Komentari i sudbina

Ali, krenimo redom.

Bilo je to u periodu negde između kraja NATO agresije i Petog oktobra. To je bila psihodelična faza Miloševićevog režima – od državnog terorizma, preko ‘Afere Pauk’ koju je raskrinkao julovac Goran Matić, do Mrkonjićeve obnove i izgradnje. Tu negde pod pokroviteljstvom Fondacije ‘Konrad Adenauer’, bliske nemačkoj Demohrišćanskoj uniji (CDU), u Herceg Novom održana je neka vrsta okruglog stola za mlade opozicione novinare, mlade opozicione intelektualce i mlade opozicione lidere. Iz tadašnje režimske perspektive (verovatno i Vučićeve), svi koji smo otišli tamo bili smo izdajnici, a danas kad bi me neko pozvao na neki okrugli sto koji organizuje CDU Angele Merkel ili neko blizak njima, verovatno bih mogao da odem u SNS po dnevnice, a možda bi mi naprednjaci spakovali rakiju i pršutu da ponesem ljudima.

Jedan medijski ekspert iz Nemačke je u Herceg Novom savetovao opoziciji da glavne marketinške resurse usmeri na najveću televiziju. Jednostavno, čovek nije imao iskustva sa televizijama kakva je tada bila ona Milanovićeva, pa je tako i savetovao. Negde u to vreme, pa i kasnije, nemački demohrišćani su podržavali kao sestrinsku partiju u Srbiji Demohrišćansku stranku Vladana Batića – od kraja Drugog svetskog rata pa do aktuelne Vlade najboljeg srpskog ministra pravde. Danas im je SNS prirodni partner u Srbiji.

Crna Gora Mila Đukanovića tada je u odnosu na Srbiju zaista izgledala kao oaza demokratije. Mada, ne mogu zaboraviti kad su gosti iz nemačke shvatili prilikom čekiranja u hotelu ‘Plaža’ da vode u ovom gradu i hotelu ima samo dva puta dnevno po par sati. To su bila vremena kad je crnogorsko primorije kuburilo s vodom iz slavine. Odmah su se našli meštani koji su gostima iz inostranstva ponudili (za marke) svoje apratmane u kućama koje na krovovima imaju kanistere i sisteme za skupljanje kišnice.

No, dobro, nije to najbitnije za ovu priču. Ostaće mi u sećanju jedna jutarnja kafa u Herceg Novom iz tih dana. Ne sećam se ko su bili četvrti i peti za stolom, ali znam da su tu pored mene sedeli Boris Tadić i Dragan Šutanovac koje je Đinđić poslao u Herceg Novi kao ‘mlade lidere’. Sećam se kad je neko postavio pitanje da li treba tražiti novog Vuksanovića, da se Đinđić nije pokazao sa Savezom za promene, a sumnjalo se i šta on može još da uradi, pa je neko direktno pitao ovu dvojicu mladih demokrata zašto ne smene Zorana Đinđića prema kome su mnogi bili skeptični u ‘Plaži’. Boris i Dragan nisu. Boris je, toga se odlično sećam, rekao da Đinđić ‘ima svaki odbor stranke u glavi’, a Dragan je rekao da je Đinđić ubedljivo najbolji opozicioni lider koji će tek pokazati svoj kvalitet.

Dobro, i ja sam tada bio nedovoljno iskusan novinar, ali i mnogo iskusniji od mene u ‘Plaži’, pa i nemački eksperti teško da bi pogodili da za tim stolom sede dva buduća predsednika DS, od kojih će jedan biti i predsednik države Srbije u dva mandata. Mislim, obojica su delovala jako simpatično i pametno, ali onako nonšalantni u šortsevima i papučama, teško je bilo očekivati takvu vidovitost da neko tu predvidi čak i dva buduća ministra odbrane. Na sve to sam više puta podsećao jednog od učesnika tog famoznog skupa u Herceg Novom koji mi je tada rekao da je ‘njih dvojicu poslao Đinđić da popuni broj, a ne što ih vidi kao perspektivne lidere’. Podsetio sam ga na to i u noći Šutanovčevog izbornog trijumfa u DS. I pitam ga još: Ako su obojica bili ministri odbrane, ako je Tadić bio predsednik stranke i predsednik države, ako je Šutanovac sad predsednik stranke, ako su Bora i Šule, kako ih od milja zovu prijatelji, i kumovi (iako ima indicija da sad nisu baš pod političkom libelom), pa zar nije najlogičnije da i Šutanovac bude predsednik Srbije? Zar sudbina nije poređala kockice?

I mogu vam reći da sam sa ovakvom argumentacijom, pored tog mog prijatelja iz Herceg Novog uzdrmao još nekoliko sujevernih koji smatraju da je ombudsman Saša Janković najbolje rešenje za predsedničkog kandidata ovog dela Srbije. Mada, i mene je neko bitan ovijeh dana konspirološki zagolicao time da je Vučić podržao Vuka Jeremića u trci za ‘predsednika sveta’, pod uslovom da se ovaj obaveže da će, da ako ne pobedi, da se vrati u Srbiju i bude Vučićev kandidat za predsednika Srbije. Baš zvuči nadrealno, zar ne? Vučić pored šaha, priča se, voli i ‘linearne igre’ poput tablića.

