Ako mislite da je „Beograd na vodi“ Vučića i Đilasa utopija ili šarena laža, da vas podsetimo da je bilo u našem narodu i većih utopija. Na primer, Stojan Novaković je 1911. godine napisao utopiju „Beograd 2011“, gde prestonicu prikazuje kao srećan grad, ali kao grad srećnog jugoslovenstva u kome je centralno mesto Dom kulture „Dositej Obradović“, u kome mnogi umni Jugosloveni vode učene razgovore.
Inače, kad smo ga već pomenuli, Novaković među prvima ovde piše teorijske studije u kojima priznaje kulturnu vrednost naše narodne poezije, ali njene sadržaje podvragava kritici ne smatrajući ih relevantnim istorijskim izvorima. On 1892. piše knjigu „Selo“, u kojoj pokazuje da je patrijarhalno selo postojani hiljadugodišnji kontinuitet Balkana, od propasti Rimskog do povlačenja Turskog carstva, u nizu dubokih diskontinuiteta. U čuvenoj i kod nas apsolutno potcenjenoj raspravi „Nekolika teža pitanja iz srpske istorije“, iskusni Stojan Novaković, diplomata, ministar, predsednik vlade, istoričar, tvrdi da je naša istorija „istorija loših primera“. Zamislite taj racionalizam i kritički odnos prema istoriji u jednom narodu koji na tragu narodne pesme svoju istoriju vidi kao nešto bajkovito. Novaković tvrdi da se moramo okrenuti budućnosti i ići u korak sa velikim civilizacijama i narodima. Eto, racionalizam i moderan senzibilitet u našu istorijsku svest i sadašnjost ne moramo pod obavezno teorijski uvoziti, već ih možemo naći i u našoj arhivi, ali nažalost pod odrednicom „zaboravljeni umovi Srbije“.
Može li se racionalno shvatiti ono tarabićevsko mesto da će Srba preostati „za pod jednu šljivu“? I isto onu tarabićevsku da će spasa biti samo u „tri krstate gore“? I kako sad kremanske proroke povezati sa starim i redovno ažuriranim planovima JNA za odbranu od eventualne invazije trupa Varšavskog pakta? Mislim, leto se završava, pa da ga završimo jednim tekstom iz „letnje šeme“ za vežbanje (nad)realne istorije.
Popovi nas uče da će sutra mrtvi ustati. Ako je Biblija „slikovnica“ koja nam kao deci uprosti ono što ne možemo da shvatimo, možda će „mrtvi ustati“ kloniranjem. Kao u Spilbergovoj „Veštačkoj inteligenciji“. Ali i to „ustajanje“ biće oročeno, na jedno pola sata. A, možda će mrtvi „ustati“ i bukvalno kao zombiji. Još od čuvenog Romerovog filma „Noć živih mrtvaca“ iz 1968. zombiji su opšte mesto pop kulture, ali i efektna alegorija za društvene i političke procese.
Čast holivudskih blokbastera ovog leta spasio je film „Svetski rat Z“, sa Bredom Pitom u režiji Marka Forstera. U njemu se na momenat pojavljuje i Nikola Đuričko. Film jeste efektan, ali je mala maca u odnosu na istoimenu knjigu Maksa Bruksa („Usmeno predanje o ratu protiv zombija“), koju je u Srbiji objavio „Paladin“. Izuzetna alegorija o univerzalnom strahu od sloma društva. O slomu etike, politike, privrede. O krahu tehnologije. O švercu ljudskim organima, o farmaceutskoj mafiji, o bedi džet seta, medijskoj manipulaciji, ironiji liderstva…. Studija o hipokriziji i herojstvu. Iako je smeštena na kraj 20. veka, ovo je paradigma za 21. vek. Geopolitički antibrevijar. Oda apsurdu i nada u „postzombijevsko“ vreme. Knjigu čini niz intervjua sa učesnicima „konačne pobede“. Ovo bi trebalo da bude retko uspešan primer „slipstrim“ (slipstream) književnosti koja prevazilazi konvencionalne žanrovske granice između horora, SF i epske fantastike i književnosti „glavnog toka“. Upućeni tvrde da slipstrim teži „kongnitivnoj disonantnosti“ i da privlači ljude određenog senzibiliteta. Nakon čitanja osetićete kako je normalno da uskoro na graničnim prelazima pored pasoša dajemo i krv na analizu. I možda ćete potražiti stare planove Titove vojske, od potapanja Vojvodine pa do povlačenja u bosanske vukojebine pred sovjetskim tenkovima. Ili tamo gde su Tarabići predvideli.
