Verovatno ste, dragi čitaoci, zaboravili da se te daleke 1992. godine pred Ustavnim sudom Srbije našla inicijativa za ocenu ustavnosti „Načela zajedničke države“ (takozvane treće Jugoslavije sastavljene od Srbije i Crne Gore), ali i inicijativa za ocenu ustavnosti zvaničnog predloga tadašnjeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića grčkom premijeru Konstantinu Micotakisu da se SR Jugoslavija udruži sa Republikom Grčkom u konfederativnu zajednicu.


Dnevni list Politika od 26. juna 1992. na ćirilici ponosno donosi naslov: „Milošević predložio konfederaciju sa Grčkom“.

U ekskluzivnom intervjuu komercijalnoj grčkoj TV stanici „Antena“ koji je dao u Beogradu, upitan o konfederaciji, Milošević je rekao: „Ja sam uveren da bi jedna grčko-jugoslovenska konfederacija bila, siguran sam, faktor velike stabilnosti u regionu, i bila bi sigurno u interesu grčkog i srpskog naroda“.

«Nas ne vezuju, dodaje Milošević, samo istorijske veze i tradicionalno prijateljstvo, već nas vezuju i veoma krupni aktuelni interesi, i postojanje jedne takve države na Balkanu nesumnjivo bi u političkom, i u ekonomskom, i u vojnom, i u svakom drugom pogledu, predstavljalo faktor stabilnosti u ovom delu ove naše planete.“

Upitan da li bi u konfederaciji vojne snage bile zajedničke, Milošević bi rekao da bi se i o tome „sigurno moralo“ razgovarati. Niko ga tada nije pitao o zajedničkoj valuti.

„Ja ne verujem da bi bilo koji, ni grčki ni srpski političar, mogao da isključi takvu konfederalnu ideju“, zaključio je Milošević.

Da li ćemo se složiti da je Miloševićev predlog sa ove distance gledan ipak avangardan, iako je Micotakis na njega tada verovatno gledao kao što je kraljica Elizabeta danas tretirala pismo Tomislava Nikolića.

Dobar deo Srbije, slutim, posle grčkog referendumskog „ne“ globalnim lihvarima ne bi ostao ravnodušan na predlog konfederacije sa Grčkom. To bi bio pravoslavno-socijalistički front otpora koji bi ubrzao propast srpskih neprijatelja.

Ako je Baja Mali Knindža davno pevao „svi ste vi komunisti pravljeni na kalup isti“, odakle onda toliko oduševljenje srpskih desničara postupcima Sirize? Za pedantnu srpsku desnicu koja ne prašta ni deci komunista u Srbiji, Siriza je dovoljno neokomunistička. Ali, nema veze. Ipak su naši. Čak, apsurdno, borba protiv trulog svetskog kapitalizma postaje borba za srpsku svetosavsku stvar.

Kad kažeš da iza Sirize stoji Amerika, onaj koji veruje da Amerikanci nisu bili na Mesecu, ali da CIA jeste ubila Kenedija, reći će ti da ne veruješ u teorije zavere.

Konačne pobede naše istine izgleda nema bez sloma neoliberalizma kao kapitalizma u poslednjem stadijumu, pod uslovom da se tu ne računa kapitalizam putinovske Rusije.

Bilo bi idealno da Grčku izbace iz EU, a da sama Grčka izađe iz NATO. Onda bi Ciprasa zavoleli više od Konuzina. Cipras je i indikator krize liderstva u opozicionoj Srbiji – od putinovske desnice do piketijevske levice.

Ono što se događa u Grčkoj isuviše liči na njihovu verziju „antibirokratske revolucije“, a događanja naroda i homogenizacija na bazi nacionalnog ponosa nas bi više trebalo da uplaše nego da nas egzaltiraju.

