Kjur

‘E, ‘vala, ja bih ga onako uštavljenog i zaraslog rado okupao i ošišao’, čulo se po kućama koje su tada već imale Antine ‘samsung’ televizore, MTV i mlađe članove porodice zagledane u to čudo. Ali, uprkos histeričnim reakcijama (zbog daljinskog koji te slučajno dovede do susreta sa Smitom), većim nego na TV šou Olivera Mandića ‘Beograd noću’, The Cure su brzo postali omiljeni bend na ovim prostorima. Volele su ga i curice sa crnim karminom, ‘martinkama’ i našminkanim podočnjacima (takozvane ‘darkerke’), ali i omladina bez posebne vizuelizacije stava i fazona, koja je jednostavno prepoznala unikatno ozbiljan i nadahnut muzički i poetski izraz.

Bend Kjur (ili ‘kjuriška’, kako ga je od milja zvala moja drugarica Sneža), našao se na turneji nakon deset godina. Otišao sam do Budimpešte da vidim na šta to sad liči. U Papp Laszlo Sportareni okupilo se jedno petnaestak hiljada duša. I ono što me je ohrabrilo, to je utisak da nas veterana i nije bilo toliko. Izgleda da u Hungariji mnogo više omladine, od tinejdžera do tridesetogodišnjaka, sluša pop – rock evergrin nego u Srbiji.

Kjur, koji je uvek imao tu famu ‘alternativnosti’, sad se pokazuje kao iskusna i moćna fabrika zvuka juvelirske preciznosti i granitne punoće. Robert Smit ima 56 godina, glas ga služi iznad svih očekivanja, zadržao je svoj karakteristični imidž, pa je zbog godina pomalo i bizaran kao da ga je ‘Đetinja izbacila’ (što reče 1990. moj komšija iz Užica), ili tek smislio neki Tim Barton. Ima tu i nekog ‘konzervativizma’, ako je to epilog onoga što se nekad paušalno zvalo ‘ekscentričnost’. Preciznije, Robert Smit može komotno da zameni DŽonija Depa u sva tri njegova filma koja je režirao Tim Barton – i u ‘Svini Todu’ i u ‘Mračnim senkama’ i u ‘Edvardu Makazorukom’. Razbarušena prepoznatljiva kosa Roberta Smita, belo lice, crveni karmin i crna odeća, sinonimi su za The Cure.

U bendu nema više ni gitariste Pola Tompsona, koji je pored Smita bio jedini stalni član Kjura. NJega je dostojanstveno zamenio Rivs Gejbrels, poznat po saradnji sa Dejvidom Bouvijem. Ovo je prva turneja legendarnog benda od 2008. godine. Evropski deo je startovao 7. oktobra ove godine nastupom u Helsinkiju. Finale je predviđeno za prvi dan decembra u Vembli areni u Londonu.

Bimovi nisu prikazivali krupne kadrove Smita i članova benda. Na njima su bile psihodelične ‘mrlje’ nalik omotima albuma. Sve što karakteriše Kjur bilo je tu, samo sad na jednom akademskom nivou: Bilo je te peštanske večeri pre cirka devet dana i snolikih tekstova i prefinjene sugestivnosti, i tog opčinjavajućeg ravnog vokala, svih tih, kako ih ozbiljni rock kritičari zovu ‘masivnih repetitivnih muzičkih obrazaca’. Ne bih ja rekao, kao neko od fanova u komentarima, da Smitov vokal ‘više nije tako gladan’. Ta prepoznatljiva mračna jednostavnost benda prešla je, bez imalo patetike – u ‘staro vino’. Ti kjurasti pejzaži, te noćne more, monotoni ritmovi sumornosti, svi ti egzistencijalistički motivi, opusi tame, baš sve to u Budimpešti i na celoj turneji perfektno programiranog nastupa pretvorilo se u najbolju ‘vrišteću satiričnost’.

Motivi i arhetipovi su samo skeč za jednu opčinjavajuću oktansku svirku i neku puzeću žestinu koja se možda ne bi očekivala od benda koga je neko zapamtio samo po par ‘hitića’. Naravno Snežo da su svirali Friday I’m in Love (u okviru trećeg bisa), i da je bilo tako super, ali bilo je tu mnogo ozbiljnijih stvari – teških kao šleper noćnih mora koje su se pretvorile u konfetaste iluzije cool lajta. Ako ste nekad i osećali prikrivenu hladnoću u susretima sa The Cure, danas je to, verujte mi, patinasta toplina. Ako i ima neke ‘prikrivene hladnoće’ ima je u aktivnom stavu benda prema vrištećoj militarizaciji planete, prema seriji trijumfa populizma, prema ekološkoj bedi, prema moralnom brlogu. The Cure napadno upozorava, kad bolje osetite, kako koncert odmiče, tu ‘vrišteću satiričnost’.

