Jel’ nećemo višepartizam?

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Pre dve godine, posle sednice Glavnog odbora SNS-a, Vučić je rekao da je za tu odluku glasao i premijer Ivica Dačić, ali i svi ministri i da je to urađeno po uobičajenoj proceduri.

„Vlada ga je predložila. Sa nekim ljudima u svetu ne razgovaraju funkcije i funkcioneri nego ljudi. Nadam se i kad odemo s vlasti da će u ovoj zemlji biti dovoljno pameti da i mene neko angažuje da razgovaram s predstavnicima pojedinih arapskih zemalja zato što tamo uživam veliki ugled“, rekao je Vučić.

On je objasnio da je Dinkić sa Emiratima radio određene poslove, da poznaje ljude, koji su izrazili želju da se taj posao i nastavi.

„Imenovan je zato što poznaje te ljude, a ne zbog funkcije. Ne znam šta znači biti na ovoj ili onoj funkciji, kao da se neko s njom rodio, ili umro ako nije na funkciji“, rekao je Vučić.

Da ne ispadne da sam neobavešten, raspitao sam se detaljno – taj Komitet i dalje postoji; Vučić je i dalje predsednik, a Dinkić potpredsednik. Hipotetičko hapšenje je onda mnogo ozbiljna stvar, jer bio bi uhapšen ipak neki Vučićev potpredsednik. Emirati su valjda naš apsolutni strateški partner. Premijer se pasionirano brine o njihovim investicijama u Srbiju. Šta sad ovo znači, odakle glasine da Dinkić po Crnoj Gori sprema „odbrambenu strategiju“? Da li Dinkić sabotira celu stvar, da li je Vučić procenio da slabo radi, da li među parama koje treba da se investiraju u Srbiju, ima i para koje su prethodno iz Srbije izašle. Ako su kuloari i premijeru naklonjena sredstva javnog informisanja i analiziranja nedavno proglasila propast višegodišnjih „tajnih britanskih planova“ da destabilizuju Vučića, otkud sad među „obaveštenim analitičarima“ ponovo sumnja, a povodom Dinkića, da su tu opet „Britanci i još neki“. Sve to se priča po čaršiji i kuloarima, a nadležni će valjda u najskorije vreme reći o čemu se zaista radi. Formalno Dinkić je tu nestranački-ekspertski, ali to ipak nije kao Jelena Trivan u „Glasniku“ ili Bujošević i Bradić na RTS.

Hoće li biti i vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji? Danas je instinktivno osetio da Vučić razmišlja o njima, da tabloidi ne prete u vetar, a premijer je koji dan kasnije, na našu radost, i sam potvrdio da razmišlja. Razlozi za? Sujeta? Teško. Tajming? Teško. Vučić će imati skoro sigurno još (samo) jednu veliku pobedu na izborima. Zar nije bolje da ona bude za godinu-dve nego sad. Sumnja da odbori SNS u Vojvodini mogu sami da odraze i premijerov „republički prosek“, pa da su za pomoć potrebne i „kosovske snage“. Ima rezona.

Iako je ideološki različit od Ciprasa, Vučić liči mnogo na grčkog premijera u ostavci, po tome što mu stalno treba potvrda legitimiteta. I nekad se čini kao da izbori nisu dovoljni; da je s vremena na vreme potrebno i neko referendumsko pitanje na fonu „podržavate li reformsku i nacionalnu politiku Aleksandra Vučića?“. I što je interesantno, to pitanje nije sugestivno, pa bi verovatno i opozicija u rasulu pristala na takva narodna izjašnjavanja. Koja lako mogu i postati realnost jer jedan od velikih izbornih rizika Vučića je i da se obesmisli višepartizam u Srbiji. Šta bi značila pobeda sa 60 odsto, a da u parlament još uđu, recimo SPS sa desetak odsto i DS sa 5,4 procenta.

Ko zna, možda se građanima Srbije i smučio višepartizam. Bilo ga je 25 godina i dosta više. Tačnije, biće pluralizma, a neće višepartizma. Apsurdno, ali ako da je tek sad došlo vreme „bespartijskog pluralizma“ (M. Marković). Dobrom delu građana dobar je jednopartizam sa SNS kao narodnjačkim socijalističkim savezom. Takozvana „građanska Srbija“ očigledno takođe ne voli mnogo partijsko organizovanje, a desnici je, kako sad stvari stoje u ovom vašaru nihilizma i taštine , bolje da zastupa „stalešku državu“ nego da se ovako partijski blamira. Nije da Vučić sa svojima ne radi da spreči „patriotsku desnicu“ da u bilo kojoj varijanti prebaci cenzus, nije da ne bi možda Nenada Popovića i Vladana Glišića pustio na neku svoju listu, ali je tačno i da je desnica postigla neke rekorde. Dveri su za kratko vreme imale u suštini četvorostruki raskol. Prvo je od njih otišla Treća Srbija, pa se raspala Treća Srbija, da bi sad i Dveri bile u sličnoj situaciji.

