Jirgen i Franja

Odgovori su mi na ova pitanja uvek isti. I nisu jugonostalgični, iako Meša Baždarević misli da bi svi zajedno bili najbolji u Brazilu. Mada, SFRJ nikada nije bila treća u fudbalu na svetu. Samostalna Hrvatska Ćire Blaževića jeste. Tito jeste imao neosporan ugled u svetu, ali nikada u Jugoslaviji nije organizovao američko-ruski samit. Niti je to uradilo kolektivno Predsedništvo posle njega. Samostalna Slovenija jeste. Predsednik Milan Kučan i premijer Janez Drnovšek u junu 2001. bili su domaćini Džordžu Bušu i Vladimiru Putinu na Brdu kod Kranja. Slobodana Živojinovića je izbacio Ivan Lendl na Vimbldonu. Trofej je kasnije uzeo Ivanišević, kao predstavnik suverene Hrvatske. Bivša Jugoslavija nije imala Novaka Đokovića. Čak ni posle karijatide The Joshua Tree (1987), U2 nisu svirali u SFRJ. U Sarajevu i Zagrebu jesu nakon raspada. SFRJ je bila prvak Evrope i sveta u košarci, ali je to bila i SR Jugoslavija. Zadarska „Riva“ jeste pobedila na „Evroviziji“, ali jeste i Srbija sa Marijom Šerifović. I pitanje je da li bi neke od ovih uspeha postigli „sinergijom“ da smo ostali zajedno. Doduše, sa pobedom „Rive“ i trijumfom Zvezde u Bariju, ta Jugoslavija je preskočila dve velike psihološke granice. Nobelovu nagradu već je imala. Falio joj je Oskar. A i njega je, eto, dobila Bosna tek posle krvavog raspada („Ničija zemlja“ Denisa Tanovića).

Ostaje žal što Emir Kusturica nije dobio Oskara za „Oca na službenom putu“. Iako objektivno lošiji film za tri koplja, dobila ga je argentinska „Zvanična verzija“ (1985) režisera Luisa Puenza. Ali, argentinsko suočavanje sa prošlošću (vreme vojne hunte) tada je globalno bila atraktivnija tema od Rezolucije Informbiroa i ljudskih sudbina koje je ona oblikovala. Inače, Krojf zbog hunte nije hteo da ide 1978. u Argentinu na Mundijal, a Kempes je, piše novinar Sajmon Kuper, posle svake utakmice trčao još pola sata da se smiri zbog dopinga. Igrao je spuštenih štucni. Nije osećao bol.

Uoči brazilske euforije dva idejno različita intelektualna i duhovna autoriteta (očigledno bez ambicije da polemišu) dala su oprečna mišljenja o Jugoslaviji. Verovatno najveći živi sociolog Jirgen Habermas rekao je kako smatra da je Jugoslavija trebalo da ostane zajedno, da je taj raspad bio tragedija, a da je tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Genšer napravio strahovitu pogrešku u smislu preranog priznanja Hrvatske. „Jugoslavija je bila predivan projekt“, izjavio je ekskluzivno „u jednom dahu“ za zagrebački Globus Habermas. S njim je u Budimpešti u prostorijama kancelarije Evropske komisije Ilija Matanović razgovarao na temu da li je uopšte moguć zajednički identitet Evropljanina, umesto skupine naroda okupljenih u jednu „umjetnu interesnu tvorevinu“. Habermas je pokazao i vidnu nostalgiju na pomen Korčulanske letnje škole (Praxis filozofije), na taj pokret „marksističkog humanizma“ kome su pripadali Mihajlo Marković, Rudi Supek, Milan Kangrga, Ivan Kuvačić…, a kojima su se priključili i intelektualci kalibra Froma, Markuzea, pa i samog Habermasa. Analogije EU, Austrougarske i SFRJ iz „najboljih dana“ provociraju na razmišljanje. U smislu zajedničkih identiteta, tržišta, koegzistencije, konflikata, ali i epiloga.

S druge strane, papa Franja je otprilike kad i Habermas ocenio da je raspad Jugoslavije bio razumljiv pošto se radilo, kako je izjavio, o toliko različitim kulturama da nisu mogle opstati zajedno „bez lepka“. Poglavar Rimokatoličke crkve je u intervjuu za list iz Barselone Vangvardija pokazao puno razumevanje za secesiju u SFRJ, ali i izrazio zabrinutost zbog secesionističkih inicijativa u Škotskoj, Kataloniji i italijanskoj oblasti Padania. „Slučaj Jugoslavije bio je veoma jasan, ali pitam se da li je toliko jasno u drugim slučajevima“, dodao je papa.

Otprilike kad bismo ukrstili Jirgena i Franju, došli bismo do mudrih reči Vladimira Putina, samo SSSR zamenite sa SFRJ. Putin je, naime, davno izjavio da ko ne žali za Sovjetskim Savezom nema srca, a ko želi da se on obnovi nema pameti“. Nije valjda ruski predsednik sad rešio da ga obnavlja? I povodom jalovih priča o fudbalu u pravu su i Habermas i papa. Svaka SFRJ reprezentacija imala je „lepak“ i on se zvao „međurepublički ključ“, dok ona habermasovska tragedija nije što sad igraju nacionalne selekcije, već što nema zajedničke – velike lige. U ekonomiji to je tržište, u kulturi „jedinstveni prostor“. U regionalizmu, preko EU, ideja Jugoslavije makar prećutno može opstati, u zajedničkom identitetu izgleda nemoguće zbog neurotičnih nacionalnih narativa.

