Ima li nultog časa?

Tačnije, da je sposobna da je zauzda.

U sličnom rezonu, kad osetimo toksičnost političke atmosfere u Srbiji, suštinsko je pitanje u kom je stanju srpska ‘duboka država’, odnosno da li bi mogla da iskontroliše procese otmu li se oni kontroli. I u kom pravcu bi išao krizni menadžment? Šef srpske državne bezbednosti Jovica Stanišić tokom demonstracija 1996/97. uporno je govorio Miloševiću da se narod mora skloniti sa ulice i da se kriza mora rešavati u institucijama sistema. Ne u smislu zamajavanja, već okončanja krize, a do čega je došlo tek nakon lex specialisa koji je izdejstvovao zapadni posrednik i bivši španski premijer Felipe Gonzales. Mogućnost da je možda kasno da se stvari vrate u institucije sistema je uznemirujuća kada se znaju pozicije glavnih aktera.

Amorfni građanski deo protesta ne da liderima opozicije mikrofon u ruke. Još ih drže pod suspenzijom. Oni se i ne otimaju o njega svesni da bi to možda za njih i bilo kontraproduktivno u ovoj fazi, dok Vučić kategorički odbija bilo kakvu mogućnost komunikacije s njima pokušavajući da racionalizuju svoju ličnu vlast i tobože u stilu prosvećenog autokrate napravi razliku između opozicionih lidera koji bi da se ‘dočepaju’ vlasti (kao da je se naprednjaci 2012 nisu dočepali), i ‘naroda’ koji ima i nekih zahteva koji su opravdani. I koji ne veruju onima kojima ne veruje ni Vučić. To je taktički štos jer će se Vučić u predstojećoj turneji po Srbiji obratiti ipak svom delu naroda što je populistički manir iz kataloga.

Sve su češći zahtevi iz redova protestanata o ‘promeni sistema’, čak neko ne razmišljajući o Vučićevoj terminologiji govori i o ‘promeni svesti’. Tramp odlučno poručuje u Kongresu da Amerika, uprkos raznim Sandersima nikada neće biti socijalistička zemlja, kao što ni onomad s Engleskom nije postala proleterska. Za Srbiju niko ne može ništa da garantuje: Mi se danas, skoro tri decenije od uvođenja višepartizma, izgleda ponovo pitamo o tipu političkog sistema u kome želimo većinski da živimo. Tačnije, pitamo se o tipu ‘društveno-ekonomske formacije’, kako bi to marksisti rekli. I kad bi Vučić odstupio ili bio pobeđen ostalo bi pitanje – predsednički ili kancelarski sistem, kapitalizam ili samoupravljanje, republika ili monarhija, a niko ne može da se zakune da li će prelazna vlada pored toga što će obezbediti uslove za demokratske izbore, garantovati građanima da će to biti i izbori za ustavotvornu skupštinu?

Setimo se i Vidovdanskog sabora – dolaska princa Aleksandra Karađorđevića u Srbiju i velikih demonstracija protiv Miloševića 1992. Milošević je tih dana primio delegaciju DEPOS-a, koju su činili LJubomir Simović, Nebojša Popov, Milan Nikolić i Nikola Tasić. Popov je, koliko se sećam, pušio ‘dravu’, i odbio luksuznu cigaru koju mu je ponudio Slobo. U zahtevima DEPOS-a, koje je delegacija prenela Miloševiću, bio je i onaj o neophodnosti izbora za ustavotvornu skupštinu. DEPOS, iako generalno neuspešan, uspeo je da relaksira stvari, pa je Milošević doveo na savezni nivo vlasti Ćosića i Panića, te raspisao izbore koji naravno nisu bili oni za ustavotvornu skupštinu, kao nijedni potom. Čak ni jedan takav ustavobranitelj i legalista kao što je Koštunica nije insistirao na ustavotvornoj skupštini.

Kao što je zaista deprimirajuće za bilanse našeg višepartizma, da je Dragoljub Mićunović i 2018. pokazao skepticizam prema ulasku DS u Savez za Srbiju, istina mnogo manji nego 1992. kad se odlučno suprotstavio da DS uđe u DEPOS, još je depresivnije da smo u demokratiji od tih godina napredovali (nazadovali) toliko da bi danas i LJubomir Simović ponovo mogao da se nađe u nekoj sličnoj delegaciji, samo što je danas nezamislivo da Vučić primi bilo kakvu delegaciju tog tipa, pa makar i da mu ona uruči zahtev za uvođenje monarhije, ako bi to, još bizarnije, bio najelegantniji način da se sve reši. Stvarno, možete li zamisliti da Vučić danas primi delegaciju u koju bi pored LJubomira Simovića, bio i akademik Dušan Teodorović, i još neko, i da li bi potencijalni članovi delegacije uopšte pristali da idu kod Vučića čak i da ovaj hoće da ih primi? Bilo bi previše ironično da im Vulić tada citira Miloševića pa kaže kako je glas nekog iz zemljoradničke zadruge za njega isti kao glas nekog iz akademske zajednice, ali verovatno bi se založio za princip ‘jedan čovek – jedan glas’.

