Hol fejm

U svakom slučaju onomad je bilo jutro. I to petak, 8. april 1994, kad je električar Geri Smit pošao na posao da instalira sigurnosni sistem u jednoj kući u predgrađu Sijetla i tamo umesto „lutke manekena“, kako mu se u prvi mah učinilo, zatekao telo obliveno krvlju. Kao po onom, valjda, Čehovljevom pravilu, da puška ili pištolj koji se pojave u prvom činu, moraju opaliti u trećem. Ideolog Nirvane Kurt Kobejn, sebi je oduzeo život hicem iz puške koju je kupio nedelju dana ranije. Pre nego što je legao na pod, uperio cev u glavu i povukao obarač, nažvrljao je oproštajno pismo svojoj supruzi Kortni Lav i njihovoj kćerki Frensis Bin.

Majkl Hačins, frontmen australijske atrakcije INXS, 24 sata pre nego što je nađen obešen (22. novembar 1977) u sobi ekskluzivnog sidnejskog hotela Ric Karloton, zajedno sa porukom „Mojim lepim devojkama svu svoju ljubav šalje Majkl“, poslao je buket crvenih ruža svojoj nevenčanoj ženi Pauli Jejts, majci njegove šesnaestomesečne devojčice Lili. Istinski poriv ovog sucida i danas je misterija. Oproštajno pismo Kobejn je nažvrljao pod dejstvom opasne mešavine heroina i valijuma u krvotoku, što ga „metodološki“ razlikuje od, recimo, jednog AC/DC samuraja (Bon Skot) koji je sebi 1980. presudio samoubistvom iz zasede – nenamerno alkoholnim rolingom. Vrata percepcije otvaraju se mnogo lakše nego vrata Morije (Gospodar prstenova).

„Dečko nije izdržao“, to je bio komentar Lemija Kilmistera, gurua Motorheda, na Kobejnovu odluku. Slično je reagovao i Kit Ričards. I njegov bend imao je gubitke (Brajan Džons). Bar rokenrol ne oskudeva u mitologiji smrti. U smrti misterioznoj, nepreduhitrenoj, suicidnoj, često i bizarnoj. Umesto fluidnog Kamijevog upozorenja da „postoji samo jedan doista ozbiljan filozofski problem – samoubistvo“, možda je bolje konsultovati Emila Dirkema koji je u svojoj klasičnoj studiji „Samoubistvo“ smatrao da postoje tri glavne suicidogene struje: Samoubice altrusti to rade, na primer, „u jurišu“, da bi racionalizovali svoj gest i ispali narodni heroji. Neko razlog da digne ruku na sebe nalazi u dubokoj socijalnoj krizi – anomiji (u Srbiji bar postoji katalog takvih), dok treću struju čine samoubice egoisti: „Ja odoh u panteon, a vi vidite šta ćete?“ Dirkemovci bi, ipak, mogli da uvedu još jednu struju – rok katalog – gde ulaze i oni koji ne pripadaju klasičnom suicidu. Ali ko smo mi da sudimo bogovima?

„Slučaj Kobejn“ je, pokazalo se, plodno tlo za nove priloge teorijama zavere. Lajtmotiv je, naravno, bila udovica – rospija (?) Kortni Lav. Njen otac Henk Harison javno je žalio zeta (koga, inače, nikada nije upoznao), govoreći da Kortni ima „potisnutu stranu ličnosti koja je izuzetno nasilna“, kao i da nju „ni rođena majka ne može da voli“. Nirvanina Joko Ono nije mu ostala dužna tvrdnjom da je on silovao njenu majku na sastanku na kome je ona bila začeta. Vrhunac je bio kada je El Duče (Eldon Hoak), pank roker iz Los Anđelesa javno izjavio da mu je Kortni u decembru 1993. nudila 50.000 dolara da ubije Kurta.

