Koješta

Po istoj paranoičnoj matrici, Boško Obradović imitira Šešelja u Skupštini ne zbog promocije sebe i svoje partije Dveri, već zbog navodnog dogovora s Vučićem da atmosfera u Skupštini postane toliko nepodnošljiva da se moraju raspisati i parlamentarni izbori. Takozvana nepodnošljivost skupštinske atmosfere može biti razlog samo za to da se sačeka šesti januar, pa da se uvede još jedna ‘šestojanuarska diktatura’, nikako da se raspisuju vanredni parlamentarni izbori. Sve dok iza vlade stoji stabilna parlamentarna većina. Rekonstrukcija je u redu, jer ne devalvira izborni proces svodeći ga na puku polugu tehnologije vlasti. Opozicija, bar ona koja pretenduje da bude demokratska, mora manje da u paranoičnim konstrukcijama koristi ‘strance’ kao alibi jer joj ksenofobija ne priliči. Uostalom, to je manir nekih bitnijih Vučićevih propagandista.

Taj ‘stranac’ će imati više sluha i za opoziciju, ali tek kad se uveri da je ona spremna da ponudi ‘alternativnu stabilnost’. Kao što niko sa Zapada nije ‘doveo’ ove na vlast, već su oni samo, nakon radikalskog raskola, prihvaćeni kao partneri, kao moguća alternativna stabilnost onoj Tadićevoj koja nije mogla da ponudi potreban ‘progres’ na kosovskom planu. Odnos između alternativne stabilnosti i alternativne istine varira u proporciji od slučaja do slučaja.

Vanredni parlamentarni izbori bi, dakle, bili logični i kad bi se Vučić oprostio sa nekim svojim saputnicima, kao što je to Milošević uradio posle Dejtona. Ako bi Vučić osamostalio liberalne i prozapadne snage u vladajućoj skalameriji, izbori bi bili lekoviti. Bili bi i lekoviti kad bi revizionističke snage u vlasti zaključile da je Vučić zaista ozbiljan da Srbiju prevede na Zapad i da je vrag odneo šalu, ma koliko im bio drag. Pošto se, naravno, nijedan od ovih scenarija neće realizovati ostaje onaj mogući, o kome smo već ovde naširoko pisali, da Vučić uradi ono što čak ni Koštunica nije uspeo – da se odluči za izbore za ustavotvornu skupštinu, s time da bismo, bez imalo cinizma podsetili da je i Maduro u Venecueli birao neku ustavotvornu skupštinu, kao što smo i mi onomad glasali ‘mitrovdanski ustav’ kao da nam ga je Maduro podario a ne Tadić, Nikolić, Koštunica i Dačić u retko trulom kompromisu.

Dragan Đilas kao mogući vođa opozicije na beogradskim izborima je ujedno i simptom krize liderstva u opoziciji. Otužno je slušati one koji su ga zvali ‘drvo(s)jekom’ i ‘đitlerom’ kako se sad uzdaju u njega, kao što je možda za nijansu previše pragmatično kad Goran Vesić tvrdi da je Đilas kao gradonačelnik umeo samo da se zadužuje iako mu je svojevremeno pisao ‘program novih laburista’. Raskol u Pokretu slobodnih građana nakon ‘slučaja Škoro’ više se ne može kriti. Saša Janković teško da više može biti lider opozicije, a teško da mu je zagarantovan i liderski paralelizam u takozvanoj novoj opoziciji gde su njegov Pokret i Narodna stranka Vuka Jeremića. Vlast seiri nad stanjem u PSG, jaše se na priči koja stalno ovde pije vodu o fatalnom uticaju žena političara, a u tabloidnim poređenjima je Mira Marković pobedila čak i globalno fokusiranu Grejs Mugabe kao mustru za Slavicu Janković, a pošto ne mogu da odole, u paketu sa Slavicom eto je i Nataša Jeremić, iako su njihovi muževi još prilično daleko od vlasti. Mada, slušao sam od par ljudi bliskih Miloševiću u raznim fazama, da Mira Marković jeste imala uticaj i kreirala atmosferu, ali da je ključne odluke ipak donosio Milošević lično.

Raskoli, pa i u početnim fazama, deo su inicijacije partija. Nastavila je dalje i Vesna Pešić posle Žarka Koraća, Vuk Drašković, bez Šešelja i Mirka Jovića, DS bez Koste Čavoškog i Nikole Miloševića… Možda i PSG preživi izazove ovdašnjeg političkog darvinizma i ojača, a možda će posle Radulovića i Jankovića, hiperaktivni akademik Teodorović potvrditi staro pravilo da je tek treća – sreća. Ako prepozna još jednu opozicionu nadu. Još jedan hit. Problem sa PSG je što prljavi veš dolazi nakon visokog dizanja moralne lestvice i pravljenje moralne inspekcije. Put onda često vodi u misticizam, proklamovana pristojnost počinje da neurotizuje, sektaški deo Pokreta i pristalice s polja, uzurpiraju građansko polje, i naravno veliki broj građana kojima se smučila Vučićeva vlast biva izneveren. Kako vreme odmiče, pristojnost postaje adut Šutanovca. Kao što će i Đilasa izgleda morati baš pristojno da zamole ne bi li prekinuo tihovanje i odlučio se za trku. Svođenjem PSG na nivo DJB, ili još gore kad bi se napravio neki ‘pokret pravih slobodnih građana’, usitnjenost opozicije valjda konačno postaje apsurdna, a time valjda veće i šanse za organizacionim i ideološkim uozbiljavanjem.

