Kako da se ponašamo?

I da taj savet prihvati ako misli da je pametniji od njegovog mišljenja. I tako ti njih dvojica krenu na osveštavanje neke crkve u zapadnoj Srbiji. Pored crkve još i vašar.

Đinđić pita kako da se ponašamo? Ovaj mu kaže: Dolazimo, pitamo se sa ljudima, budemo na službi, pozdravimo se sa ljudima i odlazimo. Jer, šta god drugo da uradimo pogrešili smo. Ako posle službe ostanemo i počnemo da pričamo sa narodom, ovi će reći – gle, došli i na ovaj dan da agituju. Ostanemo li, a ćutimo, narod će reći – gledaj ih, ćute ko mule. Takvog političkog marketinga danas nažalost nema u Srbiji. Tačnije, nema mudrosti. A, gde nema mudrosti ima „spinovanja“. Doduše, i to je marketing, ali onaj koji nas još više uvlači u kaljugu. Bitan je senzibilitet. Jednom u vreme protesta Koalicije Zajedno, Milan St. Protić želeći da unese svežine u govore iz noći u noć po srpskim varošima, u jednoj je počeo da citira čuveni govor Martina Lutera Kinga, pa je tri puta ponovio „ja imam san“, da bi neki čiča iz SPO u prvim redovima prokomentarisao: „Jebote, ovom se priviđa!“ Bili, čuli.

Neki uspešni marketinški slogani su nam se vratili u svest iz različitih povoda. Ili pobuda. Pjerluiđi Kolina, po mnogima najbolji fudbalski sudija svih vremena, bio je gost Beograda kao predavač na prvoj „Inteza akademiji“. Dobar povod da se setimo MB piva (nije to toliko loše pivo bilo), i čuvene TV reklame „Nema ceka Lazo“ (Kolina i Lazar Ristovski). Advokat porodice Đinđić Srđa Popović, izjavio je da je pripadnik Zemunskog klana Miloš Simović „jasno objasnio da se radi o Čoviću“ kada je govorio o Ćokiju kao navodnom naručiocu atentata. Eto i povoda da se setimo i slogana „Kad je teško – Čović“, ali u jednom sasvim izvitoperenom kontekstu. Prvo, taj slogan je u svoje vreme pokazao da marketinška kreativnost ne podrazumeva i uspeh, jer Čović je na izborima osvojio neproporcionalno malo glasova s obzirom na kvalitet slogana. Danas, ne mora da bude teško kao Zvezdi u košarci (gde slogan pije vodu), ali može da bude nekom potrebno pa da izbaci Čovićevo ime. I da dozirano nastavi da zatrpava trunjem suštinu, da zbunjuje i da nas navodi na stil naracije i epiloga Agate Kristi (po principu, kad je potrebno – Čović), gde su maltene mnogi imali motiv da zabiju nož. U ovom slučaju da figurativno opale, pored onog pravog pucnja. Može, a i ne mora.

Ako se naše (para)političke elite ponašaju paranoično, pa ponekad i u pukim medijskim koincidencijama vide početak neke „kampanje“, onda nemojte zameriti ni nama običnim građanima koji takođe postajemo paranoični i skloni teorijama zavere, pa iza svake vaše „odlučne akcije“ ili „bombe“ od svedočenja vidimo „spin“, sitnu kalkulaciju, ćiftinski instinkt, i naravno – grandiozno odsustvo morala. Ako je, „politička pozadina“ u deficitu jakih izbornih tema izbila kao realna šansa, onda to i ne mora da bude toliko loše. Jer, ako vlast u toku kampanje uspe da razjasni političku pozadinu ubistva Đinđića, to joj, naravno u ovakvoj Srbiji, ne bi garantovalo pobedu, ali moralna obnova društva (i politike, dakle), koja bi mogla da usledi bila bi neuporedivo veća od svake marketinški isforsirane pobede. Ali, to znači da se ne može ostati u igrokazu da neko misli da je Ćoki Čović, a da Čović zna ko je stvarno Ćoki.

Da se setimo još jednog sjajnog marketinškog slogana – „S nama nema neizvesnosti“ (SPS). Ako izostanu jači rezultati u izbornim temama koalicije oko DS, koje bi kompenzovale ofucanost evrointegracija, vlast bi mogla da zaigra na preformulaciji tog slogana. Jer, ma koliko loše da je, s nama bar imate izvesnost tavorenja. Strah građana od neizvesnosti ne treba mešati sa strahom od devedesetih. Ta karta je odavno proćerdana. U ovom slučaju to je predstavljanje vlasti kao nekoga koji je naučio da se nosi sa krizom. Što bi onda rizikovali s nekim drugim.

Obratite pažnju na još jedan paradoks. Ozbiljne ankete govore da velikoj većini građana na pamet ne pada žrtvovanje zbog Kosova. Ali, onaj ko bi to raspoloženje pretočio u težak kompromis sa Albancima bio bi proglašen izdajnikom i kažnjen na izborima. Tu perfidnost javnog mnjenja DS bi mogla lako da iskoristi politikom odbrane Kosova mirnim putem, i to još lakše ako glavne opozicione snage upadnu u zamku da u kampanji preterano brane Kosovo.

Na ovom mestu pre sedam dana napisao sam da je Konuzin idealan lider patriotske opozicije i da je svojim efektnim sloganom „Ima li ovde Srba?“, u stvari, nenamerno otkrio zjapeću krizu liderstva u tom delu srpskog političkog spektra. Nije da se hvalim, ali potvrdu sam dobio u sredu u Topoli. Ruski ambasador je dočekan ovacijama, građani su mu ljubili ruku (ej, bre!), prekidan je aplauzima tokom govora povodom dobijanja plakete Presvete Bogorodice. „Ovde ima Srba, vaša ekselencijo!“, raportirao mu je predsednik opštine koji je mogao da mu se pohvali da je svojevremeno razbio i jednu tribinu Peščanika. Konuzin je briljirao: „Nisam patrijarh, al’ mogu da blagosiljam“ , čestitao je godišnjicu braka princezi Katarini Karađorđević, ćaskao sa narodom… Garantujem vam da će teško koji političar u ovoj kampanji doživeti ovako emotivne dočeke.

Šta li bi tek bilo da ruski ambasador obiđe barikade? Više nema šta da ugrozi Konuzinovu monumentalizaciju u Srba, sem da podrži gej paradu ili se po mogućstvu prošeta sa učesnicima. Naravno da to deluje nadrealno, ali kad racionalno razmislite, taj potez bi suštinski doprineo hlađenju usijanih glava u Srbiji.

I Beogradska filharmonija se proslavila sloganom „Hvala što ne dolazite“, isporučenog nakon kraće svirke fenserima u prestoničkoj ulici Strahinjića Bana. Ali, da je imao vizije i hrabrosti za pravi performans filharmonije, njen direktor bi svirku napravio na prelazima Jarinje i Brnjak. Ako hoćemo bolji imidž Srbije, ne smemo sve svaliti na Đokovićevo breme.