Nakon telegrama čestitki koje su srpski desničari posle referenduma slali Sirizi i „grčkom narodu“, nakon pisma Tomislava Nikolića kraljici Elizabeti u kome on kao da je moli da urgira da se ovoga puta saveznici iskrcaju na Jadran, nego što je moli da se zaustavi britanska rezolucija o Srebrenici, nakon bratske senzacije oko ruskog veta u UN i Vučićevog primetnog i pragmatičnog odsustva trijumfalizma, poseta Angele Merkel bila je nekako smirujuća. Skoro sedativna. Ne kao kad je domaćin bio Boris Tadić. I kad je savetnik nemačke kancelarke Kristof Hojzgen osetio njen bes što je nije pripremio na tvrde Tadićeve stavove. Tadić nije mnogo dobio od Zapada, ali nije mnogo ni dao oko Kosova.

Posle one mučne konferencije za medije, Angela je tada razgovarala i s Mirkom Cvetkovićem. Bivši premijer ima običaj da se igra ritmičnim pokretima sa hemijskom olovkom. Upućeni svedoci mi kažu da je Mirko maltene do hipnotisanosti uticao na Angelu, pa je ona ponovni susret sa Tadićem tog dana doživela kao olakšanje, te su onda i napravljeni neki pomaci ka „mapi puta“.

Grčki avanturizam koji raspaljuje maštu desnih i levih antiglobalista po svetu doprinosi utisku o Vučićevom režimu kao stabilizirajućem. Antineoliberalne reakcije maoista, putinovaca, justinovaca i piketijevaca, srpskog premijera postavljaju u centar snižavajući neurotičnu crtu vođe i režima. Grčke dileme sa otvaranjem urgentnih globalnih pitanja u Srbiji se lako parodiraju u nadmudrivanju Vulina i Borka i njihovih pristalica.

Samo što Angela Merkel u poziciji Milke Planinc nije parodija. Dugoročni program ekonomske stabilizacije i meni kao laiku deluje kao najracionalniji izbor. Jugoslovenskih aneurizmi koje mogu dovesti do debakla sigurno ima u strukturi EU.

Internacionalizam je težnja svake levice, pa i Sirize. Srpska desnica to priznaje samo na nivou nove putinovske kominterne. Gde vidi i Sirizu. Logično je da Dveri i još neke koji su slali čestitke Ciprasu i grčkom narodu ne zanimaju prava radničke klase u Hrvatskoj. Ali je izgleda sasvim logično što ni socijalistu Vulina ne zanima radnička klasa naroda čiji su dedovi klali Srbe. Kao ni radnička klasa čiji su očevi i braća bacali NATO bombe po Srbiji.

Kriptolevica je jaka desnica – kao u slučaju Vulina i njegove stranke. I Vučić je delom vešto koristi. Kao i sebi prihvatljivu i donekle projektovanu desnicu. Kao što Nenada Popovića ostavlja da uzme dovoljno kajmaka u veličanju ruskog veta, Vulina će poslati u Jadovno, ali ne i na večeru s Angelom Merkel da je socijalista u crnom pita hoće li bar položiti venac na Kadinjači ako joj već Šumarice nisu u agendi ovoga puta.

U senci velikih događaja, Vučićeva opozicija se i dalje deli i raspada, deli se i ono što izgleda više ne može – DS, DSS, Dveri i njihovi derivati, ukrupnjuje se jedino koaliciona alternativa Dačiću. Za sada na nivou Vojvodine. Pisah o tome ovde, premijer mi odbrusio da on nema vremena da se bavi time (iako je za takve stvari uvek imao vremena), ali ko god da više pravi (Vučić ili Boris, ili u sinergiji) bilo je pomaka na nivou Čanka, Rasima i Borisa.

A sećate li se nasmejanog lica Gorice Gajević kad je niz skupštinske stepenice krenula u narod da s njim proslavi odluku parlamenta da treba ići u savez Rusije i Belorusije. Samo što sad u savez ne bi ušla zajednica Srbije i Crne Gore već konfederacija Srbije i Grčke. Možda čak i uz blagoslov Noama Čomskog.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari