Ka hibridnoj anarhiji

Kako vreme ide izgleda da će domaćinstvo sutra biti jedan od najbitnijih predmeta ne samo u osnovnim školama, gde bi sad ona naša Oliva potpomognuta epidemiološkom strukom imala mnogo jači autoritet predmeta. I to domaćinstvo sigurno neće biti bez jakog ideološkog sadražaja.

Bilo bi interesantno videti odnos tog ‘novog domaćinstva’, ‘građanskog vaspitanja’ i ‘veronauke’, što će delom i odrediti sudbinu srpske krhke demokratije koja uprkos svim autoritarnim tendencijama i ne mora da završi u diktaturi, kako se to često zna reći u opoziciji, već paradoksalno u nekakvoj hibridnoj anarhiji.

Od fizičkih nasrtaja lider Dveri Boško Obradović presaldumio se na gandijevsku taktiku.

Nije nelogično da opozicija i štrajkom glađu zahteva poštovanje ustava, ali je neobično da i poslanici vlasti štrajkom glađu traže od tužilaštva da radi svoj posao.

I naprednjaci brane ustav, stvarajući bizarni privid da ovde postoji neka ‘duboka žuta država’ koja osam godina odoleva naprednjačkim udarničkim naporima da se poštuje ustav i sporovode zakoni.

Za razliku od Tadića, koji je samo bio na vlasti, Vučić je preuzeo vlast i državu. I plitku i duboku.

Prošlo je nešto više od godina dana od velikih prestoničkih mitinga – opozicije 13. aprila i vlasti 19. aprila 2019.

Tek sad kad je korona inspirisala i konspirativnu epistemologiju (teorije zavere), naglašavajući 5G mrežu, vakcine i migrante, i kad je za politički miting epidemiološki propisano maksimum pedeset ljudi, kontrast dva aprila postaje gotovo žanrovski.

Sav onaj narod od prošlog aprila nestao je u policijskom času, narod se pretvorio ili u grupe od više ili manje od pedeset ljudi, ili u iluziju baš kao u Matriksu, a ostao je samo onaj veliki bilbord Huaveja (na zgradi dijagonalno od Skupštine) koji kao da je iz Blejd ranera.

I koji u doba korone dobija sasvim novu simboliku iako epidemiolog Zoran Radovanović pokušava da objasni narodu da je veza između 5G mreže i virusa baš kao što burek sa sirom ima uticaj na Jupiter. Srpski populizam se upodobio novonastaloj situaciji. Od dva aprila u Beogradu, nijedan nije bio onaj Čolin.

Opozicija kao da nudi džentlmensku ponudu vlastima – odložite izbore na jesen, a mi ćemo na njih onda izaći.

Ako bi Vučić pristao nekom pravnom akrobacijom da učini opoziciji, ne samo da bi rizikovao efekte verovatne recesije već bi i malkice približio parlamentarne izbore predsedničkim, koji su ipak ključni, pa bi se mogli javiti i zahtevi da se sve još malkice prolongira da bi se raspisali i vanredni predsednički izbori ako ovi do tada smisle ‘novog Koštunicu’.

Vučić pazi da ne ponovi greške Miloševića i Tadića, sa ishitreno raspisanim predsedničkim izborima. Vučić bi skratio mandat kao Tadić, bar u onoj meri u kojoj bi ga vratio narodu kao Koštunica.

Ako predsednički izbori ipak budu 2022, strategija opozicije logično bi bio zahtev da sa predsedničkim budu održani i vanredni parlamentarni izbori.

Opozicija okupljena oko Saveza za Srbiju očigledno želi ‘sve i odmah’, zanemarujući postupne etape u borbi za vlast. Dragan Đilas kaže da je sa ovakvim režimom svejedno imaš li dvadeset, pedeset ili osamdeset poslanika. Radikali su kao opozicija ‘žutima’ pokazali da to ipak nije isto.

Nejasno je zašto pristalice vlasti skupom ‘više od pedeset’ ispred Skupštine, prkosnom za epidemiološke mere, kao ikonografiju ističu poster Vučića sa kineskim predsednikom Si Đinpingom, jer takav poster je sigurno prikladniji ispred železare u Smederevu ili laboratorije ‘Vatreno oko’ u Nišu.

Zašto ne poster Vučića sa nekim evropskim liderom (možda ne baš Orbanom), ili zašto ne zastava EU, čime bi simbolički i naprednjački jasnije naglasili zahtev da hoćemo da tužilaštvo radi svoj posao jer u EU idemo delom i zbog standarda pravne države.

Hoće li se opozicija posle iskustva sa pretencioznim skupom od 13. aprila prošlog aprila osmeliti na postizborni ‘Vidovdanski sabor’ delegitimizacije u doba korone. I da nije bilo fizičkog nasrtaja Boška Obradovića i njegovih na Marjana Rističevića i Zlatibora Lončara, Vučić ne bi obišao Obradovića u štrajku glađu kao Boris Tomu.

Vučić jeste novembra 2018. obavestio javnost da su uhapšeni napadači na Borka Stefanovića, ali nije ga obišao. Da se sad otvara ‘Pupinov most’, čak sumnjamo da bi protokol pozvao Dragana Đilasa na otvaranje.

