Ko treba Vuku Jeremiću?

Izbore u Srbiji odlučuje i onih nekadašnjih 800.000 glasova Vuka Draškovića i SPO, koji su neravnomerno rasuti skoro po svim prepoznatljivim partijama izuzev, možda, socijalista i radikala. Najmanje ih je, paradoksalno, za sadašnji SPO. Sticajem okolnosti kao novinar sam prisustvovao maltene svim bitnijim raskolima ove nekada vodeće opozicione stranke. I svega sam se nagledao; od demokratske diskusije i iskrenih suza do vređanja, potezanja za kragne i udaranja u cevanice. Sećam se kad se kragujevačka frakcija na čelu sa Veroljubom Verkom Stevanovićem izdvajala iz stranke. Bilo je to na sednici Glavnog odbora SPO u sali beogradske opštine Stari grad. Tačnije ispred sale. U mučnoj atmosferi, ovi Verkovi su u silovitom jurišu čak uspeli da odvale štok od vrata. Kakvih je tek sve gadnih reči bilo obostrano upućenih kad se Velimir Ilić izdvajao sa svojima iz SPO. Samo što se kamenjem nisu gađali. Čovek bi pomislio da ovi više neće ni da se pogledaju. Kad nije prošlo mnogo, Vuk i Velja su se izljubili i napravili koaliciju SPO i Nove Srbije, koja je i ušla u parlament.

Ovo je samo delić. Ali, kad bi ukrstili sve partijske raskole od 1990. pa naovamo (sa tumačenjima), bio bi to prilično težak ispit na Fakultetu političkih nauka. Makar kao izborni predmet. Ti, često bizarni raskoli banalizuju i ideju neke nove „udružene opozicije“ (našminkane baba).

Pre neki dan SPO je obeležio 23 godine postojanja na političkoj sceni. Isto toliko je i Vuk Drašković je na njegovom čelu. Otuda malo i ovih melanholičnih tonova u tekstu. Draškoviću su često prebacivali da neće da se povuče sa čela stranke, i da nije baš demokratski biti toliko dugo na tom mestu, ali kad čovek malo bolje razmisli, ne bi se SPO nešto posebno usrećio ni sa jednim od frakcijskih lidera koji su ga napustili, da su oni zamenili Vuka. Kao što nijedna otcepljena frakcija, više ili manje uspešna, nije dosegla staru snagu SPO. Nisu se ostvarile reči, možda, najrečitijeg poslanika SPO Zorana Horvana iz 1991. za skupštinskom govornicom da Srbiji neće biti dobro sve dok njom ne zavlada program SPO.

Dobro, Vuk Jeremić je već rekao da neće ni u jednu stranku dok ne završi predsedavanje Generalnom skupštinom UN. Ali, šta onda? Biće u sličnoj poziciji kao njegov kolega Goran Svilanović, dosovski ministar spoljnih poslova. Sa svojim kvalitetima Jeremić bi lako, kao i Svilanović, našao uhlebljenje u svetu. Utisak je da će on, ipak, da se vrati u političko blato Srbije. I tu je mnogima poželjan. Da pravi svoju partiju je skupo i treba mnogo vremena. Da integriše onih 800 hiljada fluktuirajućih glasova „evropske desnice“ mu je mnogo lakše. Ne mora to da se zove SPO ili NS, ali to je to. Možda bi to bilo simpatično i pritajenoj Koštuničinoj opoziciji u DSS (koja voli Kosovo, ali još više voli vlast), možda ni Verkovi ne bi bili ravnodušni (jer oni su u labavoj vezi sa Dinkićem), a s te „pijemontske“ pozicije Jeremić bi mogao da zove Dušana Petrovića, a ne ovaj njega. Sad i Petrović igra na resantiman reči „zajedno“ jer mu se grupa zove Zajedno za Srbiju. Petrović ima snage da napakosti Đilasu, ali da sam bude stožer, to je već malo teže.

U prošli utorak, Jeremić i Petrović su popili prijateljsku kafu u jednom lepom restoranu na beogradskoj Slaviji, ali zar vi, dragi čitaoci, možete da zamislite njih dvojicu da budu „kopredsednici“, kao što su Velimir Ilić i Milan St. Protić nekad vodili Novu Srbiju. A to jedino mogu da budu u sadašnjem Petrovićevom formatu.

