Komisijski rad

Sada već famoznu komisiju je kao mitingaški zahtev opozicija isporučila Vučiću u vidu formata takozvanog dijaloga o kome svi pričaju, a koji niko realno ne želi. Da je komisiju predložio Vučić opozicija bi je glat odbila, a verovatno bi neko od njenih lidera tvitnuo Čerčilovu izreku o funkciji komisije. Možda bi neko podsetio da je Vučić govorio i na beogradskoj promociji Čerčilove biografije koju je napisao Boris DŽonson, pa je dobro naučio lekcije.

Vučić je naravno s ciničnim gađenjem morao odbiti sve opozicione oročene zahteve (ultimatume), jer kad bi pristao na komisiju, on bi na mala vrata uveo embrion prelazne vlade.

Ova zemlja ima dovoljno iskustva sa komisijskim radom. Setimo se kako su i domaća i strana javnost pozdravile vest od 29. marta 2001. godine da je predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica doneo odluku o osnivanju Komisije za istinu i pomirenje (na prostorima bivše Jugoslavije). Danas, kad je Srbija izgleda beznadežno daleko od bilo kakvog bazičnog društvenog konsenzusa, sastav te Koštuničine Komisije deluje nestvarno: Radovan Bigović, Mirjana Vasović, Tibor Varadi, Svetlana Velmar-Janković, Mihajlo Vojvodić, Đorđije Vuković, vladika Sava (Vuković), Vojin Dimitrijević, LJubodrag Dimić, Slavoljub Đukić, Aleksandar Lojpur, Boško Mijatović, Radmila Nakarada, Predrag Palavestra, Latinka Perović, Zoran Stanković, Svetozar Stojanović, Darko Tanasković i Sulejman Hrnjica.

Možda ste zaboravili da je ideja za osnivanje Komisije za istinu i pomirenje bila potekla od Gorana Svilanovića. Možda Koštunica tada nije imao Čerčića na mislima, ali bilansi rada te Komisije su valjda vidljivi golim okom u Regionu, a koliko se sećam mislim da je Slava Đukić sa velikim novinarsko-političkim instinktom prvi rekao da od tog posla neće biti ništa.

Sudbina dijaloga do koga bi dovela komisija koju je Vučiću izdiktirala opozicija, verovatno bi bila nalik sudbini pomirenja do koga je dovela Koštuničina Komisija. Nije se lako zakleti ni da bi komisija vlasti i opozicije bila efikasnija od Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja i Komisije za istraživanje ubistava novinara, a koje potiču iz Vučićeve Srbije.

Da li se sećate panela koji je organizovao Milošević u jeku protesta protiv izborne krađe 1996/97? Vodila ga je Gorica Gajević, tada generalna sekretarka SPS. Bila je jako ljubazna, demokratski nastrojena, ali je imala problem što joj niko od tada ‘prave’ opozicije (kolicija Zajedno) nije došao na panel koji je čak i RTS prenosio direktno.

Neko iz opozicije tada je dobacio da što se tiče panela, Gorica Gajević može da uzme panel pločice pa da pravi plakare. Iako sada nemamo izbornu krizu, njena dubina nije mnogo manja. Maja Gojković je kao predsednica parlamenta pomalo u poziciji Gorice Gajević. Ponuda promene poslovnika jeste diskretna ponuda ustupka, jer su amandmanski nihilizam vlasti i ponašanje ‘konstruktivne’ opozicije više doprineli napuštanju parlamenta od strane ‘prave’ opozicije nego uvrede (i šovinističko-seksističke), isporučene od strane većine.

Na ulici je opozicija izborila pobede i za Kruševac, i za Grocku i za Brus, indirektno je otvorila prostor i za Vučićevu kampanju rešenja problema zaduženih u švajcarskim francima za stambene kredite, i sad nije psihološki lako od ambicioznih ciljeva kao što su ‘obaranje diktatora’ i ‘promena sistema’, spustiti se na ‘trivijalnosti’ kao što je promena poslovnika.

Opoziciji stvar olakšava i Vučićeva kontroverznost: U ponedeljak u autorskom tekstu za tabloid Alo, predsednik je poručio da je vreme da se Srbi ujedine oko svih važnih pitanja, pa je bilo i ponekog u opoziciji koji je ovo ozbiljno shvatio kao deo zajedničke izlazne strategije, ali već u sredu na naprednjačkom skupu u Centru Sava, Vučić je opoziciju nazvao ‘fašističkom bandom’ (tekst pišemo dan pre naprednjačkog mitinga u petak pa ne znamo šta će tamo sve biti rečeno), a sa njom je realno teško da se ujediniš ako si pripadnik narodnog fronta na čelu sa naprednjacima kao antifašističkom avangardom.

