Ibar je granica

Pa dobro, što onda niko ne pominje Kosovo na taj način u kampanji, već se ko pijan plota drži departizacije, novih radnih mesta i domaćih životinja. Kosovo se pominje uglavnom rutinski (kod DS i SNS), ritualno (kod DSS), apstraktno (kod Preokreta)… A nije naslov ovog teksta plod naše mašte. Jedna ozbiljna partija ozbiljno je razmišljala da istakne slogan „Ibar je granica!“ i time pobedi sve departizacije, nova radna mesta i krave. Njeni marketinški gurui bili su hrabri, ali su se partija i lider poneli ziheraški. Kao, previše je smelo, kao, previše rizikujemo. Ma, ‘ajte, molim vas.

Kandidovao se za predsednika i muftija Zukorlić. Sa svih strana, od leva do desna, krenuli su da laju veliki srpski analitičari i političari kako muftija nastavlja da provocira, kako muftija nastavlja da destabilizuje, kako krši propise svoje verske zajednice, kako ga interesuje samo lova, kako radi na taster… Čak ga porede sa treš zvezdom prvih izbora iz 1990. Nikolom Šećeroskim. Niko da pohvali muftiju, da kaže kako ovom kandidaturom priznaje državu Srbiju, niko da bude džentlmen. A zamislite da je muftija pozvao svoje sunarodnike da bojkotuju izbore. Bedno je optuživati muftiju, a istovremeno slati emisare da od njega isprose glasove. Uzdamo se da će Zukorlić umeti dobro da naplati svaki svoj glas i da tu neće biti kontroverzan.

Dobro, možda je malo nadrealno da muftija stoluje na Andrićevom vencu, ali zar vas, dragi čitaoci, ne bi interesovalo kako bi Muamer sutra kao predsednik Srbije obeležio Sretenje. Stvarno mislite da se ne bi snašao? Nije problem Srbije sa muftijom što je on dogmata, već zapravo što je moderan. U odnosu na delije iz srpske vlasti i dobrog dela opozicije, Muamer je panker. Pa makar i ajatolah-panker. Teško se pilićarskim metodama može parirati muftiji, i on to fantastično koristi. I normalno, manipuliše. Kad hoće da destabilizuje – on destabilizuje, kad hoće da izgleda kako stablizuje, niko mu ne veruje, pa se on onda iščuđava. Sećam se kad je muftija došao na neku žurku LDP-a u beogradsku Beton halu, gde su „Frida“ i ostali fensi klubovi. Moderan čovek na modernom mestu. Kao svoj na svome. Bar je to bio moj utisak.

Bez znanja svog ministra Dačića, policija hapsi osumnjičene za paljenje američke ambasade. Gledam snimke tog mitinga (paljenje je bilo njegovo finale) i nešto mislim da reakcionarne snage dugo još neće imati takvu šansu. Jebote, to je bio klasičan „anti peti oktobar“. To je bila famozna „kritična masa“. Kontramiting iz nečijih snova. Doduše, jedino bi bilo apsurdno da restauraciju (sa zabranom povratka Tadiću u zemlju) izvrši čovek koji je pobedio Miloševića i koji je bio ikona 5. oktobra – doktor Koštunica.

Na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta (kako to „jugoslovensko“ i danas zvuči normalno) premijerno je u prošli ponedeljak izvedena komedija Branislava Nušića „Sumnjivo lice“ u režiji Jagoša Markovića. Publika je bila „premijerna“, ali i „nušićevska“. Sjatila se elita DS, šlihtalo se Tadiću, koji je, „kako javljaju agencije“, bio „prilično opušten“. Lepo je što lider DS i gradonačelnik BG idu u teatar, ali i pitanje je koliko je prisutnih u publici bilo svesno da možda gleda predstavu o sebi.

Proleće je. Učestala su samoubistva i pokušaji u distrihtu Beograd i Srbiji. Da li je samo proleće krivo za „jedini istinski ozbiljan filozofski problem“ (Alber Kami). Emil Dirkem je suicid raščlanio u tri kategorije: Samoubice egoisti odlučuju se na taj čin ne misleći u kakvom će stanju ostaviti svoje bližnje; samoubice altruisti to obično čine iz višeg interesa, pa umesto da dignu ruku na sebe, komanduju juriš ili skaču na bunker i ginu kao heroji. Treće samoubistvo je anomičko – anomija je raspad društvenih vrednosti i normi, te osećanje beznađa. Za državu ćemo se i snaći, ali nama se u Srbiji društvo raspada, i kad se taj proces pomeša sa prolećem, eto okidača.

Prolazim pre neki dan kroz Tašmajdanski park. Gledam jednu trojku komunalne policije. Nekako su previše militaristički obučeni. Vidim da im je dosadano. Idu klaj-klaj. Zezaju se. A njih troje (jedno je žensko) ko od brda odvaljeni. Nešto kao piskaraju. Čik baci pikavac, čik ne pokupi govance svoje pudlice, čik kupi pivo posle 22h. Srećom da nemaju duge cevi. U parku (koji je zaista predivan, zahvaljujući vlasti i Azerbejdžanu) radnik gradskog zelenila stavio krpu na motku i glanca spomenik lidera azerbejdžanskog naroda Hejdara Alijeva. Uhvati me nostalgija za mojim bronzanim Titom iz Užica. Nije bio prihvaćen Basarin predlog da se Tile ne dira sa užičkog trga, već da mu se naprave vratanca i da se unutra (spomenik je šupalj), napravi mala radionica za narezivanje ključeva, jer je Broz bio mašinbravar. Nažalost, pobedio je primitivizam.

Mada, nemam ništa protiv da Alijevu dignemo još spomenika ako ćemo azerbejdžanskim kreditom napraviti put do Požege. Neka se taj motor way (B.T) zove, ako treba, i „Koridor Hejdara Alijeva“. Motor way je krupno Tadićevo predizborno obećanje. Verujem da je i Ibarska magistrala (Road to Hell) njegova velika frustracija. Ali, kako vam se čini mogućnost da je ovog maja autoput mogao biti svečano otvoren, da nije oboren (i političkim motivima) projekat Velimira Ilića, ili da se DS za četiri prethodne godine potrudila da to uradi bolje?

U čemu je razlika između Titovih komunista i Tadićevih demokrata? Ovi prvi su nagrađivali ustaničke krajeve (i zapadnu Srbiju), a ovi drugi deceniju ignorišu ovaj deo Srbije koji za njih mazohistički glasa. Doduše, ni ta zapadna Srbija nema nekog svog Kostreša koji može da zapreti kao što je nekad bar imala generala Nikolu Ljubičića.

Da li je motor way poslednja šansa za povratak poverenja?

Ibarsku magistralu treba poslati u istoriju i kao kulturološku metaforu. I zbog primitivizma raznih fela, i zbog kamiona s peskom. I zbog onih koji veruju da su na njoj ubili i Slobodana Penezića Krcuna. Mada, nije sve primitivizam; ima tu i „srpskog Nešvila“, i dobre klope, i lepih mermernih lavića i keramičkih patuljaka.

Znate li onaj vic kad Srbin dođe kod Boga i počne da mu kuka: „Kako, Bože, ništa nama Srbima?“ A, Bog će: „Kako ništa? A trica Đorđevića?“ U ponedeljak, 16. aprila, KK Partizan slavi sa svečanom akademijom veliki jubilej – 20 godina od osvajanja titule prvaka Evrope.

Koristimo priliku da grobarima čestitamo njihov „mali Bari“.