I bi Cipras

Predsednik Evropskog parlamenta u dva mandata, kao kandidat nemačkih socijaldemokrata za kancelara Nemačke ima trenutno čak i veće šanse da pobedi Angelu Merkel (iako one nisu neke) nego što Cipras ima šanse da preokrene raspoloženje javnog mnjenja Grčke u kome je, kažu mi grčke kolege, trenutno popularniji lider konzervativne Nove demokratije Kirijakos Micotakis. Za Ciprasa se danas, posle Sirizinog suočavanja sa realnošću, može reći da više nije neokomunista već socijaldemokrata, ali se teško može reći kao za Šulca da je ‘socijaldemokrata bez dlake na jeziku’. Kirijakos Micotakis je sin bivšeg grčkog premijera Konstantina Micotakisa, a ako sutra i on bude premijer i bude dolazio na neke nove Pale da nagovara Srbe na neki mirotvorni sporazum, možda će imati više sreće od svog tate koga su Milošević i Ćosić zamolili da dođe i pomogne. Naravno, Nova demokratija je naprednjacima neuporedivo sestrinskija partija od Sirize.

Iako otupele ideološke oštrice, Cipras je i dalje harizmatični premijer, potvrđuju mi grčki prijatelji. Dobro se razumeo u Beogradu sa srpskim domaćinom Aleksandrom Vučićem. Odredili su ‘mapu puta’ dve države, govorilo se o infrastrukturi, a po tom pitanju Cipras je neočekivano rehabilitovao Baćevićev faraonski projekat plovnog puta za Solun. Sećate li se januara 2014. kad je famozni ministar rudarstva Milan Bačević (danas ambasador u Kini) i prijatelj Tomislava Nikolića (Dragica mu je prija) dvaput ponovio da će Kina ‘u narednom periodu’ u zemlje centralne i istočne Evrope investirati deset hiljada milijardi evra, iako su celokupne kineske devizne rezerve tada bile nešto manje od tri hiljade milijardi evra. Još nam je Bačević poručio da to nije lapsus. Cipras nije pravio takve lapsuse, ali se na momente učinilo da je srpskom i kineskom premijeru, posle kineskog kapitala u Pireju i Smederevu, Peking bitniji od Brisela. Priče o železnici zvučale su realnije.

Nakon sve izvesnijeg sloma latinoameričkog, možda je ‘kineski socijalizam’ danas jedini ‘realni’, realniji od nesuđenog Sirizinog internacionalizma sa španskim Podemosom i raznim ‘okupacijama’ – od Volstrita do beogradskog bioskopa ‘Zvezda’. Danas se ne pominje ni srpska Siriza (Srbiza), čak bi možda i Borko Stefanović sa Levicom Srbije danas pre izabrao kao političkog sabrata Martina Šulca nego Ciprasa. Kardeljizam očigledno neće niko. Ni Vulin, ni Borko.

Bio je to srdačan susret dva premijera od kojih je jedan svom raskalašnom narodu poručio nekad – ‘Nisam vam ja Cipras’. Ali, današnji Cipras revizionista (socijaldemokrata) bliži je (neo)liberalu Vučiću nego onaj stari Cipras – neolenjinista i neomaoista. Nekada možda ideološki prejak za Dačića, Cipras je danas našao ‘meru stvari’ i mnogo je bliži Dačićevom ‘socijalizmu sa ljudskim likom’. Izljubio se bratski Cipras i sa Dačićem i sa Vulinom, mada je teško poverovati da su se Ciprasova upozorenja na jačanje zvukova nacionalizama odnosila i na Vulina, u smislu ‘drugarske kritike’. Bratski zagrljaji su bili pre zagrljaji po principu ‘bratstva dva naroda’, a ne bratstva dve radničke klase u dve države. Niti bi Vučić dozvolio takvo levičarenje dva koaliciona partnera. Niti Vučić, pored ovoliko briga, ima vremena i snage da se još sekira i zbog toga koliko je Oland upropastio evropsku levicu.

A sećam se februara 2012. Pravio sam reportažu sa atinskog trga Sintagma: Probijanje kordona, suzavac, barikade, sa zvučnika Bandiera rossa i O, bella ciao, o bella ciao, ogromni transparent sa natpisom: We are ashamed of our politicians. Are you? (stidite li se svojih političara, kao mi naših?), pesnice radikalne levice, akcioni odgovor radničke klase na krokodilske suze establišmenta. Sećam se i kako su izgledali kiosci u Londonu januara 2015. kad je pobedila Siriza: Britanska štampa je masnim slovima govorila o pošasti komunizma koja se ponovo nadvija nad Evropom, tabloidi su Ciprasa poredili sa Lenjinom, dok su oni trezveniji citirali mudrog Čerčila: ‘Ostavite ove socijalističke sanjare njihovim utopijama i noćnim morama’. I Čerčil je izgleda opet bio u pravu. Cipras je danas nekonvencionalan političar samo po tome što ne nosi kravatu. Ne znam da li ste zaboravili, ali Martin Šulc je prvi posetio Ciprasa kao premijera u Atini, što je bio veliki gest. Bilo bi interesantno videti odnose na relaciji Atina – Berlin kad bi Šulc postao ove godine kojim slučajem kancelar.

Ali, u vreme Ciprasovog dolaska na vlast izbegličko pitanje nije bilo ovako imperativno, a danas će ga retko koji mejnstrim levičar baš postaviti neupitno kao primarno klasno – internacionalističko. Pa ni Vulinu klasni brat iz Sirije uz svu brigu koju će mu pokazati kroz rad ministarstva neće biti bitniji od prekodrinskog ili kosovskog brata Srbina.

Za predsednika Srbije pitanje levice je isto što i za Koštunicu Haški tribunal koji dan posle Petog oktobra – deveta rupa na svirali, dakle. Gde su ‘domaćini’, a ‘domaćinskoj’ Srbija i Nikolić pripada, tu su i nadničari. Od klasnog pitanja naravno da je bitnije kosovsko, a Grčka nas tu jednostavno oduševljava u istrajnosti jer nije priznala takozvanu državu na teritoriji južne srpske pokrajine. Odnosi dve zemlje su, naglasio je predsednik Nikolić, prevazišli prijateljstvo i dostigli nivo bratskih.

Vratimo se još malo u apsurde začete u vreme Ciprasovog trijumfa 2015: Ako je Baja Mali Knindža davno pevao ‘svi ste vi komunisti pravljeni na kalup isti’, odakle je onda bilo onoliko oduševljenje i srpskih desničara Sirizom? Uzdalo se u još jedan front protiv ‘neoliberalizma’, i za rehabilitaciju naše istine iz devedesetih kad smo uz Sadama bili globalna avangarda. I komunisti su OK kad su za ‘našu stvar’. O, apsurda, izgleda da će ‘neoliberalizmu’ tek Tramp doakati kao njegov Gorbačov. Koliko smo se samo nadali da će Grčku izbaciti iz EU, a da će sama Grčka izaći iz NATO. Onda bi Ciprasa zavoleli više od Konuzina, činilo se. Volimo ga i sad, kad je malo legao na rudu, jer nije legao po pitanju Kosova.

Kao što je Cipras rehabilitovao Bačevićevu viziju, učinilo se da će Nikolić, koliko je bio srdačan, rehabilitovati Miloševićev predlog Konstantinu Micotakisu iz daleke 1992. da SR Jugoslavija i Grčka naprave konfederaciju. Romantično, zar ne?

Varufakis? Jeste li i njega zaboravili? NJegove mudre misli.