Kolaž iluzija

Doduše, Šuvarova knjiga je, za razliku od Duletove, bila i za javnost. E, sad, da me neko pita za bele knjige u po bela dana, sigurno bih se setio i one himnopisca Milivoja Pavlovića, koja je bila neka vrsta intelektualne zajebancije jer je on objavio praznu svesku. Uglavnom, sad znam, i za naprednjačku „Belu knjigu“. Osim „intezivne pešadijske obuke“ (koju sam ja inače davnih dana prošao i svima je toplo preporučujem), za koju Aleksandar Vučić tvrdi da nije nikakvo ponovno uvođenje vojnog roka, te da je to podvala režimskog Danasa, ima tu stvarno interesantnih stvari. Za bivše radikale čak i kopernikanskih. Pod uslovom da se ispune ako ovi dođu na vlast. Za sada, uključujući i Belu knjigu, naprednjaci su uspeli da izbegnu zamku žutih jastrebova da ih isprovociraju na besomučnu kritiku u kojoj za napadnutog, pa makar to bila i DS, ima uvek malo sažaljenja koje se očas posla iz apstinencije pretvori u glasove.

Za tu zamku mamac su bili prljavi plakati po principu „koji je pravi Toma“- onaj sa Šešeljevom majicom ili onaj koji se kao naprednjak smeje kao da je prvi put u životu pogledao „Ko to tamo peva“. Umesto očekivane reakcije, SNS pokušava da ponudi alternativu. Da ubedi građane da i sa njima ako dođu „neće biti neizvesnosti“, a što je strategija koju DS sada ljubomorno čuva za sebe. Doduše, nečemu se nije moglo odoleti, pa je prestonica izlepljena i vorholovskim plakatima u polušapatu Dinkića i Đilasa sa sloganom: „Njihov interes-naši dugovi“, te pojašnjenjem da su njih dvojica doveli BG finansije na rub propasti. S obzirom na broj motivisanih, ne garantujemo SNS autorstvo nad ovim plakatima.

Reč „alternativa“ je uslovna, jer znači da će se SNS u većini stvari poklopiti programski sa DS, samo što će tu politiku navodno sprovoditi efikasnije i čistih ruku. Za razliku od DS koja je kao partija vlasti uspela da uhlebi i asimiluje mnoge konvertite koji su joj se pridružili, SNS tek treba da reši taj strukturalni problem. Tamo imaju uslovno tri vrste članova: Stari radikali koji logično traže „solunaške“ pozicije, oni koji nigde nisu bili do pojave SNS i imaju želju da menjaju Srbiju (ili da na vreme stanu u red osećajući da danas ni čistačicu ne možete da zaposlite bez partijske saglasnosti), i oni možda najbrojniji koji su do SNS prošli „križni put“ od, recimo DS ili SPO, preko Batićeve DHSS, pa do Karićevog pokreta, i sad od SNS očekuju punu satisfakciju. A, svi je ne mogu dobiti. Niti su svi oličenje kompetentnosti. I nose veliku gorčinu. Sigurno da tu ima i dosta potrebnih. I sve to treba kadrovski raščivijati sa što manje ličnih razočaranja.

Iako se Boris i Mrka na gradilištu famoznog puta za Čačak ponašaju kao momci iz Saut Parka (tu ne mislimo na lucidnost tih klinaca), verujte nam da podsvesno ta slika, iako nema auto-puta, izaziva osećaj sigurnosti, kod onih kod kojih to treba u proseku biračkog tela, jer se ona prenosi kao model-od vremena Slobe i Mrke. Nekada su Titovi komunisti negovali „ustaničke krajeve“ i davali im privilegije. Jadno je da je zapadna Srbija izvikala Tadića i DS, a da je ostala bez auto-puta. A, imali su četiri godine da dokažu da to mogu bolje i čistije od Velje koji bi ga dosad sigurno dovukao bar do Ljiga.