Možda bi sve bilo drugačije da su Kurt i Krist Novoselić, košarkaški visok basista hrvatskog porekla, nekada davno u Aberdinu, gradiću nadomak Sijetla, ipak odlučili da budu drvoseče umesto što su na fasadi lokalne banke žvrljali grafit: Homosexual Sex Rules. U originalnom izveštaju zvaničnih organa piše da je Kurt tog fatalnog dana kod sebe imao jednu trzalicu, jednu limenku piva i jednu kasetu teksaškog hardcore – punk benda MDC. Prezirao je mačizam, establišment i konzumentsko društvo. Verovao je u utopiju zvanu „women power“. Za njega su žene budućnost rokenrola. Njegove beležnice otkrivaju i (ispunjenu) želju da će umreti pre nego što postane Pit Tauzend koji je za njega bio parametar mačizma u rokenrolu. „To su škrabotine nekada prelepog, razmaženog, na drogu navučenog belog dečaka srednje klase razvedenih roditelja koji je uz pomoć dvojice svojih nešto stabilnijih kolega napravio album koji se smatra jednom od najboljih ploča svih vremena“, prokomentarisao je Tauzend zaostavštinu u Gardijanu.

Kao što rekosmo, ta smrt je dugo bila pripremana. Kurt je još kao mladi panker postao asocijalan, hipersenzibilan, nagoveštavajući svoju potonju narkoleptičku neurotičnost. Govorio je kako se ne bi iznenadio da su u školi na njega tipovali da će baš on u stilu Ves Krejvenovih horora biti masovni ubica na maturskoj večeri. Nije stigao da sazna ko je Norvežanin Brejvik.

„Bol“ je reč koju je iz utrobe (tačnije želuca) ponavljao u refrenu singla You Know You’ re Right. Patio je od „neobjašnjive bolesti želuca“, kao što hip-hop zvezda Eminem tvrdi da boluje od Turetovog sindroma, bolesti koja ljude lišava kontrole nad svojim ponašanjem, a čiji simptomi uključuju ekstremno asocijalne reakcije poput glasnog i kočijaškog psovanja. Endoskop (cev s malom sijalicom i ogledalom pomoću kojeg se pregledaju unutrašnji organi), bila je jedna od Kurtovih omiljenih igračaka. To se zove percepcija. „Grunge“ i „grungeri“ su samo nuspojava.

Kad se sećamo Kurta, naravno da pišemo o Ejmi Vajnhaus koja nas je i podsetila na njega, i koja je bežala glavom bez obzira kad nestane strasti. Iako su svi oni unikatni (i Morison, Dženis, Hendriks…), svi su u istom panteonu. Dugo se pretpostavljalo da je Kobejnov suicid možda poslednja velika rokenrol mitologema. Decembra 2002, pomalo nekrofilno i šminkerski blasfemično objavljen je posthumno bestseler – Kobejnovih faksimila, pisama (koja nikada nisu poslana), koncepata pisama, strip krokija, beležaka, fusnota i žvrljotina. Naslov knjige je Kurt Cobain – Journals. Ona ima 280 stranica i crni omot na kome ružičastim slovima piše: Kurt Cobain, a ispod crvenim: Journals. Dizajn Kobejnove zaostavštine, koji iritira mnoge fanove, vizuelno podseća na bilbord za neku od banaka koje su pohrlile u tranzicionu Srbiju. Lova se mora zarađivati. Kad je umro Majkl Džekson industrija je tek počela da naplaćuje smrt. Na redu je Ejmi.

Ali, ta nekrofilna naplata, uključujući i nečiju malograđansku satisfakciju da kartu sa Kalemegdana za Ejmi sada može naplatiti duplo skuplje kao relikviju, teško da bagateliše moć muzike. Tu će Ejmin čuveni Back to Black biti epitafan kao i Nirvanin Nevermind. Uz iskrenu konstataciju jednog našeg recenzenta da „svi lepi leševi pop – rok istorije zaslužuju istu decentnost, jednaki respekt industrije…“

Oko je biće duše. Bar je tako smatrao Džim Morison. Ejmi je imala lepe oči.