Kako se maknuti s Balkana?

Ako preovlađujući narativ u Srbiji rat s NATO 1999. ne smatra pobedom kao što je to obznanio Slobodan Milošević, ne smatra ga ni porazom (kapitulacijom).

I ponovio se jedan ovdašnji manir da kad spominjemo ili obeležavamo pobede ne pominjemo mnogo vrhovne komandatne. Rezolucija 1244 UN, pored one Informbiroa, i jedina je koje bi se setili da nas probude u gluvo doba noći (uz onu nedonešenu o Srebrenici koju se Englezi hteli da proguraju).

Kao što smo zaboravili sve one rezolucije koje su donosile Skupština Srbije ili provizorijuma SR Jugoslavije. Kad slavimo pobedu 1918. ne ističemo mnogo kralja Aleksandra valjda zato što je bio i ‘ujedinitelj’. Kad slavimo pobedu nad fašizmom, ne ističemo mnogo onoga koji je komandovao tom vojskom, jer je on Tito bio ‘srbomrzac’. I kad obeleževamo otpor NATO paktu, čak i režimski mediji koji evociraju vreme julovsko-radikalskog ‘patriotskog jedinstva’ ne pominju nešto mnogo Slobodana Miloševića.

Govori se prilično o vojničkom umeću njegovih generala (Pavkovića i Lazarevića, na primer), tek je Vučićeva propaganda fascinirana Miloševićevom dilplomatijom pa se ambasadori Vladislav Jovanović i Živadin Jovanović tretiraju kao Koča Popović i Marko Nikezić. Iako, paradoksalno, Vučić vodi spoljnu politiku koja nije baš promiloševićevska. NJegova propaganda kao da ne ume da nam jasno kaže da li bi ovaj Vučić potpisao ili ne Rambuje?

Rehabilitacija tih likova je gotovo apsolutna, ali je ne prati i ozbiljnije odavanje počasti ‘vrhovnom komandantu’ koji je imao tako genijalne diplomate i vojnike. Čak kao i da ga se ponegde neki pomalo i stide i ne govore otvoreno i pošteno pohvalno o Miloševiću kao što to radi, na primer Momir Bulatović, njegov savezni premijer.

Sredinom novembra 2017. srpski i američki padobranci imali su zajednički desant na ovdašnjem aerodromu ‘Lisičiji jarak’. Vežbi su prisustvovali i Vučić i američki ambasador u Srbiji Kajl Skot. Na sumnje da li će ta vežba promeniti poziciju Srbije, Vučić je kategorički novinaru ‘Juronjuza’ rekao da Srbija čvrsto ostaje na poziciji vojne neutralnosti (generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg izjavio je pre neki dan u intervjuu za Politiku da NATO u potpunosti poštuje politiku neutralnosti Srbije).

Američki ambasador Skat je u septembru 2017. prisustvovao u Pranjanima obeležavanju ‘Misija Halijard’ što je ime za operaciju kojom su tokom Drugog svetskog rata spasavani američki i saveznički piloti oboreni nad Srbijom. Teškom mukom Srbija obnavlja razgrađeni kapital vojnog savezništva sa Amerikom koje ima dugu tradiciju. Sećanje na NATO agresiju Srbije 1999. velika je psihološka prepreka obnavljanju tog savezništva u punom kapacitetu.

Problem je što se umesto prevladavanja traume uz pijetet prema stradalnicima i odavanje počasti vojnicima koji to zaslužuju, od tog asimetričnog rata želi napraviti čvorno mesto novog (antizapadnog) identiteta bez ikakvog kritičkog osvrta na srpsku politiku koja je možda mogla uticati na drugačiji ishod, da je bila drugačija. U odnosu na operetski odnos prema klintonizmu u Prištini, nada u Trampov drugi mandat, i bar psihološki prihvatljiv kososvki epilog, moguća je prečica za smanjivane antiamerikanizma u srpskom javnom mnenju.

Predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović, izjavila je da želi Hrvatsku ‘maknuti s Balkana i dokazati da je sazrela kao članica EU i NATO’. Brend je ono kako živimo, rekla je predsednica na konferenciji ‘Hrvatska kakva nam je potrebna novi imidž’. Gostujući u Dnevniku HTV, posebno je istakla nastup fudbalske reprezentacije u Rusiji koji je otvorio prostor mogućnosti da se zemlja brendira kao pozitivna država sa osmehom na licu, a ne kao mala balkanska državica koja je opterećena problemima.

Naravno, sve je ovo puno simbolike. Kao što se Španija ne može maknuti s Pirineja, ne može lako ni Hrvatska s Balkana. Ali, je govor njene predsednice indikativan: Kad kaže da Hrvatska ne sme da bude ‘mala balkanska državica’, ona sigirno ne misli na Bugarsku, već na postjugoslovenski prostor (plus Albanija). To na neki način znači čak i otklon od ‘braće po oružju’  Albanaca. Tek je to otklon od starih utopija da bi Hrvatska mogla da bude motor ostatku YU prostora ka EU. Ko se seća još ‘regate’ ka EU, gde je hrvatsko plovilo na čelu?

