Homo postcommunisticus

To je ono i na čemu danas insistira premijer Srbije: Postkomunizam na njegovim fenomenološkim poljima; pre svega klijentizam, shodno tome i „duple funkcije“ žestoko etiketirane pred članovima Glavnog odbora SNS na sednici održanoj u Požarevcu. Uvek kad Vučić insistira na „promeni svesti“ (kao i sad u Požarevcu) pred svojim homo postcommunisticusima, treba ponoviti, istina često citiranu, ali poučnu i lucidnu opasku nemačkog sociologa Ralfa Darendorfa, koja upravo odgovara i antropološkom modelu na kome Mikloš Biro zasniva svoju knjigu: Dakle, „zemlje Istočne Evrope promenile su vlast za šest dana, zakone za šest meseci, institucije za šest godina, ali će im za promenu načina mišljenja i ponašanja njihovih građana – biti potrebno šezdeset godina“. Ali, u zemljama gde je tranzicija bila vezana prvo sa „antibirokratskom revolucijom“, pa s ratovima, a privatizacija rađena u mentalnom ambijentu paralelno sa isporukama optuženih u Haški tribunal, promena svesti je skopčana s traumom koje nije bilo u nekim uspešnijim tranzicijama postsovjetskog istoka. Jer, „sabornost“ i „samoupravljanje“ nisi baš toliko oprečne kategorije. Kao što u Srbiji nisu bile ni najjasnije demarkacione linije za lustraciju, posebno u sferi „biznisa“, te se otuda ona generalno uglavnom i svela na saradnju s Haškim tribunalom.

Manir našeg klijentizma je postavljanje partijskih aparatčika, blaženi osećaj blizine vlasti, dupliranje funkcija, privatizacija pod okriljem korumpirane birokratije, egalitarizam na recidivima kardeljizma… Mnogi članovi SNS (uključujući i pridružene) doživljavaju politiku kao DS i DSS 2000. godine. Kao stereotipnu lukrativnu vlast znači. Gde je klijentizam podrazumevajući (zaštićen od promena koje zato i nisu sistemske), a gde preletači i konvertiti uskraćuju prirodna „solunaška“ prava prvoboraca. Otuda i osećaj osujećenosti i zbunjenosti pred zahtevima da se menja svest. Ali ne treba sve svoditi na lukrativnost, „jagnjeće brigade“ i zakrčenu svest. Zar stranka od 450.000 članova nema boljeg da vodi „Dunav osiguranje“ od Mirka Petrovića (DSS) i boljeg da vodi Aerodrom „Nikola Tesla“ od Saše Vlaisavljevića (DS)? Pravi li to Vučić neki „neformalni JUL?“ Ovo mi se jadaju neki naprednjaci (izvorni) ovih dana. Sve je to eonima daleko od frakcionaštva ili pobune, ali jak je indikator mučnog osećaja zbunjenosti. Problem postaje maltene ontološki: šta znači biti naprednjak? Da li samo raditi 12 sati dnevno?

Staro pravilo da vlada eksperata ubija političke stranke primenjivo je i na SNS. Vučić se vakcinisao od politike etnonacionalizma i to relaksira njegovu međunarodnu i regionalnu poziciju, ali SNS iako nikad brojnija i moćnija, kao da nema jače vezivno tkivo od Vučićevog autoriteta. Ako vođa misli da su to reforme i asketizam, jako se vara. On i javno priznaje da ophrvan Srbijom nema vremena da se bavi strankom, ali to isto može biti loše za Srbiju kao i za stranku. Da bar kaže kao Danica Drašković nekad: „Diktatura u stranci, demokratija u Srbiji“, bilo bi lakše. Depolitizacija političkog sistema je apsurd. Srbiji su potrebni stručni ljudi, ali oni bar danas na neki način moraju biti prepoznati kao naprednjaci – ili da se učlanjavaju u stranku ili da su joj jako bliski, makar kao uočljivi simpatizeri. Prebezi iz drugih stranaka jačaju karijerizam u novoj stranci (dodatno je udaljavaju od šešeljevskih korena), a smanjuju prvoboračko isterivanje pravde, što nije loše za realpolitiku, ali i oni moraju vremenom dobiti finu naprednjačku glazuru. Svaka stranka mora da vešto izbuši kanale vertikalne prohodnosti koji će nijansirati odnos stručnosti i „namirenosti“. Eksperti i preletači danas demotivišu potencijalne entuzijaste u SNS.

DS je nekada osnovala instituciju „resornih odbora“ koju su vodili i Vida Ognjenović i Slobodan Gavrilović. Iako otuđeni centri moći nisu mnogo konsultovali ove „resore“, sličan princip inkubatora ideja i kadrova formalno postoji i u SNS. Ali, je l' mislite da neko mnogo zarezuje šta kaže ekonomski ili neki drugi savet SNS koji bi morali da formulišu strategije. To je na primer polje gde bi SNS mogla da se dokaže kao drugačija od DS.

Ako su svetske agencije koncizno javile da je zakletvu položila Vučićeva Vlada „desnog centra“, partijski ideolozi kojih za sada nema, drugovima treba da objasne šta to znači. Oseća se odsustvo jakog političkog saveta. Stručni i moralni ljudi sa partijskim knjižicama – to je bolji lek protiv partokratije (vladavine mediokriteta i parazita) od famozne departizacije koja urušava kao erozija politički sistem. Tada se kao spasilac preporučuje i „nevladin sektor“ koji je takođe uglavnom klijentelistički.