Da vidimo kako se ko ponašao kad je krenula velika epidemija („hodajuća kuga“): Iako su Iranci očekivali da bi nuklearni rat mogao da izbije sa Amerikom i Izraelom, a Pakistanci to očekivali sa Indijom, rat je banalno izbio između Irana i Pakistana. U Kini je izvršen državni udar. Uprkos čarolijama kineskog kriptokapitalizma, u lekaru koji je pregledao „nultog pacijenta“, ostao je revolucionar koji je citirao govor Mao Cedunga nakon pobede nad Japanom: „Naša je dužnost da smatramo sebe odgovornim za ljude“.
Izraelci su na vreme proglasili „dobrovoljni karantin“ i podigli zid. Obaveštajac Jirgen Varmbrun kaže: „Ja sam rođen u grupi ljudi koji žive u neprestanom strahu da će biti iskorenjeni. To je deo našeg identiteta, našeg sklopa ličnosti, i užasni pokušaji i greške naučili su nas da neprestano budemo oprezni. Ako devet obaveštajaca dođe do istog zaključka, dužnost desetog je da se usprotivi. Ako se pročuje da neki diktator pravi top toliko velik da može da ispali granate sa antraksom preko čitavih zemalja, istražujte; a ako postoji i najmanja šansa da mrtvaci oživljavaju i pretvaraju se u mašine za ubijanje, istražujte“. Na kraju su se i „Jasinova deca“ (mladi buntovni Palestinci koji su dobili ime po pokojnom šeiku Jasinu – osnivaču Hamasa) čudila zašto ostatak sveta nije na vreme poverovao Izraelcima.
Južnoafrikanci angažuju gospodina Redekera da preispita i iskoristi vladin ultratrajni „Narandžasti plan“, koji je postojao od kada je 1948. aparthejdska vlada došla na vlast. Bio je to scenario sudnjeg dana za belu manjinu, plan kako da se postupa u slučaju sveopšteg ustanka crnog stanovništva.
Hamburg je bio pun zaraženih. Komandant garnizona, katolik Filip Adler, dobio je nalog od generala Langa, komandanta celog Severnog fronta, da se povuče sa vojskom. Filip je dobar vojnik, ali je i zapadni Nemac. Onima na istoku, u DDR-u, su govorili da nisu odgovorni za nacizam i da su kao dobri komunisti bili podjednako Hitlerove žrtve. „Shvatate zašto je skinheda i profašista najviše bilo na istoku? Nisu se osećali odgovornim za prošlost. Nas su učili od rođenja da vučemo teret sramote. Učili su nas da, čak i ako nosimo uniformu, moramo najpre slušati sopstvenu savest. Rekao sam Langu da po savesti ne mogu izvršiti to naređenje, da ne mogu ostaviti ljude bez zaštite.“
Izolovanost Severne Koreje postala je njena najveća prednost. Ona je ovo čekala od 1953. Vlast je mogla brzo da povadi zube celom stanovništvu, pa da nema ujeda, pa time ni infekcije. Celo stanovništvo se povuklo u bunkere pod zemlju, posumnjao je neko. Možda tamo marljivo rade dok se Veliki Vođa anestezira američkim alkoholom i pornografijom. A, šta ako je pod zemljom 23 miliona zombija koji zavijaju u mraku i samo čekaju da ih neko oslobodi?
Kuba posle rata ima više političkih partija i grupa nego palmi na plažama. Kubanski pezos postao je najjača valuta na svetu. Tokom rata ovo ostrvo je bilo „Arsenal pobede“, „odskočna daska“. Amerikanci su doživeli vojni slom, a Kubanci su im pomogli da povrate svoju zemlju.
Rusija je rat doživela kao „poslednje pročišćenje“ i iz njega izašla kao religiozna država. „Bio je to samo prvi korak u razbuktavanju verskog fanatizma koji će nadmašiti čak i iransku revoluciju“, svedoči major Kovpak, pre epidemije veteran iz Čečenije i Dagestana.
U „Svetskom ratu Z“ se ne pominje eks YU prostor. Knjigu sam preporučio dvojici oficira JNA u penziji i jednom aktivnom srpskom oficiru. Mnogo im se dopala, i svi se slažu da bi se u takvoj situaciji na neki način morala vojno reintegrisati bivša Jugoslavija, da se Srbi nikako ne bi smeli povlačiti ka Grčkoj i Albaniji, već isključivo ka Bosni i „tri krstate gore“. Kao i Hrvati.
I tu bi trebalo svakako koristi planove za odbranu od Varšavskog pakta, a možda čak i minirati Đerdap. Ako zombiji navale iz Rumunije i Mađarske.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
