od Rade Trajković do Svetislava Basare i Milana St. Protića.

U istoriji obnovljenog srpskog višepartizma ima modela za prevazilaženje aktuelnih unutarpartijskih kriza.

Pa zar nije bilo bolje za DS da su Lečić i Lutovac primenili model Nove Srbije kad su u njoj bili kopredsednici Velimir Ilić i Milan St. Protić?

Malo bizarno da se jedan predsednik DS istovremeno pojavljuje na TV kako reklamira preparate za prostatu, odnosno uspešan seksualni život.

Mislimo na Lečića, ne na Lutovca.

Ali dok se Tadić znojio u trikou na Beogradskom maratonu u ‘Trci zadovoljsta’ Toma Nikolić je u predizbornim spotovima 2012. upravo ostavljao utisak porodičnog čoveka koji može na TV uverljivo kao Aljoša Vučković da reklamira preparate za prostatu i spondilozu.

Da je razvrstavanje po ideološkim kolonama isplativo, Vučić bi se davno razvrstao.

Ta šansa za Srbiju je propuštena kad je prokockana velika ideja – savez DS i SPS koji su upropastili lideri nedorasli toj viziji – Tadić i Dačić.

Paradoksalno, ali taj savez (ako izuzmemo morbidno ‘mirenje u dva bola’- za Miloševićem i Đinđićem) postao je opšte mesto optužbi da je Tadić vratio točak istorije unazad.

Umesto ideološkog razvrstavanja po kolonama (što je model da se gubitnici opet prišljamče), bilo je logičnije da je Savez za Srbiju prerastao u ‘keč ol’ partiju.

Jer Vučić je upravo ‘keč olom’ uradio ono što njegovi protivnici, kako sam kaže, ne mogu – da izađu iz devedesetih.

Savez za Srbiju uspeo je da odoli nasrtajima ‘građana’ koji su hiperpolitizovani, ali nesposobni da se organizaciono artikulišu, uspeo je da nečinjenjem u bojkotu ipak dovede do jednopartijskog parlamenta, i taman kad je postao brend, samoukinuo se.

Savez za Srbiju pokazao se uspešnijim od starog Saveza za promene, ali će Ujedinjenoj opoziciji Srbije biti teško da poslaže rogove u vreći kao DOS. Za sada joj fali i dobro osmišljen katalizator, kohezivni faktor i moralni supervizor kakav je bio Otpor.

Razvrstavanje po ideološkim kolonama svodi se uglavnom na dilemu – Đilas ili Tadić, pri čemu Boško Obradović i Vuk Jeremić pokušavaju da se iskobeljaju iz te situacije: Obradović tako što Dveri pomera ka centru potencirajući ‘građanina’, a Jeremić tako što se trudi da ojača svoju partiju.

Naprednjaci imaju izvesne falangističke elemente kad zatreba.

Imaju jasne specifikacije.

Tačno se zna ko je ko na skupovima.

Na primer ko je barjaktar.

Zastave pojačavaju utisak.

Najbolje je (kaže struka) da na deset mitingaša ima sedam zastava.

Bilo bi ohrabrujuće za glavne opozicione partije da naprave miting ili mitinge za svoje članove, da zastavama pojačaju utisak brojnosti i da probaju ono za šta se dolazilo na proteste devedesetih – da lideri održe govore pred pristalicama, rasterećeni potrebe da se skrivaju od građanske moralne policije, ili da ih neko tera od mikrofona.

Sećam se konferencije za štampu Socijaldemokratske unije (nastala apsurdnim raskolom u Građanskom savezu), kad je sav usplahiren ušao Žarko Korać i obznanio nam – mislim da smo se dogovorili!

Oko procenata i mandata.

Dogovor, znači, može da se postigne kad je i tako heterogena i brojna koalicija kao što je DOS bila u pitanju, pa valjda i lakše bude li više ideoloških kolona kako sad predlaže Zoran Živković.

Ali, glavnih partija u oba slučaja mora da bude manje od prstiju na jednoj ruci.

U DOS, nakon ispadanja iz igre SPO zbog velikih zahteva oko procenata (iako je paradoksalno Vuk Drašković osnovao DOS), ali i pritajene Đinđićeve želje da se kurtališe SPO, ta koalicija je imala samo dve glavne partije – DS i DSS. Sve ostalo su bili sateliti.

Uglavnom Đinđićevi. Potonji raspad DOS-a je išao po tim šavovima.

Sa trapavim pokušajem da se Pokret za demokratsku Srbiju Momčila Perišića instaliranjem Slobodana Vuksanovića prevede na Koštuničinu stranu.

Okrugla godišnjica Petog oktobra raspalila je maštu o starim mitovima – Šestom oktobru, Sablji broj dva i lustraciji.

Maštu su podstakli i zahtevi za lustracijom u Crnoj Gori, na primer onaj jednog od lidera Demokratskog fronta Nebojše Medojevića.

Čula su se i podsećanja na nesrećni (danas zastareli) Zakon o lustraciji usvojen maja 2003. tesnom većinom od 126 poslanika.

Na Predlog tog zakona potpis je stavio tadašnji premijer Zoran Živković.

Čini se da bi sada opozicija imala snage da sastavi odlučniju komisiju za sprovođenje nekog novog lustrativnog zakona (sa nekim akademikom Teodorovićem na čelu), iako bi se suočila sa sličnim strukturalnim problemima za sprovođenje tog nauma.

Za razliku od postkomunističkog Istoka Evrope kome je pad Berlinskog zida referentna tačka, nama su referentna tačka devedesete godine.

Pa zato posle kraja petooktobarske republike i nije imao ko da se vrati na vlast nego reformisani radikali, julovci i već ranije prepakovani socijalisti (mnogi od njih nereformisani), kao što se i naprednjaci varaju da će posle njih doći neko drugi do uglavnom ‘reformisane dosmanlije’.

To je dijalektika naših promena, naš endemski determinizam, logika zaumnosti tri decenije našeg višepartizma.

Članovi Saveza komunista koji su posle Osme sedmice bili protiv Miloševića se naljute kad im pomeneš mogućnost da i oni budu lustrirani kao neki na Istoku Evrope.

Opozicija svoju reformisanost (u odnosu na DOS) vidi u lustrativnoj odlučnosti.

Čak i u indirektnoj normalizaciji revanšizma.

Ali to razvrstavanje neće ići lako kao ono po ideološkim kolonama.

Jednostavno, biće teško naći metodologiju.

U zamršenoj istoriji tajnih i javnih relacija, krivična odgovornost je održivije obećanje od lustracije.

Makar ona simbolička.

Da se narodu zamažu oči.

Inače, dogovor je onomad bio da se krene u napad na Skupštinu tokom govora Vladana Batića.

Nije se spontano krenulo baš u taj čas. I sa navijačima.