I stalno regionalno pozivanje na „gubitništvo“ nije realno. I Hrvatska sa Ćirom Blaževićem i Srbija sa Radomirom Antićem na najvećem takmičenju uspele su da pobede Nemačku, koja je, kao, mentalitetski superiorna.

Bio sam i u Italiji i u Hrvatskoj nakon eliminacija njihovih reprezentacija. U milanskoj Gazzetti traže promene ne samo u Savezu, reprezentaciji, pravilnicima, klubovima i Seriji A, već maltene vučićevski traže „promenu svesti“. Naravno, zaboravlja se da je taj isti selektor Čezare Prandeli na Euru 2012. dogurao do finala, a onda Baloteli nije bio samo „panini“ sličica, već nacionalni junak. Pa i danas se kritikuje selekcija Miljana Miljanića u Španiji 1982. A šta je u stvari bilo? Protiv Severne Irske odigrala se tvrda utakmica 0:0, protiv Španije smo sa Gudeljom poveli, a onda nas je sudija brutalno pokrao (izgubili 2:1), pa smo pobedili tada mnogo jak Honduras 1:0, da bi posle Španci i Irci bezočno namestili i to paradoksalno da bi Španci otišli u jaču grupu zbog TV prava. Pa i Santrač je odigrao nerešeno sa Nemcima, a da je Mijatović pogodio iz penala, pobedili bismo i Holanđane, od kojih imamo najveći kompleks. U Hrvatskoj se mnogo kuka i ne može da se reši enigma kako vrhunski igrači nisu doneli vrhunski rezultat. Pogotovu sad kad nema famozne „beogradske nogometne čaršije koja će ignorirati talenat Marka Mlinarića ili Blaža Sliškovića“. Hrvatska ima zaista jake pojedince u jakim klubovima, ali koncept – koncept je istrošen i to tamo izgleda retko ko vidi. I to nema veze sa „mentalnom zrelošću“, kako se u ovom regionu stvari često objašnjavaju. Jer nemoguće da su Španci i Englezi „mentalno nezreli“. Ili Portugalci. Baš su pre neki dan u zagrebačkom Jutarnjem listu Gorana Svilanovića, šefa Veća za regionalnu saradnju, podsetili da je sedam ekonomija evropskog jugoistoka zajedno jako tek kao Portugal. Inače, Svilanović na istom mestu najavljuje plan – Milion radnih mesta na Balkanu do 2020.

U Hrvatskoj sam pročitao i savet njihovom selektoru Niku Kovaču, koji mi se učinio idealnim za srpskog premijera. Gojko Drljača iz Večernjeg lista preporučuje Kovaču da pročita knjigu „Great by Choice“, koju su napisali Džim Kolins i Morten T. Hansen, autori poznatije i uspešnije „Good to Great“. Oni su zaključili da uspešne organizacije karakterišu tri principa vođenja: Fanatična disciplina, empirijska kreativnost i paranoična produktivnost. Tako je i u fudbalu i u politici, izgleda.

Promaklo je da je nemački ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer za srpske EU integracije upotrebio formulaciju „Srbija se vraća kući“, koju su inače Slovenci koristili u kampanjama za odlazak iz Jugoslavije. I Sanader dok je bio premijer.

Predstavljena je maketa „Beograda na vodi“. Kusturica je sa državnim vrhom Srbije obeležio Principov Vidovdan u Višegradu. Režiser kaže da je Andrićgrad njegovo najveće ostvarenje. Režiser je na 45.000 kvadrata napravio atrakciju. Zamislite šta bi tek napravio na 1.850.000 kvadrata. Zamislite da Kusturica osmisli „Beograd na vodi“. To bi tek bila atrakcija. Sa kulom „Beluči“, sa „instalacijama“, bulevarom Džoa Stramera, pjacom Dodik…. Sigurno bi bilo uzbudljivije od muzeja Salvadora Dalija u Figuerasu. Inače, dragi papo, kad sam nedavno tamo bio, video sam grafit na zidu „Katalonija nije Španija“. Često sam zamišljao na šta bi ispala Basarina „Fama o biciklistima“ kad bi po njoj Kusturica snimio film. Na kraju te knjige ima projekat neke vrste „velike ludnice“, ili „Vavilonske kule“. Ima tu i bulevara psihoanalize i odseka neuroze. Nisam protiv „Beograda na vodi“, naprotiv, ali možda bi i jedan ovakav projekat uporedo trebalo da realizujemo.

Dragi papo, da li mislite i da je katoličanstvo neka vrsta „lepka“? Ne naravno istog koji je lepio Jugoslaviju. I moram da vam prijavim neke moje drugare u Hrvatskoj koji svoje katoličanstvo doživljavaju „autokefalno“, a eliminaciju iz Brazila identično kao „srpsko sudbinsko gubitništvo“.

Kažu da Roben najbolje pada u šesnaest za penal. To može da kaže samo onaj koji nije gledao ulaze u šesnaest Slobodana Rojevića.