Kako je Metalika sačuvala razum

To Self-Destruct. Više ozbiljnih ljudi mi je reklo da je ovo u rangu Ride the Lightning, njihovog drugog albuma.

Metalika je bukvalno u ova luda vremena ‘sačuvala razum’, kako za NJujork tajms kaže njen osnivač i ideolog Lars Ulrih. Utoliko je i dalje ozbiljno angažovana i subverzivna kao snaga kritičkog uma, ma koliko da je njen reafirmisani spid-treš izraz ispoliran. Pomalo je paradoksalno da bend Megadet koji predvodi bivši član rane Metalike Dejv Mastej ima sugestivnije albume i omote o ljudskom potencijalu za istrebljenje (kakav je i aktuelni album Dystopia, 2016), ali ove po(r)uke o besu, istorijskim limitima i ludilu raznih fela, bitne su jer ih kaže upravo Metalika, ma koliko da je puna love i da je ponekad instant. NJen aktuelni album za sve pesme ima spotove upozoravajuće estetizacije ‘kraja vremena’. Istina je opet u hevi metalu. Ovim spotovima odgovaraju dugi instrumentali. Album je imao artiljerijsku marketinšku pripremu na internetu. Kad smo već kod distopijske budućnosti i još mogućih situacija u avionu na koje asocira i famozni Vučićev spot za predsedničke izbore, preporučujemo i još uvek svežu Lost In America, starih dobrih pover-progresiv metalaca iz Hamburga – Helloween.

Metalika u punom sastavu (Hetfild, Hamet, Ulrih, Truhiljo) nastupila je na dodeli Gremi nagrada, koja je obilovala usiljenim i modernim antitrampizmom i retko odvratno patetičnom Adel, i to sa ‘pevačicom’ – Ledi Gagom. Nije prošlo kako je planirano. Prvo je transrodna glumica Lavern Koks (podsetite se kako se samo obnažila za magazina Allure) zaboravila da pomene Metaliku tokom svog uvodnog govora. Zatim se DŽejmsu Hetfildu mikrofon slučajno isključio na pola pesme, što je dovelo do gomile mrtvog prostora kada je došlo vreme za njega da peva. Ali, uprkos tome Ledi Gaga je bolja prva ad hok pevačica Metalike nego što je Igi Pop bio četvrti pevač Bijelog dugmeta. Uprkos tehničkim teškoćama bio je to čudesan omaž za Ejmi Vajnhaus. Izveli su Moth Into Flame sa novog albuma Hardwired…

Metalika je često bila neshvaćena: Setite se samo saradnje sa Lu Ridom i zajedničkog albuma Lulu – projekat je bio inspirisan delima nemačkog ekspresioniste Vedekinda – Earth spirit i Pandora’s Box, koja govore o mladoj, zlostavljanoj igračici, njenom životu i vezama koje su sada kolektivno poznate kao komad Lulu Plays. Jedino približno slično projektu Lulu što sam čuo bio je Božićni oratorijum ‘Filosofija palanke’ koji je prema kultnoj knjizi Radomira Konstantinovića sačinio Zlatko Paković. Sa Ledi Gagom Metalika je mnogo komunikativnija i saradnja ne izgleda kao simpatična ispomoć tipa kad je Eksl Rouz u invalidskim kolicima pevao za AC/DC koji su ostali bez pevača Brajana DŽonsona zbog njegovih problema sa sluhom. Dakle, Moth Into Flame za Ejmi s tektonskim rifovima i raskošnim refrenom. I stihovi: ‘Kraljica popa, amfetamini, izudarana, polivena gasolinom, sramota, sve za publicitet, uništenje postaje viralni hit, lešinari i dalje prave gozbu oko tebe…’ Kao nova Candle In The Wind koju je Elton Džon prvo napisao za Merilin Monro, a posle je poistovetio sa Ledi Dajanom.

Izdvajamo Spit Out the Bone – opaka metal alegorija sadašnjice i možda najviša instanca Hardwired… To Self-Destruct: ‘Čoveče koji si zbačen s prestola, ispljuni kost, uključi se u mene, garantujem odanost… Meso izdaje meso, tvoj čovek je imao svoje vreme, stavljamo ga na počinak…, prestani sanjati i ugasi si se za mene’. Preporučujemo, između ostalog jako dobrog, i Am I Savage koja kao da je pisana za postjugoslovenske narative: ‘Nasleđe prošlosti ponovo je ujelo’, kao i Atlas, Rise! – ‘Drži pozu, glumi lažnu percepciju’ (na koga vas ovo podseća?). U deluks izdanju inspirativne su obrade pesama Remember Tomorrow Iron Maidena i When A Blind Man Cries Deep Purplea. Oseća se produkcija Grega Fidelmana koji je potpisivao i Slayer, Black Sabbath, Red Hot Chili Peppers, Slipknot i System of a Down, a sa Metallicom je već sarađivao na albumu Death Magnetic (2008). Tek je taj album iza koga je u stvari stajao najviše Rik Rubin sanirao teren nakon još jednog neshvaćenog albuma – St. Anger koji je od malodušnih kritičarskih fanova uglavnom ocenjivan kao pokušaj da se ‘reinvencijom sirovosti zaseni prostota’. E, sad je na Hardwired… To Self-Destruct, ta sirovost takva da iznova definiše parametre metala, pri čemu treš postaje konvencionalan, da ne kažemo konzervativan.

