I mi smo nečija đeca

Poglavar SPC kazao je da ga je ‘Đukanović pozdravio preko mitropolita Amfilohija i da mu je bilo žao što ne može da prisustvuje, jer je sprečen’.

Đukanović potiče iz jedne poštene i ugledne porodice – naglasio je patrijarh Irinej i apostrofirao da je Đukanovićeva majka velika vernica. ‘Nadam se da iver ne pada daleko od klade i da će se on okrenuti pravim vrednostima’.

Da li patrijarh tada nije imao informacije o kontroverznom Zakonu o verskim slobodama koji se uveliko spremao na usvajanje, ili je to znao pa je probranim rečima o Đukanoviću probao da preventivno deluje? I Đukanović je, s druge, strane bio uviđajan. Uglavnom, posle ‘molitvene revolucije sabranog naroda’, teško da će od strane litijaškog srpstva Đukanović moći da računa ponovo na ovakve reči ohrabrenja.

Možda bi ovaj Đukanovićev zakon manje otpore izazvao da je donešen pre pet godina, a možda bi baš izbile velike demonstracije da je Đukanović tek sad priznao Kosovo. Dugovečnost lične vlasti, a tu je Đukanovićeva evropski presedan, uvek povlači rizike poistovećivanja s državom, te se pitanje njenog kraja (kraja lične vlasti) iz eshatološke dimenzije prevodi u dnevnopolitičku, gde povodi detronizacije mogu biti i daleko banalniji od jednog ovakvog zakona koji suštinski zadire u identitetska pitanja, ma koliko se to pitanje instrumentalizovalo čak i u kontekstu nekakvog ‘srpskog proleća’.

Pri čemu je ključno državotvorno pitanje ‘litijaške opozicije’ da li bi u slučaju pobede bila spremna da garantuje nastavak evroatlantskih integracija Crne Gore. Pa da je Đukanović i poslušao patrijarhovu nadu iz septembra 2019. da povuče priznanje Kosova, da li bi se onda konsekventno očekivalo i da pokajnički pokrene postupak izlaska zemlje iz NATO?

Ako ste malkice zaboravili i Štefana Filea, Manuela Baroza i Ketrin Ešton, nerealno je očekivati da se detaljnije sećate i bivšeg predsednika Saveta EU i premijera Belgije Hermana van Rompeja, danas počasnog člana Evropskog saveta.

U oktobru prošle godine on je posetio Beograd i sa predsednikom Vučićem učestvovao na panelu ‘EU i Srbija: Zajednička sudbina?’ Aktuelna faza migrantske krize na grčko-turskoj granici i reakcije širom Evrope potvrđuju Van Rompejeve reči iz te posete da je pitanje Srbije u EU prevashodno ipak ‘pitanje elementarne geografije’, a potom kako je dalje naveo Van Rompej, pitanje zajedničke istorije i kulture.

Naprednjački urbanizam (intervencije u prostoru), politička je top tema. Bar neke kontroverze su se ipak smanjile, a rešenja normalizovala. Na primer, spomenik Borislavu Pekiću na beogradskom Cvetnom trgu. Čak ni to što su ga podigli Vučić i Vesić kao hladno serviranu osvetu, više ne izaziva višak emocija kod antivučićevskih prvoboraca iz DS i DSS koji za sve svoje godine koje su pojeli skakavci nisu podigli taj spomenik.

Pekić je jednom rekao da se dugo pitao šta je komunistima značila ona njihova omiljena reč ‘budnost’, ali je posle zaključio da su on i njegovi imali tu ‘budnost’, možda im se komunizam ne bi ni dogodio. Ne bih se kladio koliko je detaljno Vučić iščitao Pekića, ali očigledno je najodgovornije prihvatio ‘budnost’, što je viši stepen opreznosti koji podrazumeva i čitav nit anticipatorskih poteza.

Sem političkih saveta, budnost ipak ima i literarne mistifikacije. Tako, i ‘Besnilo’ možemo ponovo čitati kao ‘roman budnosti’. Pekića sam najbolje razumeo pre deset i kusur godina na milanskom aerodromu u vreme snežne oluje, kad su prvo stali avioni, pa je nestalo sendviča i fante, pa je iz WC-a počelo da smrdi, deca da instinktivno plaču, majke da se unezveruju, pa su ljudi polegali i zahrkali po stolicama, kaiševi im se olabavili, stomaci provirili ispod ispojasanih košulja i raskopčanih dugmića na njima, a one cice koje su samo do pre nekoliko sati zavodljivo kikotale i po fri-šopovima kupovale firmiranu garderobu i parfeme, počele su neurotično da jecaju. Italijanski nacionalni karantin zbog korona virusa aktuelizovao je Pekića.

Sama činjenica da se jedan srpski pisac te generacije zabavio temama kao što su one u ‘Besnilu’, ‘Atlantidi’ i ‘1999’, čine ga unikatnim. Izvesna fakta pisac prilagođava zahtevima priče, a priču, opet, tradicionalnim ‘pravilima igre’, onoga što sam ironično naziva ‘paraliterarnim žanrom’.

