Inženjeri

Sećate li se kako je Velimir Ilić pre koji mesec zavapio – pa gde su inženjeri?, aludirajući ne na Vučićeve fulbrajtovce (ima li ih dvojica?), već na naprednjačke tapetare, limare i šofere raspoređene po dubini stranke i vlasti na lokalu. Pa tu su Veljo inženjeri: Đilas je inženjer, kao i Šutanovac. I naravno, inženjer je Mrkonjić (domaćin Guče kao i Velja), koji je uzburkao javnost i Dačića doveo u stresnu situaciju izjavom da je ‘spreman da sarađuje sa dokazanim stručnjacima kakav je Đilas’. Đinđić je jednom prilikom rekao da kad ode Milošević, između nas nema razlike. Misleći pragmatično na idejno fleksibilnije i tehnobirokratske potencijale SPS koji bi se nelustrativno mogli preformatirati na konceptu ‘moderne levice’. Savez DS i SPS, uprkos morbidnosti ‘mirenja u dva bola’ (Đinđić i Milošević), bar je otvorio nadu da će Srbija prevazići podele na nivou devedesetih. Bila je to velika ideja za nedorasle aktere. Mrkonjić sad, samo u nadrealnijoj i ekstremnijoj formi, podseća na propuštene šanse ‘žutih’ i ‘crvenih’.

DS i SPS jedine ispunjavaju dva glavna kriterijuma da se mogu nazvati pravim političkim partijama: Da su preživele gubitak harizmatičnog lidera, i da su se nakon gubitka vlasti u nekom obliku ponovo vratili u nju na državnom nivou. BG izbori su veliko, čak i cenzusno, iskušenje za SPS i DS. Socijalisti su na žeravici svoje liste u senci predatorske SNS kao poslednje u političkom lancu ishrane, dok DS grizu partije takozvane nove opozicije. Ali, ‘nova opozicija’ uvek mora da ima na umu iskustvo partija takozvanog drugog talasa, nakon Petog oktobra. Od ambicioznih partija stvorila se parodija evropske scene, sve sa socijaldemokratama, demohrišćanima, laburistima, liberalima, iako je tamo bilo bitnih faca od Rodoljuba Šabića (socijaldemokrata) do Rade Trajković, za koju se zaboravlja da je bila i u Demohrišćanskoj stranci Vladana Batića.