Jedan od četiri

Za Dragoljuba Dražu Petrovića ne mogu da garantujem da će mu se to desiti, što ne znači da mu se za njegovog vakta neće desiti ono što se desilo Mihalu Ramaču – novi Ustav.

Iako možda nije uteha za tektonsku promenu vlasti, i novi ustav je situacija za profesionalni izazov. Mogu da zamislim da se i sad za ustav glasa dva dana i da se ako treba i lopatom ubacuju listići, ali ne mogu da garantujem da bi sad ‘uzurpatorska’ vlast i ‘revolucionarna’ opozicija bili u stanju da naprave truli kompromis kakav su bili napravili Koštunica, Nikolić, Tadić i Dačić.

Ovaj moj skromni urednički doprinosu projektu ‘četiri urednika’ (povodom 22. rođendana Danasa) inspirisan je duhom pesme Šekija Turkovića – ‘Da su meni dvadeset i dve’ (ja bih mog’o u životu sve), ali kao što ćete videti u duhu ‘dvadeset i dve’ inspirativno mladalački pišu veterani – sociolog Srećko Mihailović i jedan od osnivača Danasa Radivoj Cvetićanin.

Srećko o srpskom nesnalaženju (nerazumevanju) sa višepartijskim sistemom, dok Radivoj otkriva Miloša Crnjanskog u ključu fascinantne nemačke TV serije ‘Vavilon Berlin’ koja je postala globalni hit. Crnjanski kao ‘pop star’ – to bi mogao biti jedan od načina čitanja nove biografije koju Cvetićanin sprema nakon ‘Konstantinovića’.

Čudan je ovdašnji politički mentalitet: Sretnem ovih dana jednog viđenijeg predstavnika ‘slavske Srbije’ (Srbije takozvanog demokratskog nacionalizma) koji kaže da ga je sramota zbog nivoa komunikacije premijerke Ane Brnabić, pa i ‘ljudima iz šume’ kako je okarakterisala OVK političko vođstvo Kosovo. On smatra da ovi jesu teroristi i zlikovci, ali da premijerka treba drugačije da govori. Onda ga naivno pitam zašto je on decenijama javno govorio da su 1945. u Beograd došli ‘ljudi iz šume’ i da su upropastili slavnu srpsku državnu tradiciju, kulturu i običaje?

Znate kako je već na prostorima bivšeg Titolenda – plaši se narod šta će biti ‘kad gora ozeleni’. Evropski Zeleni ne dolaze iz šume, ali im šuma mnogo znači.

U Bosni je krenulo klanje ‘kad je gora ozelenela’. I ove godine bilo je razloga za strepnju šta će biti kad ‘gora ozeleni’. Srećom na izborima za Evropski parlament, EU je iznenađujuće ozelenela – pre svega u Nemačkoj, što je jako bitno – pa je simbolika zelenila i šume u ovom slučaju pozitivnija i za srpsku javnost.

Našim mamama i bakama da lakše prebrode kraj ‘Dinastije’ pomogle su ‘Ptice umiru pevajući’ (sa Ričardom Čemberlenom). Sad je mnogo lakše prebroditi kraj ‘Igre prestola’ jer je mnogo više dobrih serija. Jedna od takvih je ‘Černobil’, takođe u produkciji HBO. Još jedan razlog da Zeleni dobiju na značaju.

Sećate li se kako se nakon senzacionalne pobede Sirize januara 2015. u Srbiji u rasponu od Aleksandra Vulina do Borka Stefanovića pojavila moda da se pravi Srbiza.

Sad je možda šteta što Dragan Đilas nije nakon preuzimanja stranke ostavio ime Zeleni, jer evropski trendovi duvaju i tom pravcu. Možda sukob ‘crnog i zelenog’ u ne tako dalekoj budućnosti bude glavna ideološka vododelnica.

Ako vas ne mrzi, pogledajte film Dejvida Finčera ‘Neobičan slučaj Bendžamina Batona’ (2008), inspirisan klasičnom pričom F. Skota Ficdžeralda iz 1920-ih godina o čoveku koji se rodio kao starac i s godinama postaje sve mlađi. Što se tiče srpskog višepartizma Srbija je prošla put Bendžamina Batona i eto, vratila se maltene u ‘detinjstvo’ – u 1990. godinu.

Opozicija želi još jednu istorijsku ‘nultu tačku’, a u tom idealizmu pomažu joj i naprednjaci koji tvrde da je njihova pobeda iz 2012. bila ravna otkrovenju. Dačićevi socijalisti su živi dokaz da nema ‘nultog časa’; da ga nije bilo ni 2000. u težim okolnostima po demokratiju, ni 2012. u realno lakšim okolnostima po demokratiju. I da će zaista biti senzacija ako nam taj ‘nulti čas’ obezbedi sutra neka ‘prelazna vlada’.

SNS je posle svega i neka vrsta banke matičnih ćelija našeg višepartizma. Sutra bi neko tu mogao da odmrzne DNK radikala, DS, DSS, SPO, G17, LDP, JUL-a, Karića, LJajića, Vulina… Ali se nadajmo da će taj materijal koristiti samo u naučne, ne i u reproduktivne svrhe.

Naprednjaci su još jedna srpska ‘dominantna’ partija, a i sami njeni članovi priznaju svoj nihilizam – da su bez Vučića maltene ništa.

Nova (ili prava) opozicija u koju pored stare DS spadaju članice Saveza za Srbiju – Stranka slobode i pravde, Narodna stranka i Dveri, kao i Pokret slobodnih građana van njega, uvek moraju da imaju na umu tužno iskustvo partija takozvanog ‘drugog talasa’, nakon Petog oktobra.

Od ambicioznih partija stvorila se parodija evropske, pa i američke, scene, sve sa socijaldemokratama, demohrišćanima, laburistima, republikancima, liberalima (pa i zelenima koje je preuzeo Đilas). Nove generacije stranaka u Srbiji nisu kao nove generacije smartfonova. Ipak, Batićeva DHSS danas deluje kao džin u odnosu čak i na veće stranke Saveza za Srbiju.

Nekad su seoski momci posali devojkama pisma iz JNA, sa tipskim uvodom: Pišem ti sporo, jer znam da ne umeš da čitaš brzo. Tako moraš da se ponašaš ako hoćeš da objasniš i apsurde srpskog višepartizma. U optimističkoj varijanti (po opoziciju) Demostata, na tragu teorije ciklusa (koju zastupa i Srećko Mihailović i koji piše sporo za vas koji ne umete da čitate brzo) – simbolične ‘tri dvanaestice’ (12 godina vlasti Miloševića, 12 godina vlasti DOS u raznim varijantama, i 12 naprednjačkih godina), Vučić je prešao zenit i ako bi bilo čak i po Junkerovoj prognozi Srbiju bi 2025. neko drugi uveo u EU.

Ali, iako je tobože skrušen kad je u pitanju vreme do kog će vladati, Vučić je, u pesimističkoj varijanti po opoziciju, indirektno stavio do znanja dokle ima naum da vlada: Do mundijala koji bi Srbija sa Rumunijom, Bugarskom i Grčkom zajedno organizovala 2020, ili bar do Evropskog prvenstva u fudbalu koji bi zemlje balkanske kvadrilaterale organizovale 2028. Do tada bi verovatno bio završen i ‘nacionalni stadion’.