„Kod Londona“

Maltene, Broz postaje artificijelan. Naravno, i dalje je mnogo onih koji ga demonizuju, ali i oni u tome nesvesno rade na njegovoj daljoj mistifikaciji dajući mu neslućena konspirološka svojstva. Ali, Jovanki više mogu da pomognu Rasim Ljajić i Ivica Dačić nego taj virtuelni i svemogući Tito. Taj „novi“ Tito ne može da ušeta u odeljenje intenzivne nege, ne može da popravi krov na kući, ne može da naredi, iako u svom virtuelnom spejsu sve može. Nedavno sam ga video i kao „marku“ nekog slovenačkog pelinkovca na pumpi kod Vrhnike. Da samo može da naplati tu reklamu, njegovoj Jovanki bi starost bila mnogo lagodnija.

Šta hoću da kažem? Da je Tito ipak umro na vreme. Da je bio mlađi, pa nekim slučajem na vlasti dočekao pad Berlinskog zida, teško da bi prošao baš kao Čaušesku (iako bi bilo tih zahteva), ali ne bi prošao ni mnogo bolje od Todora Živkova. Demonizacija bi pred naletom nacionalista, ali i mnogih liberala i konvertita, sigurno bila žestoka, a proces rehabilitacije nakon toga mnogo neizvesniji. Svakako daleko od marketinškog raja, postmodernizma, i konspirologije. Nostalgije bi sigurno bilo, ali nje ima i prema Brežnjevu, Živkovu, pa i Čaušeskom. Istina, na toj tački Tito bi budio jače žmarce jer se u titolendu živelo bolje nego u SSSR-u i njegovim lagerskim zemljama, mada sumnjamo da bi tada Tito kao pop fenomen i super star otišao dalje od pukih suvenirskih štandova. A na njima možemo naći i Lenjina i Honekera.

Cinici kažu da Berlinski zid ne bi ni pao da je Tito poživeo, mada prava šteta za Jugoslaviju je u tome što je Staljin umro rano, a Tito kasno. Jer da je Staljin poživeo, zapadni iskoraci zemlje bili bi možda utemeljeniji, bez normalizacije koja je došla sa Hruščovim, a da je Tito ranije otišao na onaj svet, ne bi ni ušao u svoju poznu konzervativnu fazu, dok bi o sudbini zemlje možda odlučivali neki Marko Nikezić i neka Savka Dabčević, što je uz podršku JNA i konsenzusa stranog faktora, moglo da odvede ka dugoročnijem i stabilnijem rešenju sudbine rovite zemlje. Ali rešenju koje je uvek bliže konfederalizmu. Čak možda kantonizaciji.

Da ne budemo cinični, ali Jugoslaviji je izgleda bila potrebna dublja razrada Ustava iz 1974. Da je mogao tada da još temeljnije „federira federaciju“ (Vladimir Bakarić) i da „kantonizuje“ republike, da anticipira razne „herceg bosne, republike srpske, sandžake, županije i kotare“, možda bi i „leopardova koža“ bila razumljivija za mirni razlaz ili očuvanje kakve-takve labave, asimetrične svakako, konfederalnosti. Britanski istoričar Meriot pisao je još 1918. da je za balkanske zemlje bolji švajcarski-kantonalni model nego nemački-federalistički. Staatenbund je bolji od Bundenstaata, dakle.

Nema ništa od istorija ako ne odoli iskušenjima ideološkog i stručnog dogmatizma. To mi je više puta rekao Andrej Mitrović, moj dragi profesor, koji je odolevajući tim iskušenjima stekao evropski i svetski ugled oslobađajući ovdašnju istoriografiju provincijalnog duha. Odnedavno on više nije s nama, ali njegovo delo je takvo da u njemu uvek možemo potražiti savet šta da radimo; da ne udaramo uvek kao june u krivu šljivu, a što je na ovim prostorima omiljena disciplina koja se upražnjava kao da je za olimpijsku normu.