Pobeda Šutanovca u DS ipak je unela neku dinamiku u opozicioni život. Izlio se i žuč: Doduše on ne pripada ‘humanističkoj’ inteligenciji karakterističnoj za stereotipe o DS, ali je ipak malo glupo inženjera mašinstva sa Beogradskog univerziteta tretirati kao neukog čoveka. Političko iskustvo mu ne manjka, a intezitet nerviranja na ‘aferu vračarski pašnjak’ pokazuje da se radi o čoveku koji brzo ogugla na stvari i koji se po tom pitanju ne nervira više nego Zoran Živković kad mu naprednjaci pomenu vinograd.

Zamislite drugi krug predsedničkih izbora u kome bi bili Šutanovac i Šešelj? Za koga bi Vučić pozvao da se glasa? Da li bi radili ‘beli listići’? Dobro, malo se igramo sa hipotetičkim stanjima, ali iz odijumu prema Šutanovcu kao da izbija mulj kolektivnog (i privatnog) podsvesnog na površinu. Histerično se odbacuje najnormalnija mogućnost da lider najveće opozicione stranke evropske i građanske Srbije (a to je još uvek DS), bude i zajednički predsednički kandidat takve Srbije. Time se ponižava i jedan zaista unikatan demokratski proces u našem političkom darvinizmu. S tim da je sad DS malo i preterala u neposrednoj demokratiji. Četiri kandidata su podnošljiva u preliminarnim takmičenjima, ali na kraju ipak moraju ostati dva. Ali, bolje i četiri nego samo jedan. Pa makar bio i Vučić.

Na momenta i da poverujemo Vučićevim spinovima, pa da zamislimo da se dvoumi ko će mu biti predsednički kandidat: Nikola Selaković ili Jorgovanka Tabaković? Ako vas ne mrzi pogledajte negde ‘Utisak nedelje’ između dva kruga poslednjih predsedničkih izbora (Tadić-Nikolić) u kome su sedeli Šutanovac i Jorgovanka Tabaković i videćete zašto bi, uprkos stabilnom dinaru, Šutanovac imao velike šanse. Što, Selaković bi kao ‘samleo’ Šutanovca?

Ne bih smeo da se zakunem da je Šutanovac gadljiv na pare i da na ruci ne nosi ‘dvosoban stan’, ali ima nešto opskurno, pa čak i vučićevski moralizatorsko, u zahtevima da predsednik DS ili možda zajednički predsednički kandidat zadovoljva tako visoke ‘asketske’ i ‘puritanske’ zahteve čaršije koja pritom ima averziju prema stranačkom organizovanju ili stranke doživljava kao ‘izvođače radova’ za njihove mozgove, kao nužno zlo ili polugu pogrešno shvaćenog ‘civilnog društva’.

Histeriju izazivaju i insinuacije da Šule i ovakvu DS prinosi na Vučićev oltar. Dobro, zbog sopstvenih grehova DS ali i nečuvene kriminalizacije od strane SNS propagandista, to više ne bi bila ‘velika koalicija’ o kojoj su maštali Vučić i Miki Rakić, ali aksiom je da svako ‘razumevanje’ SNS i DS (a toga je bilo i ranije), pored ‘kolaboracije’ znači i nekakav otklon SNS od šešeljizma, koji je danas ponovo jako blizu. Ne samo zbog Vođine kalkulacije, već i zbog puke radikalske inercije.

U inicijativi Ne da(vi)mo Beograd sebe vide kao prirodnog predvodnika novog građanskog fronta. Sasvim moguće. Na godišnjicu Petog oktobra, iz te Inicijative smatraju i da su poređenja sa Otporom pojednostavljena. Onoliko koliko ih poznajem, siguran sam da im Šule nije ‘foto robot’ opozicionog lidera ili poželjnog predsedničkog kandidata.

Danas valjda shvatamo da je suštinski isti zvrčka i u drevnom raskolu Vesne Pešić i Žarka Koraća, ili u još svežem raskolu Boška Obradovića i Vladana Glišića. Ideologija je tu sporedna stvar. Retko kad glavna. Problem je u tragičnoj nemogućnosti da se naprave stranke kao relativno trajne organizacije izrasle na manjoj ili većoj vrednosnoj povezanosti članova i simpatizera. Sve ostalo su privremeni pokreti. Raskolnička kultura je manifestacija takvog predpolitičkog stanja. I tu je matrica ista – od svetosavskih do gej pokreta. SPS i DS, donekle i SRS, možda jedine ispunjavaju elemente da su stranke. Kakve-takve, ali ipak stranke. Za SNS ćemo videti kad prvi put izgubi izbore. Da li će se održati i od frontovske preći u stranačku strukturu, ili će preći put DSS koja je od broja aktivnih članova kao Ka-Pe-JU u ilegali, došla do skoro 800 hiljada, pa se vratila na minorni brojčani, ali se spustila i na opskurni idejni nivo da njeni ‘mladi lideri’ hoće da se odreknu Petog oktobra, kao što su neki stariji to prećutno već uradili.

Ne da(vi)mo Beograd je pred istim izazovom. Ako prevaziđu sektaška i instant hit iskustva prethodnika-svaka čast, ako pak padnu na partikularizmu raznih fela, bez sekiracije – tu je iskusni i hladnokrvni mašinac Šutanovac i suočavanje s relanošću. Možda i sudbinom.