Međutim, ona mnogo šira politička snaga, u koju Petrović dolazi na gala poziv, sa pijemontiziranim Jeremićem vaskrsnula bi potonulu Zapadnu Srbiju. I to mora da bude ujedinjujuća partija, a ne savez stranaka. Porodično (s očeve strane), Jeremić je domicilan na potezu Ježevica – Čačak, a pisalo se po tabloidima da mu je želja da jednog dana bude „gradonačelnik Čačka“. Možda nije tačno, ali je s tačke političkog marketinga pametno. Porodično, ali s majčine strane, Jeremić bi imao dobar prijem i u bošnjačkom delu Srbije. I tu nemojte da vas zbune oni američki Bošnjaci kojima smeta Viva Voks Marš na Drinu u UN. Verujte mi na reč, slušao sam mnoge Bošnjake (čak i one koji su bili u Armiji BiH) kojima ne smeta Jeremićevo „srbovanje“ i koji se na neki način ponose što je on „i naš“. Porodica Pozderac ima veliki ugled kod Bošnjaka. Bar sam ja takav stekao utisak. Ugledu doprinosi i to da su Pozderci, ugledni veleposednici iz Cazina od smrti spasili jevrejskog lekara Levija i njegovu suprugu Klaru. Praunuku Nurije Pozderac, Vuku Jeremiću, ambasador Izraela u Beogradu Josef Levi uručio je pre neko veče medalju „Pravednik među nacijama“

U intervjuu Njujork tajmsu, na pitanje da li je srpski nacionalista, Jeremić je jednom prilikom odgovorio da nije iz dva razloga: Prvi je taj što on po političkom biću nije nacionalista, već demokrata, a drugi je što bi to bilo apsurdno, da kao polubošnjak bude srpski nacionalista. Za razliku od Draškovića i ostalih, Jeremić ne mora da se zamlaćuje sa četništvom, koje je Draškoviću uvek smetalo da se promoviše u regionu, iako je često bio hipersenzitivan za stradanja nesrba.

Ima Jeremić i mogućnost da prihvati diskretnu i malkice postmodernu ponudu (ako sam dobro upućen) Milorada Dodika da napravi Savez nezavisnih socijaldemokrata za Srbiju. Dodik u uslovima BiH i može da bude „socijaldemokrata“, ali Vuk bi bio smešan da se posle izbacivanja iz „socijaldemokratske“ DS sad dokazuje na tom polju. Sećam se kad se formirala liberalna frakcija DS (od koje je posle nastao LDP). Isto je bio neki skup DS u Hali „Pionir“. Oni su gore na vrhu tribina, kao malobrojni navijači Rijeke na Poljudu, razvili svoj transparent. Baš je bilo mučno. Jeremić i DS su bar izbegli te cirkuse po „Pioniru“, a posle „Utiska nedelje“, gde se suočio sa Aleksandrom Šapićem, čujem da mu je „Plejboj“ ponudio da se slika u kupaćim gaćicama i vaterpolo kapici. Ili je to samo dobra fora.

Slobodan Gavrilović je stao iza Đilasa iako ima organizacione simpatije za Jeremića. Učestvovao je u njegovoj kampanji za potpredsednika DS. Ali, Gavrilović je i redak primer u Srbiji da se partija ne napušta na svakoj krivini, pa čak i kad tebe hoće da izbace u nekoj krivini.

Jeremić u SPS? Oni bi se sigurno obradovali, ali time bi Vuk svojim dušmanima iz DS, koji su ga u negativnoj kampanji već slali u SPS, dao motiv da seire. Jeremić naprednjak? To bi već zaličilo na fudbalski transfer. Ko zna, možda Vučić sprema direktora policije Milorada Veljovića za predsednika Srbije. I šta će mu onda Jeremić sem kad bi mogao da bude kao Milica Delević. A, ne može.

Gledam jedno skorašnje istraživanje: Najpopularniji Vučić, kad drugi Palma, treći Jeremić. Da je politika samo matematika, ko bi šta mogao Vuku i Palmi kad bi se udružili?