Možda bi i izborni turizam mogao da obogati turističku ponudu Srbije, pre svega Beograda jer tu će izbora sigurno biti uskoro. I bez OEBS, opoziciji je lakše da iskontroliše izborni proces u Beogradu, nego da ih Vučić k’o harmoniku razvuče po celoj Srbiji. U Beogradu je teže sakritri crne džipove i psihološke i ostale pritiske koji su prisutni bili na lokalnim izborima u manjim opštinama po Srbiji. Opozicija greši što potcenjuje magičnu moć asfalta koji se puši.

Naprednjaci ne treba previše da seire zbog agonije PSG, jer teško je pomisliti da će dan kad se SNS bude ‘profilisao’ biti baš čas demokratije. I da će to proći bez masovnog seirenja. I prepakivanja. Tek ćemo onda shvatiti koliko u Srbiji ustvari imamo slobodnih građana.

Verovatno ste zaboravili na staru inicijativu Zaharija Trnavčevića i Zorana Drakulića pod nazivom ‘Novi dogovor za Srbiju’. Možda baš tako nešto sad treba opoziciji. Jednom davno Brana Crnčević mi je posle neke TV debate rekao u šali, ne znam kako smo se dotakli te teme, da je ‘ovaj’ Đilas (Dragan) opasniji od ‘onog’ Đilasa (Milovana). Moguće da je opasniji po rejting SNS u Beogradu od plejade opozicionih lidera. Bar je nekad pobeđivao Vučića. Izvesnim retuširanjem Nikolića, Vučić je Branu Crnčevića na neki način postavio kao glavnog osnivača SNS. Sećam se jednom kad je neko Branu optužio za neke mahinacije u Matici iseljenika na čijem je čelu bio, a on je umesto papira odgovorio samo sa jednom rečju – ‘Koješta’. Umesto raznih nemuštih, ciničnih i oholih reakcija na pitanja javnosti i opozicije, umesto svih tih praznih reči, umesto papira na uvid, vlast komotno može da fond reči svede samo na jednu – na ‘koješta’.

Okruglim stolom u Matici srpskoj u Novom Sadu, ova institucija se uključila u ‘unutrašnji dijalog’ o Kosovu. Bio je prisutan i generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković i direktor kancelarije za Staru Srbiju Marko Đurić, ako se poslušaju reči episkopa bačkog Irineja, koji je naglasio u Matici da tako treba da zovemo Kosovo i Metohiju. Nakon tirada prisutnih ‘o svetoj zemlji’, o ‘zavetnosti’, o pretnji da se ‘svedemo na beogradski pašaluk’, imam osećaj da su i Đurić i Selaković uprkos svojim nacionalnim stavovima, uprkos citiranju NJegoša i Milana Rakića, bar na čas poželeli da budu ‘drugosrbijanci’. UŽAS zvuči kao da je ime nekog pank benda. UŽAS je bila žargonska skraćenica za ‘užu Srbiju’ (bez pokrajina). To je malo šire od ‘beogradskog pašaluka’. Ali da smo upicanili pravno i infrastrukturno upriličili UŽAS, možda bi i vaskoliko srpstvo imalo manje užasa. Unutrašnji dijalog u Matici srpskoj je pokazao koliko je teško bežati u kolektivnu odgovornost.

Vučić je dao solidnu izjavu nakon izricanja presude Ratku Mladiću. Gasio je vatru koju su prethodno tog dana raspaljivali njemu bliski mediji i analitičari. Izjava o očekivanosti i gledanju u budućnost zadovoljila je Zapad, ali i anestezirala veliki broj Mladićevih fanova u njegovom sistemu vlasti i biračkoj bazi. Presuda Mladiću je pokazala da prosta podela na ‘za’ i ‘protiv’ Vučića nije realna podela Srbije. Odlučite sami u dilemi Čedomir Jovanović – Milan Stamatović? Kad ostanete sami sa sobom.

Otišla je u drugi plan i afera s ‘pišanjem po grobovima’ čiji je glavni akter bio glumac Sergej Trifunović. Srećom da ludog princa Đorđa Karađorđevića u TV seriji ‘Senke nad Balkanom’ ne glumi Sergej već Žarko Laušević koji moli generala Živkovića da mu omogući da još jednom vidi svoj Beograd, da se još jednom ispiša Pašiću na grob.