Fiktivna epidemija besnila na aerodromu ‘Hitrou’ koji postaje karantin, univerzalna je metafora društva i globalne civilizacije. Metafora da se srednjovekovni strahovi i opasnosti od zaraze, sa političkim posledicama (odnos moći i spasenja), mogu pojaviti i u high tech ambijentu. Kao sad. Pekić je pocrtao ono što je Suzan Sontag nazvala ‘bolest kao metafora’, i napisao da bude bolje od Forsajta, uzbudljivije od Stivena Kinga, dinamičnije od Artura Hejlija.

Uprkos vizionarstvu i demokratskom antikomunizmu, Pekić je ipak bio i ‘čovek epohe’, pa je u rasplet svojih romana morao da uključi i SSSR. Umesto ‘hladnog’, danas imamo ono što Pol Virilio naziva ‘prvim građanskim ratom globalizacije’, sa vizuelizacijom – medijskom inkubacijom, telenadzorom, sajber prostorom i virtuelnim proširenjem optičkog obima realnog sveta.

U slučaju karantinske situacije, nije sve u zalihama. Preporučujemo i ‘Stope u pesku’, knjigu Pekićevih traktata o istoriji, demokratiji i političkoj filozofiji.

Otvarajući pre neki dan Konferenciju ‘Savezništvo SAD sa Jugoslavijom – Srbijom’ u beogradskom hotelu Kraun plaza, ambasador SAD Entoni Godfri i ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić, poslali su ohrabrujuće poruke o renesansi ovih odnosa koje neće poremetiti ni američki monitoring nad srpskom politikom naoružavanja iz ruskih arsenala.

Trampovanjem srpsko-američkih odnosa sanira se antiamerikanizam kao čvorno mesto identiteta izgrađenog na otporu NATO agresiji kojim se kao globalna avangarda rehabilituje i promašena srpska politika od poznih osamdesetih.

Uprkos davanja oduška reakcionarnim snagama koje se uzdaju u moć odvraćanja kojom raspolažu Putin i Si Đinping, i Vučićeva Srbija, kao i dosovska, obnavlja u odnosima sa SAD kapital kraljevina Srbije, kao i kraljevine Jugoslavije i Titove Jugoslavije koji je proćerdao Milošević. U suštini srpski antiamerikanizam se svodi na antiklintonovski stav. Popularizacija Trampa je protivteža laičkom kultu Klintonovih kod kosovskih Albanaca. Obnavljaju se stari uzori (Vudro Vilson – Pupin, ‘Kosa’ Mire Trailović, kosmički program ‘Apolo’…), traže se nove simboličke tačke i pre Grenela.

Posle Montgomerija najpoznatiji američki ambasador u Beogradu nakon obnavljanja odnosa – Kameron Manter, kao predsednik Istok – Zapad instituta, na vreme je 2018. prezentirao neku vrstu akcione studije o Regionu u kojoj se ističe da je zapravo Bosna i Hercegovina najveći problem, dok jer Kosovo tek na drugom mestu i povodom toga on je izrazio ‘oprezni optimizam’ da bi Vučić i Tači mogli da budu ‘pragmatični’. SAD bi ponudile, smatra Manter, podršku sporazumu koji je ‘dostižan’ i pomogle bi Tačiju i Vučiću da ubede svoje narode u to. Vrlo aktuelno, zar ne?

Septembra 2018, Vučić je u Predsedništvu održao konferenciju za medije zajedno s američkim ministrom za trgovinu Vilburom Rosom, koji je nakon potpisivanja Memoranduma o razumevanju i saradnji vlada Srbije i SAD u oblasti infrastrukture, najavio ‘produbljivanje veze’. I dodao da je najinovativniji svetski proizvođač električnih automobila dobio ime po Tesli.

Amerika i EU smatraju da srpka opozicija treba da izađe na izbore, dok OEBS i Fridom haus, smatraju da stanje stvari nije baš proizborno. Stabilnost je ključna reč: Opozicija mora da ponudi alternativnu stabilnost i da u nju uveri Zapad. Bez toga, priče Zapada o medijskim slobodama i dobroj Medijskog strategiji su licemerne.

Vučić je prisustvovao u Novom Sadu svečanom postavljanju kamena-temeljca za izgradnju fabrike kompanije ‘Bari Kalebaut’, vodećeg svetskog proizvođača čokolada. Možda vam predsednik Vučić i ne liči baš uvek da je naš Vili Vonka, ali ipak pogledajte, akoveć niste, film ‘Čarli i fabrika čokolade’ (onaj s DŽonijem Depom), zasnovan na istoimenom romanu Roalda Dala. Poučan je.

Naprednjački izborni slogan ‘Za našu decu’, ima efekat. Sugestivan je za pristalice vlasti. Opozicija ukazuje na poređenja sa hitlerovskim sloganom. Naprednjaci imaju svoj estetski osećaj kolektivizma, ali ipak nemaju konceptualnost Noe sloveniše kunsta, čiji je proizvod bio i plakat za titoistički ‘Dan mladosti’ rađen na bazi nacističkog plakata.

Bojkot slogan može biti: ‘I mi smo nečija đeca’!