Gotovo izgleda neverovatan sastanak Vučića i lidera većinske opozicije. Te 1992. u vreme Vidovdanskog sabora Milošević je primio delegaciju DEPOS-a, koju su činili Ljubomir Simović, Nebojša Popov, Milan Nikolić i Nikola Tasić.

Od tada se mnogo toga promenilo. Na primer, onda se pušilo u Predsedništvu (Popov je, koliko se sećam, pušio ‘dravu’). Možda bi opozicija i sad mogla taktički i marketinški da ponudi Vučiću ono što je delegacija DEPOS-a tada Miloševiću – zahtev o neophodnosti izbora za ustavotvornu skupštinu.

Čuveni Ozi i njegova Šeron Ozborn donirali su četvoro bolničkih kolica Opštoj bolnici u Pančevu. Ostaće u analima da je na Vidovdan 2012, kad je Dačić dobio premijerski mandat, na prestoničkom Ušću nastupao veliki Ozi Ozborn, frontmen Black Sabbatha.

Prvi su pevali o deci bez očeva i izopačenosti sveta.

Tu njihovu perspektivu uzvišenih autsajdera neko je opisao kao ‘zdravi bes’. Njihovi sumorni tonovi bili su kao magični zov sirena za duboku, neispunjenu prazninu u modernoj svesti. Jan Kristi, autor jedne od najboljih istorija hevi metala, podseća da se Black Sabbath uzdigao kao monolit iz Kjubrikove i Klarkove ‘Odiseje 2001’.

Pred svoju smrt Džimi Hendriks je proglasio hevi metal za ‘muziku budućnosti’. Tek je sad još više u pravu.

Metal bendovi su najpozvanije ukazivali na distopiju i pitanja odnosa politike i morala u tom kontekstu. Iako optuživani za satanizam, Black Sabbath poruke i Ozi potezi su danas na sličnim pozicijama sa papom Franjom.

Hajde da se na trenutak vratimo u noć nakon drugog kruga predsedničkih izbora 2012. kada je Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića. Verovatno se ne sećate da je kao koalicioni partner poslednji u tadašnjoj centrali DS u beogradskoj Krunskoj ulici ostao koalicioni partner Nenad Čanak. Svi ostali bitni su već deprimirani izašli.

Prizor Nenada Čanka, koji sam samcijat stoji u zamračenom i zjapeće praznom holu DS centrala i daje izjavu za TV, ostao je upečatljiv kao scena iz neke monodrame na maloj sceni ‘Ateljea 212’.

Od tada do sada pitanje sudbine DS je gotovo ontološko. Reujedinjenje DS jako teško ide. Nema ni snage da se sad pokuša sa nekim koalicijama koje su se nekada činile preuranjenim, avangaradnijim – na primer ona ČBČ (Čeda-Boris-Čanak).

I Savez za Srbiju u sebi nosi sistemsku grešku ranijih velikih opozicionih koalicija od koje su neke kao Zajedno i DOS bile pobedničke. Dveri ipak pomerene malo ka centru nisu ni SPO ni DSS.

Konsolidaciju opozicije prvo treba tražiti u zapremanju političkih polja, a ne robovati ‘žutoj nostalgiji’ ili održavati instant liderske partija koje teško mogu da se omasove.

Organizaciono, stranačko zapremanje polja takozvanog demokratskog nacionalizma i onog drugog: građansko-liberalnog polja, moglo bi dovesti do ukrupnjavanja antivučićevske scene koja ne bi imala konsenzus oko EU ili Kosova, ali bi oko demokratije, parlamentarizma i medija. Te konsolidacije nema bez samoukidanja i integrisanja političkih entiteta. Tako treba praviti ‘narodne sloge’, a ne kao onomad izbornom koalicijom Dveri i Dosta je bilo.

Bez kultivizacije političkih polja, fragmentacija i pretencioznost su dogledna mučna sudbina opozicije. Gde veću demokratsku nadu daje čekanje da entropija uradi svoje sa Vučićevim režimom.

Dan pobede nad fašizmom, 9. maj, ministar vojni Vulin je iskoristio da aludira na srpsku opoziciju, pre svega na Boška Obradovića. Otprilike da zlo još nije pobeđeno, što je ipak devalvirajuća analogija za antifašističku borbu. Vulin je markirao ‘neoljotićevce’, ali falangiste iz vlasti nije.

Ovo u Srbiji je i parafraza predstave Olivera Frljića ‘Vaše nasilje i naše nasilje’. Ovde zlokobnost dolazi iz opskurnosti. Možemo li imati prvi diktaturu kojoj će temelj biti anarhija?

Podsećamo na ‘Godvinov zakon’, koji je to ime dobio po američkom teoretičaru Majku Godvinu.

Zakon koji je on formulisao glasi: ‘Kako rasprava postaje duža, verovatnoća pravljenja poređenja koja uključuju naciste ili Hitlera teži jedinici.’ Iako ne ulazi u to da li su analogije s Hitlerom, nacizmom ili fašizmom, na mestu ili nisu, Godvinov zakon u suštini znači da se u raspravama i obračunima, preteranim korišćenjem poređenja s fašizmom gubi efekat, vremenom ona postaju banalna, opšta mesta, ali se time pravi i velika društvena šteta jer se relativizuju poređenja s fašizmom kad za to zaista postoje razlozi.