Klintonov sindrom

Ma jok, bili smo u nekoj TV emisiji zajedno, malo se oštro debatovalo, pa se posle malo ćaskalo neobavezno. To je bilo vreme dobrih odnosa Tadića i Đilasa, i vreme uspona DS. Ove Branine dvosmislene opaske (da ne pominjemo one o Tadiću) verovatno se ne bih nikada ni setio, da u ovo vreme postizborne agonije DS, i krize njenog liderstva, Srbijom nisu počeli da kolaju vicevi tipa – koja je razlika između Tita i Tadića, a razlika je u tome, kaže čaršija, da se Tito na vreme otarasio svog Đilasa. Ali, čaršija kao i obično lupeta, jer nije se Tito „otarasio“ Đilasa, već se Đilas otarasio Tita i drugova, otišao u disidente (ali prave) i privilegije crvene buržoazije zamenio tamnicom.

I kamo sreće da su sve to vicevi. Pa zar i vi ne sretnete s vremena na vreme nekoga ko vas ozbiljno priupita – „jel’ dođe onaj Đilas nešto ovome“. Sećate se kako je teško bilo razuveriti „ljude iz naroda“ da Slobodan Milošević i Ivan Stambolić nisu kumovi. Ti čaršijaneri vole da uklapaju politiku na svoj način, pa i u neki „kumovski usud“ kad su srpski politički raskoli u pitanju. Da je „kumovski usud“ u pitanju, zar ne bi onda glavna borba oko liderstva u stranci bila između Tadića i Šutanovca?

Ali, u vicevima ima i istine. I sličnosti i razlika između dva Đilasa, mada je ova tenzija u DS „revizionistička“ kisela voda, u odnosu na komunističku nervozu (ne samo u Jugoslaviji), povodom slučaja Milovana Đilasa. Dakle, Milovan je napravio preciznu anatomiju sistema kome je pripadao i koji je revolucionarno stvarao, i što je možda još i važnije duboko je osećao da se taj sistem, pa makar i u verziji titoističkog revizionizma nakon 1948, raskola sa Staljinom i kurvanja sa Zapadom, u svojoj suštini ne može demokratski reformisati, a da se ne sruši. Srećom, danas živimo ipak u demokratiji, pa otuda je Dragan očigledno uveren da DS može da se reformiše, a da se ne uruši. I za razliku od onih vremena, ne mora da bude disident. Sve može da se reši u dve-tri varijante; od bitke na izbornoj skupštini, još jednog partijskog raskola, i tako to. Sve, naravno, zavisi i od kolateralnih faktora – u smislu da li je hipotetički jača sprega Vučić-Đilas ili Toma-Ivica?

I ma koliko se i sami trudili, često i uspevali da je promene nabolje, i Boris i Dragan su delom proizvod ovdašnje političke kulture i to nam ne daje za pravo da se nadamo da će se kriza liderstva u DS rešiti baš gospodski. Jer šanse kad je moglo da se bude gospodin su izgleda prokockane. Po jednoj gadnoj polukafanskoj, polusociološkoj teoriji, ali od ljudi iz struke koji pritom nisu pakosni, prirodno stanje DS je negde između sedam i 12 odsto u biračkom telu. Možda nešto malo više nego što je Đinđić izgurao sa kampanjom „Pošteno“. Peti oktobar je napuhao DS, a Tadićeva harizma je presudno uticala na stranku da ostvari svoje zvezdane trenutke, ali i da skoro neprimetno pređe u stanje dekadencije i postane zarobljenik marketinških kultova i onoga što Đilas kritikuje kao „dvorsku“ politiku.