U stalnoj ciprasovskoj težnji za potvrđivanjem legitimiteta, krije se i glavni apsurd visokog rejtinga – Vućić ima većinu, ali kao da nema „kvalifikovanu većinu“. Da, baš onaj luksuz koji je Milo Đukanović na crnogorskom referendumu mogao da ponudi prosrpskoj opoziciji. I danas, kad nema „kvalifikovanu većinu“ za NATO među građanima, Đukanović će upotrebiti sve resurse da je stekne. Za bolne poteze, Vučiću treba „kvalifikovana većina“. Ako bi Milo sa 60 odsto podrške komotno uveo CG u NATO, Vučić bi možda nešto uradio tek sa 70 odsto. A, nešto se očigledno mora uraditi. Ali da Đuka i Zorana na kraju budu na broju. Inače u CG „kvalifikovana većina“ je bila 55 odsto.

Opoziciji pre svega treba nezavisna i ozbiljna agencija za istraživanje javnog mnjenja. Pre bilo kakvog „ukrupnjavanja“.

Hrvatska je konačno dobila packu Evropske komisije zbog protivustavne zabrane ćirilice u Vukovaru. Komisija je je „uverena da će Hrvatska poštovati nacionalne i međunarodne obaveze o zaštiti nacionalnih manjina“.

Hrvatski državni vrh i dalje „gromoglasno ćuti“ o „vukovarskom loptanju ćirilicom“, kako je to primetio zagrebački „Večernji list“. Mlađi možda ne znaju, ali Hrvatska sa nezalečenim traumama MASPOK-a, od sredine osamdesetih godina bila je u fenomenu koji je prozvan „hrvatska šutnja“ i kad je ova republika naoko stajala po strani srpsko-slovenačkog sukoba, vagala i čekala. Ovo „gromoglasno ćutanje“ nije kao ona „šutnja“. Ovo je malo i cinična parodija šutnje.

Srpsko-hrvatski odnosi su u očajnoj fazi. Evo jednog predloga, primera, kako da se poprave: maja 2009. u studiju TV Pink, našli su se zvezda ove televizije Radmila Rada Radenović i hrvatska pevačica Jelena Rozga (eks Magazin) u Radinoj emisiji „Vi pitate“. Da bi dokazale jedna drugoj, a i auditorijumu da im grudi nisu „plastikaneri“, izvršen je čin opipavanja. Hajde još jednom da se podsetimo kako je sve to išlo: Nakon što je Rozga „na suvo“ otpevala deo pesme „Opijum“ (ispostavilo se Radina omiljena), i nakon njenog grudnog komentara, usledio je za naše uslove ipak medijski presedan: Rada je hrabro i profesionalno predložila „hoćeš ti meni, a ja tebi?“, a Jelena joj je odgovorila „otkopčaj se“. Nakon uzajamnog opipavanja, Jelena je konstatovala „prirodne!“. Baš kao i Rada – „prirodne!“. Jelena je još dodala „samo malo bolji grudnjak i to je to“. Za obe se sumnjalo da imaju silikone. Rada je priznala da je prilikom činodejstvovanja bila zbunjena, naglasivši da ovaj medijski presedan nije imao „nikakvu seksualnu konotaciju“. Što ne znači da se zainteresovanim manjinskim grupama nije dopalo. Mada je izostala jača podrška i zahvalnost u reakcijama. Bar proporcionalna reakcijama kad se u medijima i u društvu desi nešto homofobično. Jer, baš činjenica da dve „carice“ koje nisu lezbo, ovako nešto urade, pacifikuje polnu scenu. Pa čak i doprinosi razumevanju. Nekome je pristupačnije. U sferi društvenog konteksta, a ne u smislu da neko pomisli da sutra može da „opipava“ gde stigne po principu „Varljivog leta '68“ (Mešaj sine, trebaće ti).

Pametni političari sa vizijom lako bi ovo mogli da iskoriste. A i vi sigurno pretpostavljate kako.

Umro je Arsen Dedić. Preporučujemo za slušanje dve obrade njegove pesme „Takvim sjajem može sjati“- jedna je Zabranjenog Pušenja sa albuma „Hodi da ti čiko nešto da“ (2007), a druga je sa albuma „Pravovjerni plesači“ (1986) zagrebačkih Zvijeda. Inače, te Zvijezde su jedan od najboljih, a najzaboravljenijih bendova bivše Juge. Na njegovom čelu bio je interesantan tip i veliki autor Renato Metessi.

Da, i „Takvim sjajem“ je veliko u Pozorištu na Terazijama, marta 1987. Bora i Arsen – unplugged. Pred „događanje naroda“ i usred „hrvatske šutnje“. U drugom beogradskom – Jugoslovenskom dramskom pozorištu – igrao se nekad i poznati hrvatski mjuzikl „Jalta, Jalta“.

Zar ne bi bilo lepo da 20 godina Dejtona obeležimo nekim mjuziklom „Dejton, Dejton“. Jer Sava Mrmak je umro, a možemo zamisliti kako bi on to kamerno i dramaturški adaptirao za TV.