Nema sumnje, za mene je ovo sugestivnije peštansko veče čak i od onog 12. 9. (dan posle 11. 9. i napada na Ameriku), kada su po kiši kao iz kabla nastupali na otvorenom Depeche Mode. I kad se učinilo da je Dejvid Gan na momente bio u ekstazi i kao Aster Blistok prešao ‘s druge strane’. The Cure su kvalifikovani da upozore na nadiruću zlokobnost. Otuda možemo govoriti o ‘svetkovini suza’, otuda taj validni smitovski lament nad neuređenošću planete, nad političkim javašlukom i prevarom.

Znate kad su deca pitala dobrog duha Kaspera od čega je sastavljen, a on im odgovorio od onoga što vas golici kad zaspite. Tako nekako su i The Cure naštimovani. Ali – ‘gotik’, iako je Smita uvek nervirala ta odrednica benda koji je u suštini uvek bio žanrovski neuhvatljiv (gotik, postpank, nju vejv…) i koji je stvorio armije poklonika. Robert Smit je rekao 1996: ‘Nikada nismo bili deo nijednog pokreta. Ne pratimo modu’. Oni su je diktirali. Sada su old skul klasik. I kad zvuče romantično, i kad zvuče destruktivno, oni uvek, kako je nekad zaključio NME zvuče ‘oduševljavajuće žalosno’. Takvi su i na ovoj turneji. Ali za nekoliko oktava decentniji.

Evropska turneja je nastavak severnoameričke koja je na proleće krenula iz NJu Orleansa. Sa jakim simboličkim razlogom. Hajmo na trenutak u davnu 1989. i The Cure album Disintegration. To je već bio mnogo kompaktniji zvuk momaka koji su postali svetske zvezde uz jaku MTV podršku. Na tom albumu je Fascination Street – pesma o Bourbbon ulici, divljem srcu francuskog kvarta u NJu Orlenasu. Sa tog albuma je i Lovesong, globalni hit i svadbeni dar Smita njegovoj verenici Meri, u Pešti odsvirana kao deseta po redu na opšte oduševljenje prisutnih. Nadrealna Lullaby odsvirana je kao osma po redu. U vreme Disintegration, pisalo je u Kju (Q), slušanje The Cure bilo je ‘kao da ste umotani u potpuno natopljen, ogroman ogrtač’. Tražio sam po arhivi pravu odrednicu za taj koncertni osećaj i ova je, čini mi se, najpribližnija.

Sa albuma Seventeen Seconds (1980) je i njihov prvi hit A Forest, kao 22. na set listi u Pešti. Uz ovakvu produkciju svedene i precizne bas linije zvuče kao udari samohotki koje tabaju zemlju. Oštra i zavodljiva Play For Today odsvirana je baš takva kao 21.

Biti u glavi DŽona Malkoviča, videli smo u filmu, je uzbudljivo. Fanovi mi sugerišu da je Pornography iz 1982. uvod u Smitov ‘neobičan um’. Pazite – to je kreativac koji je 2002. izjavio kako je ‘smatrao da treba da pravimo muziku koja će biti u ravni sa Malerovim simfonijama, a ne sa pop muzikom’.

Večiti koncertni favorit sa moćnim rifom One Hundred Years, stigla je na red pod brojem 16. Onako, sa daljine posmatrano, men’ se čini da Smit nije baš toliko manično depresivan, kako se nekad pričalo, jer ovo je isuviše profi za neuravnoteženu osobu. Danas, to je možda više kontrolisana depresija – kao Springstinova. Možda je Smit prebrodio i strah od starenja koji je nastavio da ga muči i na albumu Bloodflowers. Gitare i danas zvuče melanholično, ali toliko sirovo da je ugođaj najviše klasično rokerski.

Svašta su ljudi pisali o Smitovim neurotičnim refleksijama. Na primer, Daglas Vork u časopisu The Nation primetio je 2004. da Robert Smit peva ‘nikad’ na način na koji DŽoj Ramona peva ‘hoću’. Smit je multiinstrumentalista i ima uzore od Kamija do Hendriksa. Moriseja nikad nije voleo zbog ‘glumatanja’.

The Cure je osnovan davne 1976. Danas su pravi britanski brend. Imam osećaj da ovakve koncerte teško da ćemo više gledati po Srbiji. Najjeftinija karta u Pešti bila je 50 jura.

Ako želite da osetite The Cure koncertno preporučujemo integralno izvedene albume Pornography, Disintegration ? Bloodflowers na koncertima na Tempodromu u Berlinu sa kojih je nastala 2003. čuvena Trilogy kao DVD.

U Pešti su odsvirali 34 pesme na tom nivou i dali pun smisao konceptu retrospektive.