Pametni uče od SPS-a. Na prošlim izborima DS je iskoristila dizajn plakata SPS iz 1990. Na svakom plakatu pored kandidata za poslanika ide i Tadićeva slika. Onda inercija popularnog lidera učini svoje, tako da se pravi efekat cunamija na kome i ona Veljina „baba Simana“ može da uđe u parlamet i počisti opozicionog kandidata, pa makar on bio i kvalitetniji. Pošto sad ne može da jaše na „200 hiljada novih radnih mesta“, uostalom i sam Tadić najavljuje novi talas krize, sugerisanje stare parole SPS „sa nama nema neizvesnosti“ (s nama krizu preživljavate), deluje za DS logično i sedativno u odnosu na „avanturizam“ Preokreta, ili naprednjački „plovni put za Egej“.

Inače, ključ ovih izbora kao i prethodnih biće pitanje ko ima kontrolni paket akcija nad onih 800.000 nekadašnjih glasova Vuka Draškovića. I Boris i Toma moraće da vode bitke za duše starih glasača SPO rasutih od duboke apatije do žilavog koprcanja u novim strankama. Čeda, naravno, računa da još postoji tvrdo glasačko jezgro SPO, a ne samo Vukova snaga da govori istinu kad je to teško. Start ove kampanje obeležava i poplava novih socijaldemokratskih partija za zbunjivanje naroda. Nekad je popularan bio „desni centar“. Moda se menja. I što je malkice cinično, ni DS ne napušta zvanično svoje progarmske principe socijaldemokratije, a vi pogodite ko je veći socdemokrata: Dragan Đilas, Vuk Jeremić ili Jelena Trivan?

U prvim vizuelnim senzacijama i kolažima iluzija (tako je Tim Džuda govorio o Albaniji Envera Hodže), čak se čini da regularni plakati više nisu u modi. Da bi bilo mnogo efektnije da svaka stranka štampa antiplakate o konkurentima. Pa ko maštovitiji. Marketinški to je sigurno efektnije od sterilnih plakata sa radom fotošopa, gde čak i Rasim Ljajić, iako mnogo mlađi i lepši, liči na ispoliranog Berluskonija. Paradoksalno, ali ima i partija i lidera kojima je najbolje da ništa ne rade. Ni da se oglašavaju ako baš ne moraju. Jednostavno, da čekaju da im tok istorije da za pravo. Pa, sigurno da ste pogodili-DSS.

Eto, vidite kako sad ima za koga da se glasa. A tek je počela kampanja. Pojavila se atrakcija Preokret. Imate Belu knjigu. Na snazi ostaje i činjenica „sa nama nema neizvesnosti“. Obilje socijaldemokratije, Dveri, radikalsko jasno: Nećemo u EU. Regioni, autonomije… Stvarno, treba biti dovoljno gord pa reći da tu, sa kamare, nema ništa da se probere. Pretpostavljate kako bi izgledali pregovori SPO i LDP oko BIA, BG Sajma, RTS-a, sigurno ne nacionalno odgovorno kao oko Kosova, ali jebiga, to je Srbija.

Ostaje da vidimo da li će se nastaviti lep običaj DS, koji bi i drugi valjda preuzeli, da nam predstave u toku kampanje kandidata za premijera. Doduše, Đelića je Boris prošli put predstavio, ali mu nije bilo suđeno. Zagrebački Jutarnji list piše da Srbi žele da Đilas postane novi premijer, ali navodno predsednik Tadić ne želi da ga zaseni harizmatični gradonačelnik. Ali, to je možda i jedan od retkih džokera DS. Možda bude i jedini preostali. Marketinški pogodan, jer i kremanski proroci Tarabići govore o „riđem čoveku“ pozitivno, i u smislu da će on konačno postići dogovor sa narodom koji kao trava niče tu pored nas. Znate već koji narod.

Možda je pitanje banalno, ali kad bi Đilas bio premijer, da li bi to značilo da posle 22 h više nigde u Srbiji ne bismo mogli da kupimo pivo?