Konačno poglavlje

Pouke i poetika moraju se tražiti u žanru – i to možda u njegovim hronično osporavanim rukavcima kao što je Resident Evil – filmska zombi epopeja nastala po kultnoj video igrici. Franšiza je prepoznatljiva po heroini Alis koju standardno dobro od početka glumi Mila Jovović, ona renesansna cura koja je svet osvojila ulogom klonirane divljakuše Lilu u raskošno šarenom ‘Petom elementu’ (1997), najboljem evropskom SF filmu mebijusovske estetike koji je režirao Lik Beson, a s kojim se Mila i emotivno zbližila. Priznala je da je glumica postala tek s ‘Petim elementom’: Zelene oči, smeđa kosa, telo paganske boginje, lice svetice, slovenska duša i poza modela Kevina Klajna učinili su svoje. Šarmantna je ali držeća ‘kano klisurina i danas, izgleda zaista na kraju franšize Resident Evil. Ova epska akciona saga može se čitati i kao angažovani ekološki film. Zombiji nastali posle sračunate pandemije ujedno su i metafora kapitalizma u njegovom poslednjem stadijumu.

Odlučna da jednom zauvek zaustavi i u potpunosti uništiti korporaciju ‘Ambrela’ koja je raširila virus po svetu, Alis se u šestom – ‘Konačno poglavlju’ (The Final Chapter) vraća u Rakun Siti – mesto gde je njena noćna mora počela. Vraća se u ‘Košnicu’ – srce korporacijske tame. To je perverzna ‘Nojeva barka’. I ovaj film režira Pol Anderson, koji je kreativno obeležio serijal. On scene sad snima iz ptičije perspektive i to deluje mnogo moćno. Kritika je rutinski (ili možda za nijansu nežnije) popljuvala ‘Konačno poglavlje’, što je inače radila sa svim nastavcima sem možda sa prvim iz 2002. godine, ali to ne umanjuje njegovu vizuelnu, sociološku i poetsku snagu. Scena kad čovek zavezan za mega tenk trči dok ga jure hiljade zombija vredi kao pola završenog FEST-a. Na Zemlji je ostalo tačno 4472 preživelih – milijarde su ubijene ili pretvorene u zombije zbog kontaminacije ‘T virusom’. Alis je neka vrsta Jovanke Orleanke (nju je već glumila kod Besona), transponovane u distopijski svet. Ona gluvari opustošenim Vašingtonom u kome su mutacije napravile zombije nalik krilatim monstrumima koje jašu utvarni Nazguli u ‘Gospodaru prstenova’. U ispovesti jednog super kompjutera koja ima elemente antičke drame, Alis saznaje da postoji anti-virus koji bi mogao izlečiti zaražene. Alis ima 48 sati da stigne u grad i spasi čovečanstvo. Kraj filma je antropološki. Meni je neka vrsta konfuznosti ovog serijala uvek godila. Horor je ovde uvek pomalo bio kitnjast, a ‘Konačno poglavlju’ je i svež roud muvi sa neizbežnim posvetma ‘Pobesnelom Maksu’, ali i sa prilično originalnim činom katarze na kraju puta koji ima elemente ‘hodočašća’ i tretiranja ‘uskrsnuća’ u klaustrofobičnom ambijentu ‘Košnice’. Može li, gle paradoksa, i uskrsnuće na neki način biti ‘korporativno’?

Popovi nas uče da će sutra mrtvi ustati. Ako je Biblija ‘slikovnica’ koja nam kao deci uprosti ono što ne možemo da shvatimo, možda će ‘mrtvi ustati’ kloniranjem. Kao u Spilbergovoj ‘Veštačkoj inteligenciji’. Ali i to ‘ustajanje’ biće oročeno, na jedno pola sata. A, možda će mrtvi ‘ustati’ i bukvalno kao zombiji. Resident Evil je i filozofska sudija o kontroverzama kloniranja. Zombiji su uvek dobar ‘antički hor’. Još od čuvenog Romerovog filma ‘Noć živih mrtvaca’ iz 1968. zombiji su opšte mesto pop kulture, ali i efektna alegorija za društvene i političke procese.

Pogledajte obavezno ‘Svetski rat Z’ (2013), sa Bredom Pitom u režiji Marka Forstera. U njemu se na momenat pojavljuje i Nikola Đuričko. Film jeste efektan, ali je mala maca u odnosu na istoimenu knjigu Maksa Bruksa (‘Usmeno predanje o ratu protiv zombija’), koju je u Srbiji objavio ‘Paladin’. Izuzetna alegorija o univerzalnom strahu od sloma društva. Nakon čitanja osetićete kako je normalno da uskoro na graničnim prelazima pored pasoša dajemo i krv na analizu. I možda ćete potražiti stare planove Titove vojske, od potapanja Vojvodine pa do povlačenja u bosanske vukojebine pred sovjetskim tenkovima.