Setimo se da je odmah nakon samita Zapadnog Balkana u Berlina 2014. došao Bled, s temom ‘Kako unaprediti regionalnu saradnju’ gde je Dačić dobio uveravanja da Hrvatska neće praviti probleme Srbiji na putu ka EU. Onda je to zvučalo neiskreno, danas nadrealno.

Bilo bi bizarno da je neko u Bugarskoj nakon ulaska ove zemlje u EU rekao da bi poučena iskustvom uspeha reprezentacije na Mundijalu u Americi, u kojoj je glavna zvezda bio Stoičkov, Bugarska u rebrendiranju trebala da napusti Balkan.

Da li je hrvatska predsednica pročitala knjigu Marije Todorove ‘Imaginarni Balkan’? U smilsu obuzdavanja ‘balkanizma’ kao diskurzivnog mehanizma getoizacije. A upravo Bojko Borisov, bugarski premijer, ume govoriti na fonu kultne knjige njegove zemljakinje da balkanske zemlje ne treba da pristaju na stereotipe o (samo)balkanizaciji kao iskonskom stanju varvarstva, već o Balkanu kao delu Evrope koja je u mnogim svojim delovima imala trvenja i klanja veća nego balkanska.

U srpsko-bugarskim odnosima vremenom je od Slivnice i Bregalnice postalo bitnije kumstvo Hrista Stoičkova i Miroslava Ilića. I uzrečica ‘vaistinu Stoičkov!’ Šansa da Srbi i Hrvati jedni drugima postanu Bugari još je prilično daleka, ali to bi bilo pravo rebrendiranje bez koga nema napuštanja ‘imaginarnog Balkana’, uprkos svim članstvima u EU i NATO.

Kako se rebrendira Hrvatska pokazala je Ivana Marković, gradonačelnica Supetara na ostrvu Braču koja je brzo i jasno osudila napad na sezonske radnike među kojima ima i Srba. Huškački mediji u Srbiji prećutali su reakciju gradonačelnice Supetara, iako su se naširoko bavili napadom na sezonce kao potvrdi ‘neoustaške države’.

Hrvatsko pomicanje s Balkana je ustvari samo nepovratno pomicanje od bilo kakvog jugoslovenskog iskustva koje se poistovećuje s onim što HDZ ideolog Davor Ivo Štir karakteriše kao srpski ‘unitrani nagon’. Štir je precizniji od Kolinde; i on naglašava da Hrvatska sebe ne vidi na Balkanu (Regionu), ne želi i ne može biti lider te regije niti njezin vodič prema EU, ali ona mora voditi aktivnu politiku balansa snaga kako bi se izbeglo stvaranje hegemona na Balkanu. U BiH posebno.

A Vučićeva Srbija ima ambicije da bude ‘hegemon’. To nije nova Jugoslavija, nego ponovno pretvaranje Beograda u regionalni centar s presudnim autoritetom za regulisanje odnosa unutar sfere koju je Tim DŽuda davno u Ekonomistu nazvao ‘jugosferom’. Kolindin beg s Balkana i društva malih i nesrećnih državica, naravno ne znači napuštanje onoga što je takođe hrvatski interes jačanje Jadranske trilaterale s Albanijom i Crnom Gorom koju je Hrvatska inicirala u Splitu 2017, kao jednu od preventivnih mera za bolje geopolitičko snalaženje.

Hrvatsko rebrendiranje je i težnja ka zaokruživanjem ‘odocnele nacionalne revolucije’.

Sećate li se druge Vučićeve predsedničke inauguracije na kojoj je sve ostale goste svojom elegancijom zasenila upravo Kolinda Grabar Kitarović? Malo pre tog dolaska u Beograd 2017. ona je u Zagrebu takođe govorila o (re)brendiranju Hrvatske i istakla da se državi čija je predsednica ‘ne smije dogoditi Borat’. Pričom o imaginarnom Kazahstanu film ‘Borat’ je naneo mnogo štete realnom Kazahstanu, mada ima marketinških magova koji tvrde da je upravo s ovom opskurnom komedijom gde su scene iz Kazahstana snimane u rumunskom selu, sam Kazahstan profitirao.

Nije to bitno. Bitno je da kazahstanski novinar Borat (glumi ga Saša Baron Koen) kaže da u njegovoj zemlji politički pobeđuje onaj koji najviše tereta može da okači na testise, a da fiktivni premijer fiktivnog Kazahstana može da izdrži akumulator 8,4 sekunde. Pa vi videte.

Dok gledam na globalnim mrežama demonstracije u Kazahstanu i privođenja, a povodom prvih predsedničkih izbora u toj zemlji bez istorijskog autokrate Nursultana Nazarbajeva, razmišljam kako bi se stvarno ponašao Borat koji je valjda novinar državne TV?

Nakon svih iskustava i (re)brendiranja bar je jasno da bi se odnosi Srbije i Hratske suštinski oporavili (rebrendirali) samo u jednom slučaju: Kad bi predsednik Srbije bio Dragan Marković Palma, a predsednik Hrvatske Milan Bandić.

Što? Ne bi bili uspešniji od Borisa i Iva, i od Kolinde i Ace?