Zoran Babić, šef naprednjaka u parlamentu, ponudio je nekog od stranačkih, naprednjačkih, lekara Borku Stefanoviću, šefu demokrata u Skupštini, da mu pomogne. Vrlo nepristojno. Šta nam ovaj potez otkriva sem parlamentarne nepristojnosti? Pa da, eto, SNS verovatno ima mnogo stručnih lekara (psihijatara), pa ako je to tako u nekim delovima medicine, nemoguće da tih stručnih ljudi u skoro polumilionskom članstvu nema i u drugim oblastima, pa da su toliko potrebni stručnjaci iz drugih partija i tajkuni za koje niko od običnih birača nije glasao glasajući za Vučića. Drugo, Babićev potez ne treba olako stavljati u „parlamentarni folklor“ jer on pokazuje baš ono što Mikloš Biro preporučuje u svojoj knjizi – da nam za uspešnu tranziciju treba uporno „obrazovanje za demokratiju“. Pored svega bitnog i potrebnog Srbiji što im govori na glavnim odborima, Vučić uvek treba da im govori i o demokratiji. Stvar se ne završava na laskavim i svakako bitnim pohvalama Kirbija, Kurca i drugih bitnih zvaničnika i privrednika. I tu jasno, u reformskom liderstvu, treba razdvojiti autoritet od autoritarnosti. Stvari su jako bitne, jer oni koji se nadaju urušavanju naprednjaka, verovatno ne misle da će umesto SNS šanse da sutra dođe na vlast pre imati jaka i po sudbinu Srbije neizvesna desnica, nego pajtićevci reformisani moralom belih listića.

Đinđić je svojevremeno sa kampanjom „Srbija na dobrom putu“ uspeo da digne rejting sa sedam na 15 procenata. Sa svojom kampanjom sličnog tipa, Vučić treba da stabilizuje, oroči ili investira, rejting koji je iznad fantastičnih 40 odsto. „Strateški marketing“ je izašao pre neki dan u javnost sa zabrinjavajućim podacima: 53 odsto SNS, SPS na 12, DS na četiri, svi ostali ispod. Za SNS i SPS ovo je naravno dobro, ali gde ide partijski sistem Srbije sa ovakvim rezultatima? Stanje se cementira. Pajtić je maltene u ulozi stečajnog upravnika. Konkurentski potencijal SPS prema SNS ravan je nuli. Jedna Vučićeva rekonstrukcija bi zbrisala ovu partiju. A njeno obrazloženje makijavelistički može biti vrlo prosto; da li će oni koji misle da je Dačić „ruski čovek jedan kroz jedan“, priča mi jedan upućen čovek, dozvoliti da on predsedava OEBS-u u situaciju da ukrajinska kriza bude još dramatičnija. Opet, ako Ivica ostane u sedlu, lako će se zaključiti u paranoičnom sistemu vrednosti da je on „ipak američki čovek“.

Opet Mikloš Biro i njegov „Homo postcommunisticus“: Autor je možda najdepresivniji kada svedoči o uzaludnosti srpskog višestranačja, jer ni čitavih petnaest godina od prvih višestranačkih izbora (kad je knjiga pisana) građani, sudeći prema istraživanjima javnog mnjenja, još uvek ne uočavaju jasne idejne razlike između stranaka, a čak 66 odsto ispitanih misli da su one same sebi svrha. Odatle autor ipak više voli da partije oprezno naziva prodemokratske u kojima statira „naš autoritarni stranački čovek“, kome nije lako promeniti svest. Na kraju ćemo, od zjapeće stranačke praznine, doći do toga da će ljudi poput zaštitnika građana Saše Jankovića izgledati kao najveća opozicija jer će samo raditi svoj posao. A opozicioni rad nije deo njihovog posla.

Od mnogih reformi koje sprovodi, Vučić bi, bar kad bude imao više vremena, mnogo uradio kad bi SNS iz faze „proto“ konglomerata preveo u zrelu i definisanu stranku koja bi tada i demokratski mogla da „promeni krv“. Sa malo više edukacije o demokratiji i saopštenja SNS ne bi izgledala isuviše često kao ona SRS iz 1992. Doduše, ni ona DS nisu baš nešto, ali razumite, DS-u su samo saopštenja i preostala. Živković i Pavićević (NS) se trude, ali kao da se trude u 1990. godini. Ima i bizarnih situacija: Boris Tadić neće da da, treći put zaredom, intervju Danasu, njegovi nam svašta kažu, a Vučićevi jurišnici tvrde da u Danasu ne može da prođe ništa protiv Tadića.

Eto, mi smo malo principijelno branili i Borka, koji tako često optuži Danas da radi za Vučića. Doduše, koristeći Dražu Petrovića i još ponekog da stvori valjda iluziju kritike, kako bi podrška Vučiću bila perfidnija. Ali zašto mi neki Vučićevi jurišnici onda prebacuju da smo „žuti“? Kako je lucidan moj drug Borko. Mene može i ubediti, ali neka ubedi Ištvana Kaića, zvezdu Instituta za javnu politiku, koji u Politici tvrdi da Danas vodi „najžešću dokapitalizaciju svega što je medijski spinovano“. Protiv Vučića valjda, ako sam dobro razumeo. Sve poimence nabrajajući naše novinare. Ištvanu smo još ranije ponudili intervju da nam neke stvari pojasni, a i zbog toga što je nova zvezda analitike. Učtivo nas je odbio jer je novinarka koja je trebalo da uradi tu operaciju članica NUNS-a, koji se ističe u operaciji „Cenzura“ (!?). Ištvane, ne boli.