Uz povremeno ‘iskakanje osigurača’ Vučić se za sada vešto drži strategije ‘šetajte do mile volje’, neće biti kordona, pa neće biti aktuelna ni pesma ‘Čizme’ LJubomira Simovića. Uostalom pogledajte kao se rokaju u demokratskoj Francuskoj, za razliku od naše diktature. Ali i ‘slučaj vešala’ je pokazao da se u iscrpljujućoj borbi olako zaigra i na ivici žileta kad živci popuštaju, a kad jedan ‘rekvizit’ ili tvit može lako da materijalizuje toksičnost.

Ako su nemogući javni susreti Vučića i lidera opozicije, kao pomenuti u Predsedništvu, ili tek onaj Miloševića i Vuka Draškovića kad je Drašković između svega kritičkog rekao i da je Milošević ‘simpatičan čovek’ (zamislite Đilasa, Jeremića ili Obradovića da tako nešto i pomisle), da li je moguća tajna diplomatija kao ‘deep state’ model da se tenzije spuste? Sećate li se kako je prošao Đinđić kad se pročulo da se u sezoni 1996/97. tajno sreo s Miloševićem? Kakav li bi tviter masakr i javnu osudu doživeo neki od lidera opozicije kad bi se pročulo da je tajno bio kod Vučića? I to još u nekom vinskom podrumu.

Mnogo se kritika čuje na račun protesta da je tobože mnogo zahteva. Naprotiv, to je možda i nesvesno dobra strategija. Par zahteva, sem možda sopstvene ostavke, Vučić bi verovatno i ispunio ako je to cena da opoziciju namami na izbore. Čak i ako se nekog saradnika odrekne, vratio bi ga trijumfalnije nego Gašića nakon izbora. Ali obiljem zahteva delegitimiše se ceo sistem, a Vučić se diskvalifikuje da je bilo kakve izbore u stanju da organizuje. Čak se delegitimiše i njegov mogući opozicioni rad.

Opozicija želi još jednu istorijsku ‘nultu tačku’, a u tom idealizmu pomažu joj i naprednjaci koji tvrde da je njihova pobeda iz 2012. bila ravna otkrovenju. Socijalisti su se pomudrili. Tačnije i oni kao koalicioni partneru kažu ponekad koju parolu protiv opozicije, ali to je nekako više ritualno (da ne ispadne da koalicioni partneri kalkulišu), ali tu nema one naprednjačke žuči i strasti. I žene se od etiketa ‘kurvi’ i ‘fuksi’ brane nekako osmomartovski. Socijalisti su živi dokaz da nema ‘nultog časa’; da ga nije bilo ni 2000. ni 2012. I da će zaista biti senzacija ako nam taj ‘nulti čas’ obezbedi ‘prelazna vlada’.

U trenutku inspiracije Ana Brnabić je rekla da je Savez za Srbiju ‘savez za sebe’, trudeći se da naglasi tobože njihov lukrativni nagon. Ali, ako stvari gledamo u danas popularnom neomarksističkom ključu promene sistema i promene svesti, Ana je častila Savez visokom artikulacijom u kategorijalnom aparatu. Zar Marks, dragi čitaoci, nije govorio da je radnička klasa ‘klasa po sebi’ i da tek treba da postane ‘klasa za sebe’. Kamo sreće za srpski pluralizam da je Savez u tom dijalektičkom statusu.

Kad smo već kod dijalektičkog materijalizma i ideje ‘revolucionarnosti’ koja obuzima dobar deo kritičke inteligencije, poučno je podsetiti na reči mudrog Lenjina – kako nema idealne revolucionarne situacije.

Od urušavanja velike Tadićeve DS, organizaciono uozbiljavanje na centru postaje urgentno pitanje opozicije. I to mora biti striktno partijsko pitanje, otporno na aktivistička zamajavanja i opstrukcije takozvanog civilnog sektora.

Sećate li se priča kako je Vučić preuzeo (uzurpirao) program DS ili još gore LDP. Ako ih je u međuvremenu izneverio, zašto ih ne povratite (programe)? Ako je LDP danas ‘bljak’, šta fali programu te stranke? Mislite li, zaista, da su programi LDP, DS Pe-se-žea, ili stranke Vuka Jeremića, toliko nefunkcionalni da sad mora da se ponovo promoviše neki ‘sporazum s narodom’? U osnovi populistički. Dok Vučić svojim silaskom u narod (turneja po Srbiji) namerava da mu zalepi flaster. Kao što ni mere za pospešivanje populacione politike ne mogu biti antipopulističke, tako i efikasna borba protiv Vučića mora biti populistička, a opozicija jedino može da se teši da je populizam kao holesterol – ima i dobar i loš.