Končarevo

I što kaže narod, jebeš ambasadora koji nije bio u Končarevu. Ovog Ivanjdana na zbornom mestu bili su veleposlanici Velike Britanije, Indije, Alžira, Slovenije, Belorusije i Kanade. Rusi i Amerikanci već su se ranije potvrdili – inicirali.

Palma zna da je Obama krajnji cilj i to je na neki način potvrdio. Što je stara srpska opsesija da se u naše varoši i sela pozivaju svetske zvezde, kao što je bivši predsednik opštine Lučani Jolović pozvao Džuliju Roberts da dođe u Guču. Možda to jeste palanačka megalomanija, ali je daleko bolja od ksenofobije. I svega toga ne bi bilo bez istorijske Palmine rečenice da se patriotizam ne sipa u traktore. Ovoga Ivanjdana narod je sa svojim Orkestrom za svadbe i sahrane uveseljavao Goran Bregović. Kad je tamo kao predsednik bio Tadić, glavna pevačka zvezda bila je Seka Aleksić, čime je banalizovan i Cecin nastup pred „premijerom ujediniteljem“ – Koštunicom.

Končarevo je neka vrsta političke banje za nerotkinje. Ili psihoterapije za prevazilaženje „straha od devedesetih“. Nemojte odmah, dragi čitaoci, da krenete u paljbu i da u svemu vidite primitivizam. Usredsredite se na nijanse. Od tri pesme iz famoznog Šešeljevog testamenta, prezident Nikolić otpevao je samo „Ima jedan kućerak u Sremu“. Nije druge dve: „Niz polje babo idu sejmeni“ i „Sprem’te se, sprem’te četnici“. Ne znamo da li je predsednik Ivo Josipović informisan o skupu u Končarevu, ali i to je bar distanciranje od četničke prošlosti, ako ne baš odricanje od nje.

Šta bi bilo da je Nikolić otpevao ceo repertoar iz testamenta? Ali nije. Pesma mnogo toga govori. Davno, u Karanu, selu pored Užica, iz koga je inače omiljeni Titov general Nikola Ljubičić, narodnim milicajcima je bilo sumnjivo, kaže legenda, zašto u kafani grupa seljaka „pod gasom“ deset puta zaredom naručuje pesmu Dobrivoja Topalovića „Progovori sliko“ (da još jednom čujem stari glas). Na kraju se ispostavilo da su seljaci pod mušemom držali Čičinu sliku, pa se išlo i kod sudije za prekršaje. Dobro, Nikolić nije srbovao u Končarevu na način koji bi naišao na ogorčenje u eks-ju regionu, što je valjda neki pomak. Priča se da je predsednik poveo i kolo, a da su poskakale i zvanice iz diplomatskog kora kad je zapevao. Dačić je standarno otpevao „Miljacku“, a izgleda da uporno pevanje tog hita Halida Bešlića – od Brisela do Končareva (upućeni kažu da Ivica peva i u helikopteru), daje rezultate. Dačić je pre koji dan sa predsedavajućim Predsedništva BiH Bakirom Izetbegovićem otvorio skelski prelaz koji će omogućiti da Bošnjaci iz Janje prelaze do svojih imanja koja se nalaze na drugoj strani Drine. Ako je mandatar izrazio punu opredeljenost za unapređenje odnosa sa BiH i bolji život u kome nema ratova, da li zbog njegovog portparolisanja Miloševiću treba da ga osudimo zbog susreta sa Izetbegovićem ili da prekorimo Bakira što zaboravlja kad neki od nas u Srbiji nikad neće zaboraviti?

Pozivanje na devedesete u svoj strahoti tih godina, od pljačke, propagande, mafije, ratnih zločina… stvar je kulture sećanja i uslov katarze. Ali, instinktivan strah od devedesetih ne treba pothranjivati hipokrizijom ili ga pretvarati u sektaško nerazumevanje istorijskih procesa. Niti to treba da bude alibi za ličnu nesposobnost. Tačno je da su mutirane devedesete svojim zlom zadojile i neke klince koji su se u njima rodili, ali je i tačno da je superstruktura Miloševićevog režima ili u Hagu, ili u domaćim zatvorima, ili pod zemljom. I uz sve trule kompromise, to je zasluga petooktobarskih snaga – od Đinđića i Živkovića do Tadića, ne zanemarujući i broj onih koje je Koštunica uz kafu i škodu pride spakovao u Hag.