Ne treba zaboraviti da je Đilas jula 2004. kao šef političkog dela Tadićeve pobedničke kampanje za predsednika Srbije, ocenio da DS verovatno ni cenzus ne bi prešla da Tadić nije prvo postao nosilac njene izborne liste, da bi onda bio izabran za predsednika stranke i potom postao predsednik Srbije. Marketinške čarolije Đilasa, Šapera i Krstića tada su artikulisale Tadićevu harizmu i kvalitete, a Đilas mu je i otvoreno rekao: „Ej, nemoj molim te da ti mi sad stavljamo u usta nešto što ne misliš“. Bilo bi politički glupo pomisliti i da sad Đilas sam sebi stavlja u usta ono što ne misli. Ili stavlja na artiju. Političku i medijsku veštinu Đilas je pokazao još davnog leta 1992, kad je kao studentski lider razbucao na TV Bastilji jednog granitnog Ratka Dmitrovića, koji je kao trebalo da ga intervjuiše, ali u čaršiji se pojavila sumnja da ovo što sad piše po pismima (što je zaista retrogradan metod političke borbe) jesu Draganovi stavovi, ali stilski kao da nešto nije u redu. Tu pre svega mislimo na ovo drugo pismo. Što kaže jedan ozbiljan i ciničan čitalac Danasa – ne mogu da se zakunem da ih je pisao Tijanić, ali kao da nije Dragan.

Usudićemo se reći, da ukoliko na kraju Tadić zadrži stranku kao lider, ona rizikuje da u reverzibilnom procesu dođe na svoje „prirodno“ stanje (sedam do 12 odsto), da se cementira kao DSS i da tako gusla sve dok Tadiću ne dosadi. Pobedi li, pak, Đilas (pod uslovom da se ne umeša i neko treći, a to teško da će biti Zoran Živković), stranka bi imala ciničnu šansu da u punom smislu ostvari Đinđićevu viziju u tom segmentu, pa i skoro bukvalno da postane preduzeće (efikasno), ali rizikuje li pritom da zbog „kibernetike“ izgubi „dušu“? A zatim i još mnogo toga.

Revizionizam je prvi simptom krize partije. I Đilasov odgovor na Tadićevu „šutnju“ treba tako tretirati, ma koliko u suštini tu bilo malo ideologije, a u suštini samo potvrde stare teze da je jedina prava politika – kadrovska politika. Rubikon je pređen posle Đilasovih ocena da ovog leta DS ne treba da bude u kupaćim gaćama – valjda je to aluzija na Tadićev odmor, a on je bio na otoku Visu, gde je shodno aktuelnim vicevima sa poređenjima boravio i Tito samo drugim povodom. Tadić je na planini Tari naglasio da je „odgovoran“ za Đilasa, pa će, logički, pokušati da ga spreči u nekoj neodgovornoj nakani. Bar nećemo gledati predstave tipa „podmlađivanja stranke“ jer ona je u proseku rukovodećih ljudi dovoljno mlada.

Tadić porazom od Nikolića dobija isti problem koji ima i Klinton, a što je na jednom važnom sastanku Tadiću predvideo Budimir Lončar, bivši šef diplomatije SFRJ i kasnije Mesićev savetnik, jer i Klinton i Tadić su skoro kao momci prošli dva predsednička mandata, i postavlja se pitanje šta sad raditi kad si još mlad za politiku; da li samo držati predavanja, biti mirovni posrednik negde po belom svetu, otići u neku kompaniju, evropsku instituciju, ili ipak biti odgovoran za Đilasa?

Možda je glupo očekivati da bi Ustavni sud Srbije destabilizovao Đilasa tako što bi proglasio neustavnom odluku o zabrani prodaje alkohola u beogradskim prodavnicama posle 22 časa. Čak ni za vreme trajanja Bir festa nije dozvoljeno da u prestonici bar pivo možemo da kupimo u dragstoru ili trafici posle 22. časa.

Ali, nema veze. Važno je da je Bir fest za ovih deset godina baš postao brend. I kao eks YU rok festival. Pošto sam pravio reportažu sa prvog (podno Kalemegdana), uhvatila me neka melanholija pa se setih nastupa „Sanšajna“ od pre deceniju – benda čiju je poetiku moglo da isprovocira samo stasavanje i preživljavanje u Miloševićevoj Srbiji. Sećam se osvetničkih rifova, stihova „Da sam zajeban kao Atila Han i mesto mača nosim šat-gan“, kudravih fanovskih glava ulepljenih pivom, devojčica koje vrište „Bane, Baneeee!“ (frontmen benda), tih momenata od kojih se prave temelji onoga što posle zovemo tradicijom.