Ali, fali li išta ovom albumu? Pa, fali noseća stvar. Moth Into Flame jeste MTV adut koji se vrti besomučno, Spit Out the Bone je moćni ‘nostalži’ na rane radove, ali nema pesme (ni spota) kao što je The Day That Never Comes, tif fascinantnih osam minuta sa Death Magnetic. Baš tako – fanovi su bili ‘rastureni’ kao što se i Metalika ponadala na zvaničnom sajtu benda. Jer su i oni pre osam godina bili ‘rastureni kad su shvatili filmsku viziju režisera Dejna Tomasa Vinterberga. Iako je sve snimljeno u okolini Los Anđelesa, atmosfera je prava iračka. Američki vojnici sreću muškarca i ženu u pokvarenim kolima. I sad ide ono najbolje. Ta pokvarena kola su crveni ‘jugić’ (jugo 45). Muškarac s kablovima u rukama moli za pomoć. Žena je u tradicionalnoj muslimanskoj odori. Iako zabrađena, njene oči su toliko erotične da se čini kako bi se sve upropastilo kad bi žena skinula feredžu, a da bi se tek sve banalizovalo kad bi se skinula skroz. I tu nema nikakvog vređanja islama. To je umetnost – ispoštovati islam, a biti inspirativniji od bilo koje trendi duplerice. Ništa slično opskurnosti – literarnoj i erotskoj iz ‘Dragulja Medine’ (sećate li drame oko tog bizarnog štiva?). A tek tenzija koju erotika dodatno podiže. Očekuješ bombaše samoubice, kad ono na kraju sve ispadne prilično multikulturalno, po principu ‘drug na drumu’. Makar samo zbog ovog spota, i tog ženskog pogleda ‘Jugo-Amerika’ projekat nije bio bizarna privredna utopija. Ako je Metalika prošla nekoliko CNN godina, kako Lars Ulrih i drugovi sami nazivaju jedan deo svoje ‘riffy’ karijere, kad su pokušavali da budu ‘ispolitizovani’, spot za The Day…, čak je CNN parodija kojom se došlo do optimalne angažovanosti. Tom utisku destilisane iskrenosti ‘jugo’ u kadru je mnogo pomogao.

Metalika je bend kurioziteta, svirala je na Južnom polu, ali je i zloupotrebljena do te mere da je stigla na prvo mesto unikatne sadističke top-liste. Naime, jedan od načina kojim je američka vojska mučila stotine zarobljenika u Avganistanu, Gvantanamu i Iraku u vreme DŽordža Buša mlađeg bilo je puštanje vrlo glasne muzike. Evo top-liste pesama korišćenih u torturi: 1. Enter Sandman, Metallica, 2. Bodies, Drowning Pool, 3. Shoot to Thrill, AC/DC, 4. Hell’s Bells, AC/DC, 5. I Love You, iz dečje serije Barney i prijatelji, 6. Born in the USA, Bruce Springsteen, 7. Babylon, David Gray, 8. White America, Eminem, 9. Ulica Sezam, teme iz dečje serije… U torturi su učestalo korišćeni i Aerosmith, Britney Spears, Limp Bizkit, Meat Loaf, Rage Against the Machine, Red Hot Chili Peppers i Tupac Shakur. Britanska organizacija za zaštitu ljudskih prava Reprieve bila je sastavila ovu listu prema učestalosti puštanja zatočenicima. I ruku na srce, ‘muzički urednik’ Gvantanama imao je ukusa. Eto kako zlo ume da bude cinično. Bar jednako kao što je dokazalo kako ume da bude banalno.

Inače, Lars Ulrih je 1986. naglasio da se termin ‘thrash metal’ nikad nije odnosio na Metaliku i da su oni bili zatočenici i tog stila zbog brzine energije i prepotentnosti pesama. ‘Ako već hoće da nas svrstaju negde, neka nas nazovu power metal bendom’ – zamolio je Ulrih 1986. Hardwired… To Self-Destruct je album kojim je, kako negde pročitah, ‘negde gore’ verovatno zadovoljan basista Klif Berton, koji je poginuo na turneji 1986. u Švedskoj. Pesma The Unforgiven (singl iz 1991) je posvećena njemu.