Scenografija priče je ista kao u Resident Evil . Ali, je u odnosu na sagu Mile Jovović ovde više politike: Da vidimo kako se ko ponašao kad je krenula velika epidemija (‘hodajuća kuga’): Iako su Iranci očekivali da bi nuklearni rat mogao da izbije sa Amerikom i Izraelom, a Pakistanci to očekivali sa Indijom, rat je banalno izbio između Irana i Pakistana. U Kini je izvršen državni udar. Uprkos čarolijama kineskog kriptokapitalizma, u lekaru koji je pregledao ‘nultog pacijenta’, ostao je revolucionar koji je citirao govor Mao Cedunga nakon pobede nad Japanom: ‘Naša je dužnost da smatramo sebe odgovornim za ljude’.

Izraelci su na vreme proglasili ‘dobrovoljni karantin’ i podigli zid. Obaveštajac Jirgen Varmbrun kaže: ‘Ja sam rođen u grupi ljudi koji žive u neprestanom strahu da će biti iskorenjeni. To je deo našeg identiteta, našeg sklopa ličnosti, i užasni pokušaji i greške naučili su nas da neprestano budemo oprezni. Ako devet obaveštajaca dođe do istog zaključka, dužnost desetog je da se usprotivi. Ako se pročuje da neki diktator pravi top toliko velik da može da ispali granate sa antraksom preko čitavih zemalja, istražujte; a ako postoji i najmanja šansa da mrtvaci oživljavaju i pretvaraju se u mašine za ubijanje, istražujte’. Na kraju su se i ‘Jasinova deca’ (mladi buntovni Palestinci koji su dobili ime po pokojnom šeiku Jasinu – osnivaču Hamasa) čudila zašto ostatak sveta nije na vreme poverovao Izraelcima.

Južnoafrikanci angažuju gospodina Redekera da preispita i iskoristi vladin ultratrajni ‘Narandžasti plan’, koji je postojao od kada je 1948. aparthejdska vlada došla na vlast. Bio je to scenario sudnjeg dana za belu manjinu, plan kako da se postupa u slučaju sveopšteg ustanka crnog stanovništva.

Hamburg je bio pun zaraženih. Komandant garnizona, katolik Filip Adler, dobio je nalog od generala Langa, komandanta celog Severnog fronta, da se povuče sa vojskom. Filip je dobar vojnik, ali je i zapadni Nemac. Onima na istoku, u DDR-u, su govorili da nisu odgovorni za nacizam i da su kao dobri komunisti bili podjednako Hitlerove žrtve. ‘Shvatate zašto je skinheda i profašista najviše bilo na istoku? Nisu se osećali odgovornim za prošlost. Nas su učili od rođenja da vučemo teret sramote. Učili su nas da, čak i ako nosimo uniformu, moramo najpre slušati sopstvenu savest. Rekao sam Langu da po savesti ne mogu izvršiti to naređenje, da ne mogu ostaviti ljude bez zaštite.’

Izolovanost Severne Koreje postala je njena najveća prednost. Ona je ovo čekala od 1953. Vlast je mogla brzo da povadi zube celom stanovništvu, pa da nema ujeda, pa time ni infekcije. Celo stanovništvo se povuklo u bunkere pod zemlju, posumnjao je neko. Možda tamo marljivo rade dok se Veliki Vođa anestezira američkim alkoholom i pornografijom. A, šta ako je pod zemljom 23 miliona zombija koji zavijaju u mraku i samo čekaju da ih neko oslobodi?

Kuba posle rata ima više političkih partija i grupa nego palmi na plažama. Kubanski pezos postao je najjača valuta na svetu. Tokom rata ovo ostrvo je bilo ‘Arsenal pobede’, ‘odskočna daska’. Amerikanci su doživeli vojni slom, a Kubanci su im pomogli da povrate svoju zemlju. Rusija je rat doživela kao ‘poslednje pročišćenje’ i iz njega izašla kao religiozna država. ‘Bio je to samo prvi korak u razbuktavanju verskog fanatizma koji će nadmašiti čak i iransku revoluciju’, svedoči major Kovpak, pre epidemije veteran iz Čečenije i Dagestana.

U ‘Svetskom ratu Z’ se ne pominje eks YU prostor. Knjigu sam preporučio dvojici oficira JNA u penziji i jednom aktivnom srpskom oficiru. Mnogo im se dopala (sad analiziraju Resident Evil), i svi se slažu da se u takvoj situaciji srpska vojska nikako ne bi smela povlačiti ka Grčkoj i Albaniji, već isključivo ka Bosni i tarabićevske ‘tri krstate gore’. I tu bi trebalo svakako koristi Titove planove za odbranu od Varšavskog pakta, a možda čak i minirati Đerdap. Ako zombiji navale iz Rumunije i Mađarske. U kontra pravcu od migranata.