Devedesete se teško mogu vratiti iz strukturalnih razloga. Boris Tadić tvrdi da je formirana crveno-crna vlada po Miškovićevoj želji. Da li, s druge strane, iko može da pomisli da bi Mišković i drugi srpski tajkuni danas finansirali, recimo, rat na Kosovu ili u Bosni? Meni pre neki dan priđe jedan moj poznanik, inače član DS, i reče mi kako opet moramo na ulice protiv „crveno-crnih“. Ja mu kažem – ajte vi, samo sad bez mene. Nadam se, dragi čitaoci, da ste se i vi opametili i da ne biste naseli na takvu provokaciju „nove klase“. Naprednjaci mi, opet, skreću pažnju kako se Nikolić sve bolje snalazi. I da se sa Zapadom „kapira“. Zaista, nakon početnih trapavosti, snalazi se sve bolje, i Vučić je napredovao do mere da je danas možda najvesternizovaniji mlađi političar u Srbiji, ali tragedija Srbije je u tome što je Nikolić tek sa skoro 60 godina shvatio ono što smo mi znali sa 18 godina. A pošto smo, sa svim posledicama, proživeli njegovo oduševljenje Šešeljom, sad treba da se oduševimo što je u ovim godinama postao zreo političar koji je obezbedio unuke. Pa, izgleda da treba. To nam sugeriše i Milo Đukanović, jer sad Srbijanac vodi Srbiju za razliku od Crnogoraca koji su nas upropastili.

Naravno da Milo to kaže zbog sitne pakosti prema mnogobrojnoj crnogorskoj dijaspori u Srbiji koja mu nije naklonjena, posebno eliti te dijaspore. Mada, u njegovim rečima ima i neke istine mimo proračunatih stereotipa. Srbijanac za Hrvate, Bošnjake, Crnogorce i ostale zvuči nekako pacifikovano, slično kao što većina Srba, čak i oni netrpeljivi prema Hrvatima, nemaju neko posebno strasno negativno mišljenje kad im pomeneš Zagorce i Zagorca, pod uslovom da to nije samo Tito. Srbijanska politika bi mogla da znači i konačno okretanje realnoj i pravoj Srbiji, duboko zapuštenoj i balzamovanoj. Srbijanska politika zvuči tako domaćinski i mnogo nervira one koji nas teraju na uniformno srpstvo, sa rizicima parodiranja Pruske i Pijemonta. Sa renesansom srbijanstva i Vojvodini bi sigurno bilo komfornije. To srbijanstvo bi moglo da bude i neka obrenovićevska politika 21. veka (samo bez pakosnih aluzija na „Beogradski pašaluk“). Sa kojom bi i Srbi u regionu imali bolju „maticu“ (kako to neko voli da kaže), iako Srbi nisu pčele. E, sad je pitanje da li je Nikolić Srbijanac i u tom smislu.

Još malo o Milu: Njegova pobeda u DPS bila je značajnija u jednom trenutku nego mnoge nečije pobede na višestranačkim izborima. Zato nemojte potcenjivati ni frakcijske lomove u Šešeljevoj i Miloševićevoj partiji i pobedu kakvih-takvih „reformista“.

Leto je. Neko me zove da preporučim nešto za čitanje na plaži. Moja preporuka je knjiga Desimira Tošića „Ko je Milovan Đilas“. Tošić kaže da nema prave politike bez morala, a Đilas tvrdi da je tajna Titove snage u partiji uvek bilo vođenje računa o srednjim partijskim ešalonima. Ovo je preporuka za političare koji kreću na odmor. Ili se prosto rvu sami sa svojim mislima. I tačno je da nije „lako štivo“.