Da li naprednjački štabovi znaju za ‘Godvinov zakon’ koji je to ime dobio po američkom teoretičaru Majku Godvinu: Zakon koji je on formulisao glasi: ‘Kako rasprava postaje duža, verovatnoća pravljenja poređenja koja uključuju naciste ili Hitlera teži jedinici’. Iako ne ulazi u to da li su analogije s Hitlerom, nacizmom ili fašizmom, na mestu ili nisu, Godvinov zakon u suštini znači da se u raspravama i obračunima, preteranim korišćenjem poređenja s fašizmom gubi efekat, vremenom ona postaju banalna, opšta mesta, ali se time pravi i velika društvena šteta jer se relativizuju poređenja s fašizmom kad za to zaista postoje razlozi. Ako je deo opozicije ‘fašistički’, onda je deo vlasti bar ‘falangistički’, zar ne? Možda bi neka vrsta kompromisa bila da priznamo (možda i komisijski) da sad imamo kao 1941. ‘dva antifašistička pokreta’? I u konačnici, pre bilo kakvog fašizma, u Srbiji je na delu renesansa seljačkog staljinizma.

Ako je cilj bio kopiranje 5. oktobra, ali bez Koštunice i njegove izborne pobede, onda je miting opozicije od 13. aprila ‘istinski debakl’ kako ga ocenjuje Vučić, ali ako ovaj skup uporedite sa ‘preobraženjskim’ mitingom antimiloševićevaca 1999. ili ‘stiropor’ mitingom naprednjačke opozicije 2011. ovo je solidan uspeh. Otprilike sva ta tri mitinga imala su po sadašnjim modernim softverima za prebrojavanje oko sedam i po hiljada prisutnih duša. Naprednjačka budnost (koje im ne manjka), ne bi smela da otupi zbog izvesne konfuznosti mitinga Saveza za Srbiju (ipak su unutrašnje tenzije tamo manje od onih Đinđića i Draškovića na ‘preobraženjskom’ mitingu), jer je simbolički nezgodno da su i ‘preobraženjski’ i ‘stiropor’ miting bili na godinu dana od pada režima.

Opozicija je bila deprimirana tokom NATO agresija, razapeta između želje da se brani zemlja i gađenja prema Miloševićevom režimu koji je u dobroj meri doprineo što se zemlja našla u tako bezizlaznoj poziciji. Pod okriljem NATO bombi, režim je sprovodio državni terorizam, a nikada ne treba zaboraviti ohrabrujuću moć reči tadašnjeg potpredsednika Savezne vlade Vuka Draškovića koji je nakon ubistva Ćuruvije na Studiju B rekao da se NATO agresija ne sme koristiti za ubijanje političkih protivnika. Ali, već 29. juna 1999. tadašnji Savez za promene u Čačku u organizaciji Velimira Ilića je napravio prvi postratni opozicioni miting i okupio preko par hiljada hrabrih ljudi.

Pre neki dan gostujući u TV emisiji koju vodi Đorđe Vukadinović, Velimir Ilić je podsetio da on 2012. nije bio za Vučića i za ovo sad, već za Tomislava Nikolića i da im je Nikolić na neki način ostao dužan. Verovatno i nesvesno, Ilić je pokazao da naznaka suštinskog popravljanja opozicionog rejtinga nema dok i naprednjaci ne počnu da prelaze u redove opozicije ili bar postanu ravnodušni prema Vučiću i kultizaciji njegove ličnosti.

Skoro pa frojdovski, Ilić kao da je bio uputio apel Nikoliću da se vrati u politiku. Nostalgija? I sigurno da bi mnogo veći efekat na bini ostavio Nikolić nego Boris Tadić koji je, sa svoje strane, preventivno u intervjuu koji je ne tako davno za NIN dao Olji Bećković upozorio opozicione saborce koji od lustracije prave ideologiju, da nije isključeno da se sutra nova vlada možda ne može praviti bez SPS. Oni koji tu saradnju Tadiću uzimaju kao pragreh lako mogu da se nađu u sličnoj situaciji ako SPS presaldumi, a pokaže se da bez njih matematika ne valja.

Oni koji su zviždali Tadiću i vikali mu ‘ua’ na mitingu zaboravili su da Tadić nije napustio studio RTS kao Lutovac, već je ostao, nadvikivao se sa Vesićem i izašao uspravna čela. Tadić se može za mnogo toga kritikovati, ali za to da je on ‘stvorio SNS’ nije korektno. Tadić je imao ideju da razmontira antisistemske radikale koji su zapremali ogroman deo političkog prostora, a da se sa SNS, koju je Zapad aminovao, relaksira stvar i napravi neka vrsta dvopartizma koji bi se zasnivao na bazičnom konsenzusu da Srbija ide ka EU. Dvopartizam ne treba mešati s taborima u šta smo regresirali. Sećam se i kako su mi Đilasovi bliski saradnici 2012. crtali na kafanskim salvetama dijagrame kako će Vučić i Đilas zajedno da promene Srbiju. Nisu to uvek bila dva sveta različita.

Ali, kao i u franšizi ‘Park iz doba jure’, politički DNK je teško kontrolisati.