Istorija bez sociologije je kao selo bez osnovne škole. Danas kad je Maks Veber u Srbiji popularniji od Rade Manojlović i citiraniji od Radovana Trećeg, valja podsetiti da se u svojoj impresivnoj karijeri Andrej Mitrović ponašao upravo prema metodološkim principima Maksa Vebera, koji je insistirao na tome da naučnik mora da razume prošlost i da je tumači. Sećam se utorka uveče, 17. aprila 2007. godine, kada je upravo zbog takvog načina dolaženja do saznanja profesoru u beogradskom Gete institutu, povodom njegovog sedamdesetog rođendana, uručen „Jubilarni zbornik“, njemu u čast. Inače, sticajem okolnosti profesor Mitrović je ispoštovao i metodološki princip „posmatranja sa učestvovanjem“. Skoro da nema demonstracija protiv Miloševićevog režima na kojima ga nisam sreo – i to uvek u farmerkama i patikama.

Jedne tople letnje večeri (bez demonstracija) sreli smo se slučajno na raskrsnici „kod Londona“. I kao uvek ostali malo da ćaskamo. U tom momentu videli smo motociklistu kako iz pravca Slavije juri ka Terazijama i kola koja jure niz Knez Miloševu. Motociklista je prošao kroz crveno. Sudar je bio stravičan. Motociklista je odleteo dvadeset metara. Kakve su samo te dve-tri sekunde jezive tišine dok očekuješ tragediju, ne možeš da pomogneš i ne možeš da gledaš. Često sam se posle sećao te scene i upoređivao je sa istorijskim momentima koji traju munjevito, a menjaju sudbine naroda i pojedinaca. I koji se možda mogu izbeći obazrivijim i odgovornijim ponašanjem. Da se sve ne podvodi pod „istorijski usud“.

Iako je bilo dovoljno SANU akademika koji su prekrajali mape i maštali o „humanim preseljenjima“, ili bar imali simpatija za krvavo parodiranje Pruske na Balkanu, bio je i nemali broj akademika koji su u tim godinama sačuvali i svoje dostojanstvo i dostojanstvo SANU. Andrej Mitrović je bio u ovoj drugoj grupi. Još na godišnjoj skupštini 4. juna 1992. čak 65 akademika potpisalo je zahtev Miloševiću da podnese ostavku i povuče se iz političkog života. Oktobra 1999. godine 45 akademika (tada skoro trećina) potpisalo Otvoreno pismo „za promenu vlasti“. Tih dana o tome sam razgovarao sa tri potpisnika: Nikolom Miloševićem, Ljubomirom Simovićem i Andrejom Mitrovićem. „Moraju otići oni koji su doneli nesreću vodeći bahatu politiku koja je ne samo ugrožavala egzistenciju ovog naroda nego je i kaljala njegovo, ipak, dobro ime, u međunarodnim okvirima dvadesetog veka“, izjavio je Mitrović tada za Danas, a zbog takvih moralnih stavova zaista se nije zgoreg podsetiti šta je neko nekad govorio i radio. Ne uskraćujući nikom pravo da se menja nabolje.

Negde 1990-91, Mitrović je počeo da upotrebljava sintagmu „tridesetogodišnji rat“. To je rat koji kruži zemljom i odvija se u različitim etapama. Pritom, to je banditski rat. „Tridesetogodišnji rat“ se već odigrao u istoriji, u Srednjoj Evropi, na području nemačkog carstva u 17. veku (od 1618. do 1648.) i imao je pomenute odlike. Mitrović je ovdašnje konflikte nazvao „tridesetogodišnjim“ simbolički, ne očekujući dugo trajanje.

Mislite li da je rat gotov, ili se pritajio kao „zamrznuti konflikt“ pa će da nastavi da „luta“? Kao što neki drugi ratovi već „lutaju“ po svetu.

Stojimo li na raskrsnici „kod Londona“?